Iako je rođen u Valjevu, školovao se i radio u Nišu i Skoplju, Dragutin Ilić Jejo sjajno poznaje Beograd i o njemu piše na jedan specifičan način u zbirci priča Dunavska ulica. Knjiga nosi naslov po jednoj od pripovedaka koja opisuje upravo ovaj mračni dorćolski kutak koji se i danas nije mnogo promenio. Romantizovana slika prestonice između dva rata koja nam se danas servira kroz knjige, serije, izložbe prihvaćena je od javnosti do te mere da gotovo niko i ne pomišlja da je moglo biti drugačije, da je u tadašnjem Beogradu moglo biti nesrećnih, siromašnih, tužnih. Da su postojale prljave ulice i uderice, zagušljive kafane sa sumnjivim gostima, da su po mračnim delovima grada tumarale ubice, nesrećnice prinuđene na prostituciju, a da su zorom umorni radnici odlazili na svoje mukotrpne poslove i spašavali sebe i porodice gladi i krajnje bede, na sve nas to Dragutin Ilić Jejo podseća.
Priča Junaci daje jedan dodatni ton zbirci Dunavska ulica. Ta priča napisana u „ih” formi je neka vrsta ode radu i radnicima. Iako poznavanje naše novije istorije postavlja period nakon Drugog svetskog rata kao vreme procvata radništva i proletarijata, kao da se zaboravlja da je kapitalistička Jugoslavija imala vredno radništvo, ljude koji su bili nosioci tadašnje proizvodnje svega i svačega dok još uslovi rada nisu bili sjajni i kada je i industrijalizacija u današnjem smislu bila na mnogo nižem nivou u smislu mašina, pre svega. Ali Dragutin Ilić Jejo o tome piše pre 1932. kada je zbirka izdata. U ovoj priči o radnicima govori veselo. Junak koji pripoveda sa radošću opisuje taj život u kome nema straha dokle god je rada. On opisuje taj radnički život kao smislen jer svaki dan donosi nov početak, svršetak rada zadovoljstvo, i opominje da se upravo u tome pronalazi životni elan. Možda je to i najlepša poruka zbirke Dunavska ulica: „da je život lep i da treba živeti”.
Ilićeva priča nagrađena na konkursu Politike, Pogodba, donosi sliku sa beogradske pijace gde se radna snaga prodaje zajedno sa svim ostalim proizvodima. Ali nije reč o toj socijalnoj nepravdi, već o drami između dva junaka: čoveka koji naglas i entuzijastično nudi sitnu, mršavu Anđu želeći da joj pomogne, ali i da pokaže svoje ubeđivačke moći, iako je i sam „na prodaju”, i Anđe koja do kraja ne razume da li se on s njom šegači, ponižava je, ili joj želi dobro. Te male, ali strašne drame „poniženih i uvređenih” predstavljaju zahtevnu književnu formu u kojoj se Dragutin Ilić Jejo odlično snašao i pokazao da jeste pisac ljudske duše i psihologije. Naravno, kao i u drugim pričama u zbirci Dunavska ulica, on ostavlja svedočanstvo o teškom životu u jednom vremenu naše prošlosti.
O klasnim razlikama i ljubavi koja se ipak rađa i među nejednakima u tom smislu govori priča Noćni susret, možda najintrigantnija u zbirci Dunavska ulica, u kojoj mladi sudija ne uspeva da izbegne sumnjivog stranca, obožavaoca alkohola, što insistira da usred noći njih dvojica, koji se i ne poznaju, popiju piće, a da zatim odu njegovoj kući. Zatvoren u krug sebi sličnih, mladi sudija suočava se sa sasvim drugačijim svetom, porodicom koja živi životom siromašnog građanstva, trpi torturu oca, zlostavljača, koji kontroliše, iz obesti, i intimni život svoje ćerke, studentkinje.
Sasvim bliska pričama Bore Stankovića o božjim ljudima je i storija kojom se završava zbirka Dunavska ulica. U njoj, kao i u još nekim pripovetkama, Dragutin Ilić Jejo pokazuje da ume uspešno da kombinuje poetske redove sa naturalističkim proznim pisanjem. Govoreći o groblju, o sudbini tragičnog idealiste, prosjaka, on čitaoca ponovo poziva da istovremeno razmišlja o životu, smrti, smislu, da oseća, pati sa junacima, ali i da donese neke zaključke o stvarnosti.
Sva dela ovog autora možete videti OVDE:
Portalibrisova izdanja dostupna su za onlajn kupovinu. Pored Dragutina Ilića Jeja, u okviru edicije Otrgnuto od zaborava Portalibris je izdao i druge naslove zaboravljenih pisaca o Beogradu u prošlosti, kao što su knjige Mihaila S. Petrovića( Beograd pre sto godina, Kako je postao Beograd, Odbrana Beograda), dela Ljubice Radoičić (Jednospratne kuće, Crvena boja gospođe Lade, Krv se budi), zapisi Koste Hristića (Zapisi starog Beograđanina) i tako dalje.