Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Dositije Obradović

Život velikoga književnika i prosvetitelja srpskoga bio je u opisu čitavim pokolenjima i mnogim pojedincima najbolja nauka, najbolji drug i prijatelj, te je postao vaspitno sredstvo za dičnu omladinu srpsku.

Dositije ObradovićVeliki je prosvetitelj rođen u Čakovu, u Banatu, godine 1739. verovatno na Mitrovdan (26. oktobra) ili pred taj praznik, koji mu je možda doneo kršteno ime Dimitrije. Njegovi roditelji, bez kojih osta u ranom detinjstvu, imađahu još dva sina i kćer, ali bi suđeno da se imena čestitoga Đurđa i dobre Krune pominju po njihovu drugom sinu, Dimitriju.

Pošavši u školu rano, Dimitrije je ubrzo bio gotov sa svim onim što mu male škole čakovske mogahu dati. Godine brzo prolažahu, a žudnja Dimitrijeva da što više nauči neprestano bejaše živa. Da bi predupredio mogućne pogreške zanesenjačkoga bežanja „radi nauke”, a u stvari iz verske zanesenosti, u čemu je nedavno preuhitren jedan pokušaj Dimitrijev, njegov ga teča Nikola odvede oko polovine 1755. u Tamišvar i da ga zanat kapamadžijski, odakle Dimitrije s jednim drugom u julu 1757. ipak tajno ode u sremski manastir Hopovo, gde se 17. februara 1758. zamonaši, zamenivši, po svojoj želji, kršteno ime novim imenom – Dositije. Malo posle toga 16. aprila te godine mladi se monah Dositije zađakoni. U Hopovu je Dositije proveo tri godine i tri meseca, za koje se vreme izvrši prvi preobražaj u životu njegovu: različiti doživljaji, uverenja i razuverenja i saveti prostog ali čestitog igumana Todora Milutinovića otvoriše u Dositija volju i želju za život i učenje u životu. Novembra 2. godine 1760. ostavi Dositije manastir i krene se put Zagreba, gde mišljaše ostati u školi. A kad mu se ta želja ne ispuni, on postojanom odlučnošću zače još veću – da ide radi nauke u Rusiju. Ni to mu ne pođe za rukom, i on se s proleća 1761. uputi u Dalmaciju, gde se kao učitelj namesti pri Crkvi Sv. Đurđa u domu crkvenom, a u Kninskom Polju pred gradom Kninom. Tu je proveo „tri mile godine”, tj. do jeseni 1763, kada zaželi poći u Goru Atonsku, ali se u Kotoru razboli, te na Majinama provede jesen i zimu, a na Uskrs 11. aprila 1764. zapopi ga crnogorski vladika Vasilije u manastiru na Stanjevićima. Ne mogući još, islabeo, poći u Sv. Goru, Dositije se vrati u Dalmaciju, odakle se, menjajući mesta, s kraja aprila 1765. krene morem preko Krfa i Moreje u Hilandar, kuda stigne u početku septembra, pa tu ostane do proleća iduće godine, kada ode u Smirnu u Maloj Aziji. U školi čuvenoga tada učitelja Jerotija provede Dositije, učeći grčki jezik i filosofiju, do proleća 1768, kada se na dogledu rata rusko-turskog krene natrag. Prešavši ubrzo mnoge krajeve i različite doživljaje, Život i priključenijaDositije se u leto te godine stani u albanskom Hormovu. Svršetak te i početak nove godine provede u Krfu, a odatle preko Mletaka stigne s kraja marta u Zadar, a iz Zadra u dalmatinsko selo Plavno, gde otvori školu. Tu dočeka i proleće 1770, pa pređe u Skradin, a odatle pred kraj te godine u Zadar, gde sastavi godinu, pa se preko Trsta uputi u Beč, gde mu „šest polezni i radosni godina prođu kako šest dana”.

Tu Dositije započe crpsti evropsku nauku i u nju zađe dublje. Stupivši u sedmu godinu, dobije od mitropolita karlovačkog Vidaka ponudu da pođe sa njegovim sinovcima u Modru. Dositije primi to i provede u Modri do jeseni te 1777. godine, kad se vrati u Karlovce, odakle odmah pohodi Banat i mesto svoga rođenja. U Karlovcima posedi sve do iduće jeseni, 1778. godine, očekujući da ga mitropolit, po obećanju, pošalje u Nemačku. Tada otide u Požun, gde ostane do polovine leta 1779. godine, a onda digne ruke od svega i siđe u Trst. Sad nastaje novo njegovo putovanje po moru, te se Dositije, prešavši Italiju i Arhipelag, nađe u Carigradu, odakle ode u Moldaviju, a iz Moldavije u Nemačku, u Halu, s jeseni 1782, gde se upiše u katalog halskoga universiteta.

Došavši u Nemačku, Dositije je video ostvaren jedan od najvećih svojih ideala: biti u središtu nauke i učenosti, pitome duhovne kulture, i uživati plodove umova najvećih mislilaca svega prosvećenoga čovečanstva. Kakva razlika u željama i mislima kod negdašnjega Dimitrija i tadašnjega Dositija! I ne samo to: da bi štampao svoje spise, morade Dositije preći u Lajpcig prvih dana proleća 1783.

Te se znamenite godine javi Dositije kao srpski književnik. Međutim, on se o pisanju i prevođenju knjiga bavio i ranije.

Punih osamnaest godina pre toga, kad se bavio u Dalmaciji u domu kosovskoga paroha Avrama Simića, Dositije je prvi put uzeo u ruke pero da piše – knjižicu. To bejahu ispisi iz Zlatoustoga, koje Dositije spremi za lepu kćer popovu Jelenu i koji se zatim raširiše u prepisu po svoj Dalmaciji. Kad se pet godina docnije vrati iz Smirne, bejaše Dositije u znanju i pismenosti mnogo teži: tada napiše nov spis, sličan onom prvom, i nazove ga „Bukvicom” ili „Ižicom”, za kojom je sledovao prevod sa grčkoga „Hristoitije”, a zatim odmah i Pismo Haralampiju„Venac od Alfavita”. Osnova „Ižici” i „Vencu” bez sumnje je u onoj prvobitnoj književnoj radnji Dositijevoj. Ali nijednoga od ovih spisa Dositije ne naštampa – onda bez sumnje zato što nije imao gde, a docnije zato što ih je, naučivši se u Evropi drukčije i više, još jednom prerađivao. U ovoj trećoj preradi on ih je štampao: „Ižica” i „Venac” dadoše „Basne” i „Sovete”, a „Hristoitija” – „Etiku” i „Sobranija”. O tim će spisima biti reči malo dalje. Sada pak stajemo kod prvoga štampanoga spisa Dositijeva, a to je njegova autobiografija „Život i priključenija”, u Lajpcigu 1783.

Zašto Dositije priča svoj život? On nam na to pitanje odmah sam odgovara: rad je da ostavi štogod što će narodu njegovu biti od koristi, rad je nauku mladoj Srbadiji preporučiti i osladiti. Radi te pohvalne težnje Dositije izlaže svoj život od rođenja do leta 1760. u jednoj, a zatim ga produžuje do kraja 1788. u drugoj knjizi i prilici, uz „Basne”. Početak svojih uspomena Dositije posvećuje srpskom narodu: „Vami, poželani žitelji Serbije, Bosne, Hercegovine, Črne Gore, Dalmacije, Horvatske, Srema, Banata i Bačke, vami i vašim poslednjim unukom s gorećim i punim ljubovi srcem ovi moj mali no userdni trud predajem.” S pojavom ove knjige ču se u srpskoj književnosti glas neobičan, neočekivan. I sadržina i način kako se ona izreče izazvaše u književnim krugovima srpskim nove misli, koje odvođahu na novo gledište. Način govora bejaše nov – jer Dositije progovori u knjizi narodnim govorom; sadržina bejaše nova – jer Dositije iznese drukčije misli o porodici i vaspitanju, o školi i crkvi. A što Dositije tada reče, to do danas niko ne poreče: ni on, ni nauka, ni vreme.

Iduće 1784. naštampa u Lajpcigu „Sovete zdravago razuma”. To bejaše prvo delo koje je Dositije namenio štampanju, iako ne prvo koje je naštampano. Samo ime te knjige upućuje na ondašnji jedan pravac nemačke filosofije, koji je pod imenom „filosofije zdravoga razuma” u stvari bio enciklopedija odabranih učenja iz različitih pravaca filosofskih. Vrlinu snažiti a poroke suzbijati pohvalna je zadaća, i ta praktična svrha imađaše u literaturi svojih predstavnika, spisa i zbornika. Čedo te literature jeste i ovaj rad Dositijev, za koji sam pisac veli da se pod tim imenom može mnogo štošta korisnoga i lepoga izneti. On to i čini u pet zanimljivih članaka.

BasneJoš je Dositije želeo da pohodi Pariz i London, te se toga radi krene u poznu jesen te 1784. godine. Na inglesko zemljište stupi nogom 1. dekembra, a potom stigne u London, gde ostane do polovine maja iduće godine, pa se onda vrati u Nemačku, a malo zatim se nastani u Beču, gde se lati svoga običnoga načina davanja lekcija. S kraja 1787. ode u goste ruskom đeneralu Srbinu Zoriću, gde u različitim mestima provede do jeseni 1788, kada se vrati u Lajpcig, odakle je 1789. prešao po treći put u Beč, gde je ostao do leta 1802. godine.

Godine 1788. štampao je Dositije zbirku različitih „Basana”. I taj rad posvećuje Dositije dragoj mu omladini srpskoj, jer je znao kakva je velika cena basana za vaspitanje duše i srca, uma i naravi. On je u tu zbirku uneo sto šeset basana, pozajmivši ih od različitih pisaca: Ezopa, Lafontena, Lesinga i dr. Ali posle svake basne Dositije sam uzima reč i izvodi čitaocu pouku. Obično se od basne traži da je tako jasna da čitalac može i sam shvatiti njenu pouku; tako su jasne i basne koje Dositije izbira za srpsku omladinu, i on ne uzima reč zato što bi trebalo protumačiti osnovu basne, već se koristi tom prilikom da čitaoca poučava uza zabavu. Te pouke Dositijeve idu od srca, one su sve mudre, iskrene i tako zanimljive da i same sobom imaju i praktične i književne vrednosti. Kad se, radeći tako, Dositije upusti ne samo u poučavanje već i u pričanje, čitaocu se čini da je na pojedinim mestima njegova pričanja iz autobiografije. Kao što je basna literarni oblik staroga porekla, i kao što će i u budućnosti imati svojih čitalaca, tako će Dositijeva zbirka biti ne samo književnaistorijskoga značaja kao razumna knjiga u doba kad srpskih knjiga sasvim malo i bejaše nego i od praktične vrednosti za čitalačke krugove.

Godine 1793. štampao je Dositije zbornik pouke i zabave „Sobranije raznih nravoučitelnih veštej”. Prevodeći i pišući članke za ovaj svoj zbornik, Dositije je imao na umu da „o jednoj istoj materiji zadugo čitati nije za svakoga, i malo je onih koji zadugo čitati mogu”; međutim, „tri ili četiri lista svaki može na dan očitati, i o tomu vas dan misliti”. Krasna su pitanja koja Dositije tu raspravlja, a naročito se ističu književni i naučni razgovori koje on vodi sa čitaocima. Dositijeve su simpatije uvek bile na strani ovakvih zbornika, pa je on takva izdanja želeo i srpskoj literaturi.

U leto 1802. godine pređe Dositije u Trst, gde mu svesni Srbi Trstanci odrediše za ono doba veliku pomoć novčanu da bi se mogao mirno baviti o književnoj radnji. Boraveći naizmence u Trstu i Mlecima, Dositije je u polovini 1806. ostavio Trst i pošao bliže svome zavičaju.

Među tim je 1803. štampao u Mlecima prevod i preradu „Etike” prof. Soava. To je poslednje veće delo koje je Dositije za života štampao. Dositije je takve nauke želeo za svakoga: on i starim ratnicima za slobodu Srbije daje u ruke tu knjigu, jer je u njoj nauka koja svakoga moralno uzdiže i usavršava. Dirljiv je način kako stari prosvetitelj svoga roda Dositije piše junačkom vojvodi sokolskom domaća pismaPetru Nikolajeviću Moleru, koji je ranjen ležao, pa mu za uzdarje šalje „Etiku”.

Mi nismo ovde pobeležili bibliografski ni polovinu spisa Dositijevih, iako smo već pomenuli najvažnije među njima.

U njima i u svemu pisanju svome Dositije je propovedao Srbima novu nauku. Nije to bila novina u novoj teoriji o jednom pitanju: vaskoliki život narodni trebalo je osvetliti videlom nauke koja je „jasna kao sunce” da bi na tom videlu narod postao srećan i zadovoljan.

On baca poglede na kuću božju i narodnu: na manastire i crkve, učeći da se u njima može drukčije, slavnije živeti. Poznajući ne samo život manastirski već i život narodni, Dositije je umeo naći uzročnu vezu između ta dva života, učeći da u samom narodu ima klica valjanih koje treba crkva da razvije.

U vezi je s tim Dositijevo uverenje o potrebi narodnoga obrazovanja. On, koji je video sve dobre osobine svoga naroda, došao je do uverenja da će taj narod preporoditi samo prosveta. Toga radi on je svu nadu polagao u narodnu omladinu. To vaspitanje dolazi i školom i čitanjem. A da bi moglo biti u narodu čitanja, valja da je u njemu pismenost razvijena. Toga pak može biti tek preko škole, koja ima da postane ne samo rasadnik pismenosti već i svake vrline. On ne zanemaruje ni vaspitanje ženskinja. Naslikavši obrazovanu Srpkinju, on u plemenitom oduševljenju uzvikuje: „Neka sad svak sebi predstavi kakovo bi blagopolučije bilo imati takove kćeri, supruge i matere!” Obrazovani pojedinci valja da daju obrazovanu porodicu, ili obrnuto: iz porodice u kojoj je sve na svome mestu izlaze obrazovani i čestiti pojedinci. A da bi opet u porodici moglo biti sve na svome mestu, potrebno je pre svega da je žena, stub kućni, obrazovana.

Pomenusmo ranije da je Dositije progovorio u knjizi jezikom kakvim do njega Srbi književnici ne govorahu. Pa ipak, on sam ne mogaše pisati onako čisto kako je želeo. Dositije je kazao da treba pisati za narod; kazao je i da treba pisati narodnim jezikom – a što njegov jezik pored sve svoje lepote i bliskosti narodnom ipak nije jezik potpuno čist narodni, uzrok je pre svega u sudbini koja prati svaku novinu: valja lomiti led i razbijati zablude ranijeg vremena. Ali ne samo jezikom svojih spisa već uopšte mislima o književnom jeziku srpskom Dositije je napredniji od svih prethodnika. I, štaviše, u tim je mislima Dositije napredniji no u samome svome književnom jeziku. Na prigovor da će se stari jezik zanemariti i propasti, Dositije pita: „Koja je nami korist od jednoga jezika kojega u celom narodu od deset hiljada jedva jedan kako valja razume i koji je tuđ materi mojoj i sestrama!” Novina, dakle, Dositijeva učenja bejaše u uverenju da za narod treba pisati narodnim jezikom. Za ispravnost svoga učenja on se poziva na druge narode evropske, koji se staraju da govorni jezik dignu na stupanj književnog jezika. Za tom novinom učenja svoga Dositije je išao i sam primerom, težeći da se prvi vlada po zakonu koji propisuje.

Poznavši narod srpski bolje nego iko do njega, Dositije uverava da se karakter srpske narodnosti ne razlikuje od plemenitoga karaktera ingleskoga ili saksonskoga. Među Srbima je „ni dlake manji nego engleske slobode duh”, jer je „karakter srpskog naroda čist, mužestven i herojičeski koliko i kog najslavnijeg naroda u Evropi”. Dalje priča kako je poznao različite narode, a naročito Srbe od Banata do Adrije. U svih je stanovnika u tim krajevima, kao i u Srbiji, Bosni, Slavoniji, Dalmaciji, Hercegovini, Crnoj Gori, našao jednu prirodu, što je znak da je to jedan narod. Tako Dositije izlazi prvi koji propoveda prostornu i brojnu veličinu srpskoga naroda i koji se tom veličinom oduševljava.

Sa tih i drugih učenja i misli koje su za ondašnje stanje srpskoga naroda bile neobične, visoke, Dositije je dugo nazivan srpskim filosofom. I ne samo to. U svakom pogledu znamenit i trajno značajan rad Dositijev kao i njegov zanimljiv i tako poučan život učiniše da se imenu njegovu daju još i drugi časni nadimci, kao npr. srpski Anaharzis, srpski Sokrat, Lomonosov, itd., dok se, međutim, kao najzahvalniji predmet ističu za ispitivanje sličnosti koje se nalaze u životu i radu Dositija, s jedne, i Svetoga Save ili Vuka Karadžića, sa druge strane. Sava – Dositije – Vuk: tri vida duhovne veličine srpskoga đenija. Za slavu je Dositijevu dosta što on može biti u sredini među dvojicom otaca stare i nove književnosti srpske.

DositijeMi smo izlaganje života Dositijeva prekinuli kod njegova polaska iz Trsta u leto 1806. godine. Dositija privlačahu Srbiji prvi glasi o novoj slobodi u njoj. Srpskom ustanku posvetio je Dositije najlepšu pesmu svoju i za srpskoga književnika veliku svotu novaca od 400 forinata. Stupivši u Smederevu, gde je tada bio upravni Savet srpski, nogom na „obećanu zemlju”, Dositije se odmah primio da radi posla narodnog ide u Vlašku, a kad se otuda vratio, prešao je nasvagda u tek oslobođeni Beograd. U čast njegova dolaska grad bejaše okićen, topovi sa bedema grmljahu, a građani prekriliše dunavsku obalu, gde onda bejaše pristanište. Tako je svečano dočekan Dositije, koji ubrzo posta član Saveta narodnoga.

Dositije sudelovaše u svečanom otvaranju beogradske Velike škole u početku septembra 1808, a malo posle toga preže da se otvori i bogoslovska škola. Toga radi on ustupi školi svoju od naroda dobijenu kuću, koju o svom trošku opravi i spremi za rad. On je mirio zavađene starešine, kretao posao napred i opet uzdisao za mirom u kome će moći pisati i štampati spise u Beogradu. Mnoge anegdote iz toga vremena karakterišu ovoga neobičnoga čoveka kao velikoga Srbina. Jednu od njih navodimo. Godine 1809. posle pogibije na Kamenici, kad Turci izbiše već na Dunav kod Požarevca, Beograd se uskomeša, a mnogi navališe preko Save i Dunava. Neko pozva Dositija da se i on skloni, a Dositije mu odgovori: „Ja sam dobegao u svoje otačastvo, pa sad, ako ono strada, neka i mene pogaze turski konji!”

Od samoga početka godine 1811. Dositije bejaše u novom ministarstvu prvi srpski ministar prosvete. U tom je položaju bio svega tri meseca, jer poslednji dani marta (26. ili 28) doneše i čas smrti besmrtnoga Dositija Obradovića.

Dositije je želeo da ga sahrane u topčiderskom Košutnjaku kod Hajdučke česme, ali su njegovi suvremenici držali da će ukazati veći čin poštovanja ako ga sahrane pred Velikom sabornom crkvom u Beogradu. Ta njegova večna kuća ima već svoju časnu istoriju, u kojoj je poslednja strana ispisana najsvetlijim pismenima narodne i državne zahvalnosti, koja je 15. septembra 1897. još jednom obnovila grob njegov.

Dositije je u jednom malenom spisu svom izjavio kako bi mu „preko mere plaćeno bilo” ako bi Srbi nad grobom njegovim kad rekli: „Ovde leže njegove srpske kosti; on je ljubio svoj rod!” Njegova je smerna želja odavno ispunjena. Njegovom grobu Srbin samo u tim mislima i prilazi.

Lik je izrađen po vernoj suvremenoj Dositiju izradi živopisna Arse Teodorovića u Beču 1794.

 

Odlomak iz dela Znameniti Srbi XIX vekaAndre Gavrilovića

Sva dela Dositeja Obradovića koja je objavio Portalibris pogledajte OVDE.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu