Иако је рођен у Ваљеву, школовао се и радио у Нишу и Скопљу, Драгутин Илић Јејо сјајно познаје Београд и о њему пише на један специфичан начин у збирци прича Дунавска улица. Књига носи наслов по једној од приповедака која описује управо овај мрачни дорћолски кутак који се и данас није много променио. Романтизована слика престонице између два рата која нам се данас сервира кроз књиге, серије, изложбе прихваћена је од јавности до те мере да готово нико и не помишља да је могло бити другачије, да је у тадашњем Београду могло бити несрећних, сиромашних, тужних. Да су постојале прљаве улице и удерице, загушљиве кафане са сумњивим гостима, да су по мрачним деловима града тумарале убице, несрећнице принуђене на проституцију, а да су зором уморни радници одлазили на своје мукотрпне послове и спашавали себе и породице глади и крајње беде, на све нас то Драгутин Илић Јејо подсећа.
Прича Јунаци даје један додатни тон збирци Дунавска улица. Та прича написана у „их” форми је нека врста оде раду и радницима. Иако познавање наше новије историје поставља период након Другог светског рата као време процвата радништва и пролетаријата, као да се заборавља да је капиталистичка Југославија имала вредно радништво, људе који су били носиоци тадашње производње свега и свачега док још услови рада нису били сјајни и када је и индустријализација у данашњем смислу била на много нижем нивоу у смислу машина, пре свега. Али Драгутин Илић Јејо о томе пише пре 1932. када је збирка издата. У овој причи о радницима говори весело. Јунак који приповеда са радошћу описује тај живот у коме нема страха докле год је рада. Он описује тај раднички живот као смислен јер сваки дан доноси нов почетак, свршетак рада задовољство, и опомиње да се управо у томе проналази животни елан. Можда је то и најлепша порука збирке Дунавска улица: „да је живот леп и да треба живети”.
Илићева прича награђена на конкурсу Политике, Погодба, доноси слику са београдске пијаце где се радна снага продаје заједно са свим осталим производима. Али није реч о тој социјалној неправди, већ о драми између два јунака: човека који наглас и ентузијастично нуди ситну, мршаву Анђу желећи да јој помогне, али и да покаже своје убеђивачке моћи, иако је и сам „на продају”, и Анђе која до краја не разуме да ли се он с њом шегачи, понижава је, или јој жели добро. Те мале, али страшне драме „понижених и увређених” представљају захтевну књижевну форму у којој се Драгутин Илић Јејо одлично снашао и показао да јесте писац људске душе и психологије. Наравно, као и у другим причама у збирци Дунавска улица, он оставља сведочанство о тешком животу у једном времену наше прошлости.
О класним разликама и љубави која се ипак рађа и међу неједнакима у том смислу говори прича Ноћни сусрет, можда најинтригантнија у збирци Дунавска улица, у којој млади судија не успева да избегне сумњивог странца, обожаваоца алкохола, што инсистира да усред ноћи њих двојица, који се и не познају, попију пиће, а да затим оду његовој кући. Затворен у круг себи сличних, млади судија суочава се са сасвим другачијим светом, породицом која живи животом сиромашног грађанства, трпи тортуру оца, злостављача, који контролише, из обести, и интимни живот своје ћерке, студенткиње.
Сасвим блиска причама Боре Станковића о божјим људима је и сторија којом се завршава збирка Дунавска улица. У њој, као и у још неким приповеткама, Драгутин Илић Јејо показује да уме успешно да комбинује поетске редове са натуралистичким прозним писањем. Говорећи о гробљу, о судбини трагичног идеалисте, просјака, он читаоца поново позива да истовремено размишља о животу, смрти, смислу, да осећа, пати са јунацима, али и да донесе неке закључке о стварности.
Сва дела овог аутора можете видети ОВДЕ:
Порталибрисова издања доступна су за онлајн куповину. Поред Драгутина Илића Јеја, у оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталибрис је издао и друге наслове заборављених писаца о Београду у прошлости, као што су књиге Михаила С. Петровића( Београд пре сто година, Како је постао Београд, Одбрана Београда), дела Љубице Радоичић (Једноспратне куће, Црвена боја госпође Ладе, Крв се буди), записи Косте Христића (Записи старог Београђанина) и тако даље.