Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo” poverljivo iz prošlosti Srbije
Batrić Ćalović
Drvo života cara Dušana
Taj snažni čovek džinovskog rasta od 2.17 m, silovitog temperamenta, prek i borben, ali, isto tako, staložen i miran kada je to potrebno, sposoban za razložno razmišljanje, bio je navek spreman na osvajanje, na oštar odgovor na svaki ratni izazov. Visoko uspravan, nije se ugibao pred bilo čijim pretnjama, niti uzmicao pred sudarima s vojskama, voljan na zamah i životnu akciju. Iz čitave njegove pojave izbijala je neka naročita živost. Duboke oči sa jako istaknutim obrvama prodirale su u dušu njegovih sagovornika, uvek ispitivački motreći na ono što drugi govore. Njegov ponosan stas dominirao je, težeći uvek ka visinama, te se, valjda, stoga najbolje osećao među gorštačkim planinama i njihovim visovima, među kojima je podigao i svoj dvor u Ribniku, u prestonom gradu Prizrenu.
Najveći deo svog života proveo je putujući kroz svoje veliko carstvo sa brojnom pratnjom. Pored četiri hiljade carskih oklopnika koji su ga sledili u vojnim pohodima, sa njim je išla i njegova lična garda od stotinu vitezova gorostasa. Svi su bili visoki preko dva metra, a među njima bio je i stegonoša viši od samog cara, „planina od čoveka”, koji je jednom rukom, jašući na konju, nosio carev barjak veličine tri sa četiri metra, a težine čitavih četrdeset kilograma, na čijem vrhu je bio veliki krst težak čak četiri i po kilograma. Većina carevih gardista bili su najamnici iz Nemačke, a ostali deo iz današnje Slovenije, Italije, Švedske i drugih evropskih zemalja. Svojom pojavom ulivali su strahopoštovanje, predstavljajući simbol nepobedivog vladara.
Na svom dvoru car je pio iz kupe čija je zapremina bila čak dve i po litre. Nosio je u svim pohodima dvoručni mač od damaskusa, za koji kažu da ga nije bilo lako podići. Važio je za najboljeg vojskovođu svog vremena. U svojoj prestonici, na današnjem jugu Kosova i Metohije, u podnožju Šar-planine, podigao je crkvu Svetim arhangelima, za koju su letopisci govorili da joj „nema ravne u Dušanovoj carevini”.
Naočitog izgleda i telesno lepo građen, bio je glasovit po svojim vojnim i državničkim vrlinama. Svojim ratničkim umećem dokazao se već kao mladić u vojsci svog oca, u bici na Velbuždu, a kada je postao samodržac, svoju zemlju je proširio na tri mora, predvodeći najjaču vojsku na Balkanu i ujedno najveću srpsku državu u njenoj istoriji. Sačinio je, za tadašnje vreme, najnapredniji zakonik, u kome je ograničio zakonima i sebe sama. Stoga nije čudo što su ovog vladara, koji se proglasio za cara Srba, Grka, Bugara i Arbanasa, zvali Silni.
Vladao je gotovo čitavim Balkanom, svestan da ga je Bog ukrasio svakim darom i umom i telom. Pa ipak, i pored svih vanrednih osvajanja i državnih uspeha koje je ostvario, on nije bio zadovoljan. Njegov davnašnji san, o kome je krišom snivao još u detinjstvu, a koga je kao samodržac iznosio potpuno javno, tražeći svuda gde je mogao saveznike za njegovo ostvarenje, bio je zauzimanje prestonice Romejskog carstva – Carigrada. San na javi o osvajanju megalopolisa na Bosforu postao mu je opsesija.
Ovaj veliki grad, pun kontrasta i raskoši, očarao je dečaka Dušana iako je u njemu proveo izgnaničko detinjstvo zajedno sa ocem. Ni docnije Skadar, prestonica njegovog oca Stefana Dečanskog, ni Skoplje, prestonica njegovog dede Milutina, ni ma koji drugi grad u kom je bio, nisu ga toliko privlačili kao nekadašnji Konstantinopolj. Prestiž i slava velikog carskog grada bili su za njega zaslepljujući. Verovao je da, kada njime zagospodari, postaće gospodar svih drugih gradova. Njegovo zauzeće nije bio samo bespogovorni zahtev srpske vlastele, bila je to njegova unutrašnja potreba.
S vremenom, mnoge ozbiljne prepreke odlagale su njegovu nameru, od koje, znao je, nije mogao da odustane. Ni anatema grčkog patrijarha Kalista o njegovom izopštenju iz pravoslavne crkve, kao i srpskog patrijarha Joanikija i ostalih srpskih arhijereja, ni pretnja od upada Turaka iz Male Azije sa juga, ni napadi ugarskog kralja Ludovika sa severa, ni pobuna bosanskog bana na zapadu, ništa ga nije moglo pomesti u njegovoj opsesivnoj želji koja mu nije dala mira, o stalnom snu da zagospodari draguljem Istoka. Svi putevi za Dušana oduvek su vodili ka jednom gradu – Carigradu.
Primičući se svojoj poslednjoj, 47. godini života, iz podsvesti mu je dolazila misao o proročici koja mu je predvidela nagli kraj. Žurio je da osvoji sve što je mogao dok mu se vreme zemno ne ispuni, iako nije mnogo verovao proročanstvima. Ostajući sam sa sobom, pitao se sve češće da li će ga išta nadživeti. Osećao je da se neki nevidljivi obruč steže oko njega, pritiska mu grudi, oduzima mu dah.
Lebdeći mislima nad svim svojim bitkama, osvojenim zemljama, razmišljajući o svojim bližnjima, kao i o svojim neprijateljima, o svim obmanama pobednika i gubitnika, na kraju tog misaonog puta, često mu se pojavljivala slika jednog jedinog drveta – masline na Svetoj gori, na putu za manastir Hilandar, koju je svojom rukom zasadio. Šest meseci, koliko je tamo u monaškoj zemlji boravio, redovno ju je obilazio. S njom je ponekad razgovarao i njoj se jedino poveravao kao najvernijem prijatelju. Verovao je, kao nekada stari Sloveni, da će deo njegove duše, kada umre, ostati u tom drvetu. Vreme provedeno na Svetoj gori bio je najlepši i najmirniji period njegovog burnog života. To je bilo mesto spasenja, gde je ponovo pronalazio svoju od Boga darovanu dušu.
Došavši na omiljeno mesto svoje carevine, u manastir Hilandar, godine 6885. (od postanka novog sveta, po najstarijem srpskom kalendaru), zasadio je stablo masline, za koju je znao da se u Bibliji pominje više od hiljadu puta. Želeo je da ovo drvo mira kraj manastira bogoljubivih predaka Svetog Save i Simeona Mirotočivog bude spomen pomirenja Boga i ljudi. Monasi su je oduvek uzgajali na ovoj svetoj Bogorodičinoj bašti. Sklonivši se od kuge, koja je tada harala na sve strane, zajedno sa caricom Jelenom, koja ga je verno pratila i u pojedinim vojnim pohodima, poželeo je da, sadeći ovo drvo, spase od velike nesreće najpre caricu, njega samog i sve hilandarsko bratstvo. Prema legendi, caricu su nosili kako ne bi dodirnula nogom svetogorsko tlo. Docnije, prema savetu igumana hilandarskog, caricu je njen muž odveo u ženski manastir, van Svete gore, u kome je bila zaštićena mnogim merama predostrožnosti. Car je bogoslužio zajedno sa hilandarcima. Posadivši maslinu, za koju je verovao da od svog drveća daje najveću snagu, molio se usrdno, sećajući se Isusove krvave molitve na Maslinskoj gori. Zatim je zabio svoj mač u zemlju i gromko uzviknuo: „Dovde, Gospode!”, što je značilo da to mesto kuga ne sme da prekorači. Božjom voljom tako je i bilo. Sećajući se ovog događaja, pomišljao je kako će ga jedino ovo drvo nadživeti. Mislio je, poput starozavetnog cara, kako je sve taština i nema ničeg drugog osim taštine, a jedino dela ljubavi ostaju.
Iako je papa odbio predlog prvog srpskog cara da ga proglasi za vrhovnog zapovednika krstaške vojske za rat protiv Turaka, on je i dalje razmišljao kako bi našao saveznike za ovaj neminovni sukob. Licemerni papa slao je na srpski dvor slatke poruke, poklone i poslanstva, a u dogovoru sa tadašnjim mađarskim kraljem, na tajnom sastanku, spremao je svog „vrhovnog čistača”, jezuitu Lucijusa, s jednim jedinim ciljem, da ubije nepokornog šizmatika Dušana. Bio je, ipak, preduhitren. A onda bi Dušanu, pred očima, ponovo, zablistao Carigrad i njegov ulazak na čelu vojske, san o novom srpsko-grčkom carstvu koje bi zamenilo trulu Vizantiju. Sanjao je flotu koju nije imao, grad na Bosforu, koji je više od svega želeo.
U isto vreme vizantijski car Jovan Paleolog V, obavešten da Dušan organizuje pripreme za napad na carski grad, šalje u tajnu misiju svog najodanijeg čoveka, obučenog u sveštenika, koji je besprekorno govorio srpski. Takozvani „Milutin” pripremao se za ovaj pohod mesecima pre svog odlaska u Srbiju. Od prvog momenta trebalo je da odobrovolji srpskog cara noseći ime njegovog dede, koga je car Stefan IV Nemanjić poštovao više nego samog oca.
Na rastanku grčki car je svog najboljeg špijuna nasamo primio u audijenciju:
– O tvojoj misiji ne sme niko da zna, ni tvoji najbliži. Dušan je nepoverljiv. Imaj strpljenja. Gledaj da zadobiješ njegovo poverenje, ali bez žurbe. Tek kada se ukaže prava prilika, onda kreni u akciju. Tvoj život, ali i život tvoje porodice zavisi samo od tebe. Ukoliko uspeš, biću tvoj doživotni dužnik i zaštitnik. U suprotnom, ni sva moja moć neće biti u stanju da te zaštiti od neprijatelja, ni tebe, ni tvoje najbliže. Ovu bočicu koju ti dajem čuvaj kao oči u glavi. Uveži je u pojas i nikada se ne odvajaj od nje. Dušanova žudnja za Carigradom prevršila je svaku meru. Naša je sveta dužnost da ga zaustavimo dok još ima vremena.
– Blagoslovite vašeg vernog raba i pokornog slugu – uzvrati Milutin, duboko se klanjajući caru.
U đavoljem mestu, čije se ime više ne spominje, u oblasti Trakija, đavolji sluga uspeo je da sipa caru otrov u vino ispijajući ga pre vladara. Dušan ga je gledao pravo u oči, dok je on u carevo zdravlje pio iz iste kupe vina. Izdržao je nekako njegov pogled. Uspeo je da se u predviđenom vremenu s lažnim osmehom izvuče iz dvora, da popije protivotrov, te sav ošamućen, najbržim konjem krene ka skloništu, u kome su ga već mesecima čekali oficiri grčkog cara.
Već nakon desetak minuta znao je Dušan da je otrovan. Imao je tek toliko vremena da širom otvorenih očiju uputi pogled ka čistom zvezdanom nebu, dok mu se utroba besomučno grčila. Video je svetlosne ratnike kako mu prilaze. Svi njegovi preci Nemanjići, okupani u svetlosti, čekali su na njega. Pred njim se ukazao grad koji svetli i činilo mu se da je to Carigrad. U susret mu je dolazila maslina, grleći ga svojim granama. Bila je poput rajskog drveta života.