Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Verica Žugić
Durmitorska legenda
Durm podiže ruku, Tor klimnu glavom i sve započe. I na nebu i na zemlji. Od plamena do leda.
Iz očiju suknu plamen, iz ruku krenuše da sevaju munje! Zapali se žezlo koje je Durm držao u rukama, zemlja poče da puca i da se otvaraju krateri. Zatim baci grudvu snega, koja krenu u lavinama da se kotrlja i puni kratere, gaseći ih. Od plamena i leda stvoriše se jezera planinska.
Kola Svetog Ilije trucnuše od siline potresa. Zaustavi svoje karuce i baci pogled ka zemlji pitajući se ko se to toliko zaigrô da i nebesa uznemiri.
I bogovi s Olimpa su na ovim vrhovima slavlja pravili i leta provodili, ali njihov merak na smrtne nije uticao. Okupljaju one koji na jednom mestu ne smeju biti. Previše vila i đavolica, a nijedno čobanče u frulu da zasvira. Sveti Đorđe mu odmahnu – ne brini, ovde ću ja da pričuvam.
***
Planina ih je primila u svoje okrilje. Priroda je ovde surova i nemilosrdna i zato nije privlačila ljude. Zverinja je bilo, ali onog najokrutnijeg i najsurovijeg, ljudskog, nije bilo. Mogli su živeti u skladu sa svojom i verom i svojim ubeđenjima. Niko ih nije progonio. Znao je Bajo da su dobro izabrali. Podsećao ga je na to žig na obrazu, kojim je obeležen i anatemisan, kao i mnogi drugi torbeši. Jer tvrdili su da je sva vlast od đavola, kneza ovoga sveta, i odbijali da plaćaju porez, da ratuju i da rade za nametnutog gospodara…
Onda su se pojavile dve skitnice. Sveštenica je izašla pred njih i ponudila gostoprimstvo. Nisu je ni pogledali. Spominjali su pravoverne i one zalutale. Mumlali su da će kletva stići bogumrske.
Ne želeći da se obrate ženi, tražili su seoskog poglavara s kim bi dve-tri prozborili. Tihana je nastavila da prebira skupljene plodove, pripremajući ih za sušenje. Znala je da žene ne cene, a sveštenice ne priznaju. Krajičkom oka primetila je Baja i znala da će on ovo rešiti.
Mučen, javno prezren i ponižen, kad sve prođe, a njemu život oprostiše kako bi žigom opominjao, pokupi porodicu i krenu na put. Za njim i dvadesetak porodica koje ga slediše. Ono što ga je vodilo, nije bio siguran da li je božja volja i naklonost koju dobi ne odričući se svog puta ili poremećenost psihe usred patnje koju pretrpe. Ljudi koji su ih na put ispraćali, držali su u rukama slike svetaca, upirući ih u njih. Čega li su se toliko plašili, pitao se? Ranjenog čoveka ili njegove jake vere… U bunilu ili najčistijem trenutku svesti, a to mu dođe gotovo isto, konj sa ikone Svetog Đorđa koju držaše jedna žena zarza, jednim udarcem kopite se odvoji sa drvene podloge, gde bi zarobljen, i krenu u kasu pred njima da im oslobađa put. Bez zastajkivanja ili bilo kakvog dvoumljenja. Tako stigoše pred ovu planinu i ovo jezero, gde se skućiše. Otad ga ne vide. Jeza ga obuze od sećanja. Pred ovu zoru je ponovo čuo rzanje đogata. Trgnulo ga iz sna i probudilo. Znao je da ga na nešto upozorava.
Dugo nisu dolazili, ostavljajući ih na miru. Odakle su se sad pojavile ove dve lutalice? U pogledu im se videlo da su udaljeni od svake vere. Ako su nekoj nekad i pripadali, sad je iz njih izbijala samo srdžba i gnev. Ostrašćeni, mogli su im samo muku za vrat doneti.
I doneli su nešto… Ostaviše mu bebu zamotanu u gospodske krpe, gde je sa crvenog platna palacala jezičina vuka. Sa detetom i kesu kovanica, na kojima je sa jedne strane prikazan svetitelj koji stoji, držeći kadionicu u jednoj i jevanđelje u drugoj ruci, dok je na drugoj strani prikazano poprsje vuka, štit i šlem… Dečak nije plakao, iako je sigurno već bio na dugom putu, nenahranjen. Kakvo li je sad iskušenje pred njih stavljeno i ko ih iskušava?
Godine su prolazile… Učen njihovoj veri, vaspitavan kao i njihova deca, nikad neodvajan od ostalih, ipak, razlikovao se. Ono što drugi i nisu primećivali, Bajo jeste. Dečak je klesao kamen, pomažući da se na masivnim nadgrobnim pločama isklešu okviri ili bordure od kosih paralela, cveće, lukovi sa strelama ili golubice… Posmrtne ploče dotad nije imao ko ukrašavati, jer ničija ruka nije bila precizna kô njegova. I slutio je da bi on još bolje mačem baratao, ali nadao se da do toga neće doći. Sin verovatno nekog ratnika i vođe, ostavljen je njima, miroljubivima, da nikad mač u rukama ne digne. A onda, kad mu đogat zarza pred kolibom, on vide mladića kako uzjaha konja i odgalopira u noć. Vešto i spretno, kao po ko zna koji put… Bez sedla, kao srastao za prelepu životinju. Mogli bi i do zvezda dopreti, pomisli. Poče da pada magla i on oseti da priča koju je davno čuo, možda i nije legenda:
Svakih šak i mor lena (nekih šeststo ljudskih godina) Durm i Tor izađu – jedan sa najvišeg vrha planine, a drugi iz jezera, i naprave veliki pir, kako priliči susretu dva brata. Jezera se podignu da u njima ne ostane kap vode i pir traje dok se i poslednja kap po kap vode ne vrati na svoje mesto. Magla sa planine se spusti da sakrije Torov dolazak, a kiša i oluja kakvu niko od ljudi ne pamti sve to prati, ne dozvoljavajući ni najsmelijima da privire napolje…
Krenu olujni vetar koji mu ne dozvoli izlazak napolje.
Nije želeo biti praznoveran. Uplaši se za Vasilija, momka kog su on i ova zajednica torbeša, bogumila ili bogomrskih, kako su ih još nazivali, podigli od odojčeta. Probudiše se i ostali i počeše okupljati u drveniku. Tihana otpoče molitvu.
Petko, slepi starac, podiže ruke, prekidajući molitvu, i reče:
– Podignuta je voda iz jezera i brat krenu bratu na pir i Okupljanje. Vetroviti i Olujni, demoni vetrova će isto uzleteti, kao i ostali, najbitniji sa ovog kraja sveta. Ove noći probudiće se razne moći, prirodne i natprirodne! Ljudi ovde nisu poželjni. Naši životi više nisu u našim rukama. Molite se! Samo vera donosi spasenje!
Magla se podigla, a vode u jezeru zaista nije bilo. Hrabriji priđoše obali i rekoše da se dole naziru obrisi ledenog dvorca.
– Zato je voda u Vražijem jezeru i bila tako ledena – neko prošapta.
I svi videše kad se iz dubokog grotla, iz kog su do juče uzimali vodu, podigoše dva vazdušna vrtloga, usisavajući i lomeći sve pred sobom.
– To su oni – izusti Petko. – Olujni i Vetroviti, prate Tora ka vrhu planine. Ovo je noć kad će izmileti iz zmijarnika, rupa i pećina sve migoljavo i od svetla sakriveno. Pariće se zlo i bol, a na kraju će se roditi…
Neko viknu:
– Gde je Vasilije, vide li ga ko? – i prekinu slepca da dovrši započeto.
Bajo se trže. U rukama mu stajaše ikona Svetog Đorđa i on vide kako se krila ranjene aždahe odvajaju sa ikone i srastaju na đogatu. Konj se u vazduhu prope i gotovo zbaci jahača. Ledene iglice i olujni vetar im zasuše oči. Led ih zakova za tlo. Muk zavlada planinom.
***
Vile krenuše da mrmljaju basme, a u vatri koja se rasplamsa nađoše se devesilje, gloginje, vratolom, ali i seme od belog luka, i paprati, žbun jasenka, bosiljka i kovilje…
Zmajoliki i zmijoliki junaci, od gnezda gujina, ali i oni vučoliki i međedovići, spremno su se prijavljivali za turnir. Komešanje u kome izlaze i bore se dvoglavi, troglavi, mušti i nemušti, gmizeći i leteći, nevidljivi i nemrtvi…
Samo ljudi nema. Hoće l’ doći novi junak s Pirlitora?
Iznedri li Srbija junaka, posle silnog vojvode Momčila i krilatog mu konja Jabučila? Il’ sve nesta na boju, na Kosovu?
Vražije jezero je ćutalo. Krilati konj, mezimac Torov, smatrao je da je ljudima i previše dao.
– Reci mi, Durme, gde je on sad? Sad kad smo zemlju i nebo zapalili? Junak koji je jezero na konju noću preskakao i meni prkosio?
– Ne razmišljaj o ljudima, bednim i nedostojnim crvima koji jedva migolje po zemlji, puni strahova i predrasuda, ranjivi i ništavni! Ovaj svet je naš! U njemu za njih nema mesta!
Udari svojim štapom po steni i vode iz podzemnih jezera, potiskujući vazduh koji uz ogroman pritisak izazva prasak jači od groma, pokuljaše silovito iz grotla zemlje.
Turnir poče… Oko koga žezlo Durmovo zaigra, pobednik je. Pravilo je – pravila nema – sve može i sve sme! I kad više niko nije očekivao, na belom đogatu dolete junak koji za ljude pravdu zaišti. Da pod Durmitorom ljudi obitavaju. Da se zna čije je božje, čije vilinsko, čije vražije, čije njihovo… Za svakog prostora ima.
Nema, kažu! Ne može biti! Samo jedan opstaje! Ne postoji milost i nikom se ne daje! Sablje junak nema, ali i sablja mu stiže! Vile se zgledaju, da li je neka sagrešila. Od zvanica, mogle su se videti i vile biljarice doletele na krilima ždralova, demoni vetra, vode, vatre, sumnje i straha… I niko na strani čoveka. Ko mu ovakvu milost učini? Na balčaku upadljivi zeleni smaragd, gorsko oko kakvo samo Durm na svom plaštu ima. Još se neko moćan u ovaj turnir upleo, bi jasno svima.
Đogat preleće, sablja seče. Po tri glave odjednom padaju. Tri noći i tri dana praskali su gromovi po planini i padale glave, utrobe se prosipale. Vile oživljavale i u boj vraćale. Pena na usta udarala. Borbe trajale, ali pobednika nema.
Zgledaju se i nemajući kud, pružaju mu ruke Moćni.. Vidi Durm da mu se žezlo iz ruku otima, hoće pobednika da proglasi! Nek im se mladić pokloni.
Ali mladić njihovu vlast ne priznaje.
– Imam veru u boga jednoga – njemu se klanjam i u njega verujem!
Reči prostrujaše vazduhom. Dopreše i do koliba i torbeša, koji su se držali za ruke i ponavljali molitve. Glas prosut vazduhom prekinu molitvu. Zgledaše se u ikonu, koju je Bajo još držao u rukama. Odjednom svestan. Odjednom svesni. Sve vreme im je on pokazivao put. Ikona polete u nebo, a Sveti Đorđe zabaci koplje i ono pade pred moćnike planine u isto vreme kad Vasilije prosu drob zmaju troglavome.
Durm zagrmi planinom:
– Priđi, Vasilije od Durmitora, Drobnjače, junače! Pleme tvoje u našim skutima je dobrodošlo!
Tako reče i tako bi! Sveti Đorđe aminova, a bogumili ga za zaštitnika jedinog uzeše.
Šeststo godina samo što se nije navršilo… Guja i nemani, svake vrste, se nakotilo. Ima li nam spasa? Ima li na šaru nebeskom junaka spremnih za čast i ljudski obraz da zaigraju?