Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Доситије Обрадовић

Живот великога књижевника и просветитеља српскога био је у опису читавим поколењима и многим појединцима најбоља наука, најбољи друг и пријатељ, те је постао васпитно средство за дичну омладину српску.

Доситије ОбрадовићВелики је просветитељ рођен у Чакову, у Банату, године 1739. вероватно на Митровдан (26. октобра) или пред тај празник, који му је можда донео крштено име Димитрије. Његови родитељи, без којих оста у раном детињству, имађаху још два сина и кћер, али би суђено да се имена честитога Ђурђа и добре Круне помињу по њихову другом сину, Димитрију.

Пошавши у школу рано, Димитрије је убрзо био готов са свим оним што му мале школе чаковске могаху дати. Године брзо пролажаху, а жудња Димитријева да што више научи непрестано бејаше жива. Да би предупредио могућне погрешке занесењачкога бежања „ради науке”, а у ствари из верске занесености, у чему је недавно преухитрен један покушај Димитријев, његов га теча Никола одведе око половине 1755. у Тамишвар и да га занат капамаџијски, одакле Димитрије с једним другом у јулу 1757. ипак тајно оде у сремски манастир Хопово, где се 17. фебруара 1758. замонаши, заменивши, по својој жељи, крштено име новим именом – Доситије. Мало после тога 16. априла те године млади се монах Доситије зађакони. У Хопову је Доситије провео три године и три месеца, за које се време изврши први преображај у животу његову: различити доживљаји, уверења и разуверења и савети простог али честитог игумана Тодора Милутиновића отворише у Доситија вољу и жељу за живот и учење у животу. Новембра 2. године 1760. остави Доситије манастир и крене се пут Загреба, где мишљаше остати у школи. А кад му се та жеља не испуни, он постојаном одлучношћу заче још већу – да иде ради науке у Русију. Ни то му не пође за руком, и он се с пролећа 1761. упути у Далмацију, где се као учитељ намести при Цркви Св. Ђурђа у дому црквеном, а у Книнском Пољу пред градом Книном. Ту је провео „три миле године”, тј. до јесени 1763, када зажели поћи у Гору Атонску, али се у Котору разболи, те на Мајинама проведе јесен и зиму, а на Ускрс 11. априла 1764. запопи га црногорски владика Василије у манастиру на Стањевићима. Не могући још, ислабео, поћи у Св. Гору, Доситије се врати у Далмацију, одакле се, мењајући места, с краја априла 1765. крене морем преко Крфа и Мореје у Хиландар, куда стигне у почетку септембра, па ту остане до пролећа идуће године, када оде у Смирну у Малој Азији. У школи чувенога тада учитеља Јеротија проведе Доситије, учећи грчки језик и философију, до пролећа 1768, када се на догледу рата руско-турског крене натраг. Прешавши убрзо многе крајеве и различите доживљаје, Живот и прикљученијаДоситије се у лето те године стани у албанском Хормову. Свршетак те и почетак нове године проведе у Крфу, а одатле преко Млетака стигне с краја марта у Задар, а из Задра у далматинско село Плавно, где отвори школу. Ту дочека и пролеће 1770, па пређе у Скрадин, а одатле пред крај те године у Задар, где састави годину, па се преко Трста упути у Беч, где му „шест полезни и радосни година прођу како шест дана”.

Ту Доситије започе црпсти европску науку и у њу зађе дубље. Ступивши у седму годину, добије од митрополита карловачког Видака понуду да пође са његовим синовцима у Модру. Доситије прими то и проведе у Модри до јесени те 1777. године, кад се врати у Карловце, одакле одмах походи Банат и место свога рођења. У Карловцима поседи све до идуће јесени, 1778. године, очекујући да га митрополит, по обећању, пошаље у Немачку. Тада отиде у Пожун, где остане до половине лета 1779. године, а онда дигне руке од свега и сиђе у Трст. Сад настаје ново његово путовање по мору, те се Доситије, прешавши Италију и Архипелаг, нађе у Цариграду, одакле оде у Молдавију, а из Молдавије у Немачку, у Халу, с јесени 1782, где се упише у каталог халскога университета.

Дошавши у Немачку, Доситије је видео остварен један од највећих својих идеала: бити у средишту науке и учености, питоме духовне културе, и уживати плодове умова највећих мислилаца свега просвећенога човечанства. Каква разлика у жељама и мислима код негдашњега Димитрија и тадашњега Доситија! И не само то: да би штампао своје списе, мораде Доситије прећи у Лајпциг првих дана пролећа 1783.

Те се знамените године јави Доситије као српски књижевник. Међутим, он се о писању и превођењу књига бавио и раније.

Пуних осамнаест година пре тога, кад се бавио у Далмацији у дому косовскога пароха Аврама Симића, Доситије је први пут узео у руке перо да пише – књижицу. То бејаху исписи из Златоустога, које Доситије спреми за лепу кћер попову Јелену и који се затим раширише у препису по свој Далмацији. Кад се пет година доцније врати из Смирне, бејаше Доситије у знању и писмености много тежи: тада напише нов спис, сличан оном првом, и назове га „Буквицом” или „Ижицом”, за којом је следовао превод са грчкога „Христоитије”, а затим одмах и Писмо Харалампију„Венац од Алфавита”. Основа „Ижици” и „Венцу” без сумње је у оној првобитној књижевној радњи Доситијевој. Али ниједнога од ових списа Доситије не наштампа – онда без сумње зато што није имао где, а доцније зато што их је, научивши се у Европи друкчије и више, још једном прерађивао. У овој трећој преради он их је штампао: „Ижица” и „Венац” дадоше „Басне” и „Совете”, а „Христоитија” – „Етику” и „Собранија”. О тим ће списима бити речи мало даље. Сада пак стајемо код првога штампанога списа Доситијева, а то је његова аутобиографија „Живот и прикљученија”, у Лајпцигу 1783.

Зашто Доситије прича свој живот? Он нам на то питање одмах сам одговара: рад је да остави штогод што ће народу његову бити од користи, рад је науку младој Србадији препоручити и осладити. Ради те похвалне тежње Доситије излаже свој живот од рођења до лета 1760. у једној, а затим га продужује до краја 1788. у другој књизи и прилици, уз „Басне”. Почетак својих успомена Доситије посвећује српском народу: „Вами, пожелани житељи Сербије, Босне, Херцеговине, Чрне Горе, Далмације, Хорватске, Срема, Баната и Бачке, вами и вашим последњим унуком с горећим и пуним љубови срцем ови мој мали но усердни труд предајем.” С појавом ове књиге чу се у српској књижевности глас необичан, неочекиван. И садржина и начин како се она изрече изазваше у књижевним круговима српским нове мисли, које одвођаху на ново гледиште. Начин говора бејаше нов – јер Доситије проговори у књизи народним говором; садржина бејаше нова – јер Доситије изнесе друкчије мисли о породици и васпитању, о школи и цркви. А што Доситије тада рече, то до данас нико не порече: ни он, ни наука, ни време.

Идуће 1784. наштампа у Лајпцигу „Совете здраваго разума”. То бејаше прво дело које је Доситије наменио штампању, иако не прво које је наштампано. Само име те књиге упућује на ондашњи један правац немачке философије, који је под именом „философије здравога разума” у ствари био енциклопедија одабраних учења из различитих праваца философских. Врлину снажити а пороке сузбијати похвална је задаћа, и та практична сврха имађаше у литератури својих представника, списа и зборника. Чедо те литературе јесте и овај рад Доситијев, за који сам писац вели да се под тим именом може много штошта кориснога и лепога изнети. Он то и чини у пет занимљивих чланака.

БаснеЈош је Доситије желео да походи Париз и Лондон, те се тога ради крене у позну јесен те 1784. године. На инглеско земљиште ступи ногом 1. декембра, а потом стигне у Лондон, где остане до половине маја идуће године, па се онда врати у Немачку, а мало затим се настани у Бечу, где се лати свога обичнога начина давања лекција. С краја 1787. оде у госте руском ђенералу Србину Зорићу, где у различитим местима проведе до јесени 1788, када се врати у Лајпциг, одакле је 1789. прешао по трећи пут у Беч, где је остао до лета 1802. године.

Године 1788. штампао је Доситије збирку различитих „Басана”. И тај рад посвећује Доситије драгој му омладини српској, јер је знао каква је велика цена басана за васпитање душе и срца, ума и нарави. Он је у ту збирку унео сто шесет басана, позајмивши их од различитих писаца: Езопа, Лафонтена, Лесинга и др. Али после сваке басне Доситије сам узима реч и изводи читаоцу поуку. Обично се од басне тражи да је тако јасна да читалац може и сам схватити њену поуку; тако су јасне и басне које Доситије избира за српску омладину, и он не узима реч зато што би требало протумачити основу басне, већ се користи том приликом да читаоца поучава уза забаву. Те поуке Доситијеве иду од срца, оне су све мудре, искрене и тако занимљиве да и саме собом имају и практичне и књижевне вредности. Кад се, радећи тако, Доситије упусти не само у поучавање већ и у причање, читаоцу се чини да је на појединим местима његова причања из аутобиографије. Као што је басна литерарни облик старога порекла, и као што ће и у будућности имати својих читалаца, тако ће Доситијева збирка бити не само књижевнаисторијскога значаја као разумна књига у доба кад српских књига сасвим мало и бејаше него и од практичне вредности за читалачке кругове.

Године 1793. штампао је Доситије зборник поуке и забаве „Собраније разних нравоучителних вештеј”. Преводећи и пишући чланке за овај свој зборник, Доситије је имао на уму да „о једној истој материји задуго читати није за свакога, и мало је оних који задуго читати могу”; међутим, „три или четири листа сваки може на дан очитати, и о тому вас дан мислити”. Красна су питања која Доситије ту расправља, а нарочито се истичу књижевни и научни разговори које он води са читаоцима. Доситијеве су симпатије увек биле на страни оваквих зборника, па је он таква издања желео и српској литератури.

У лето 1802. године пређе Доситије у Трст, где му свесни Срби Трстанци одредише за оно доба велику помоћ новчану да би се могао мирно бавити о књижевној радњи. Боравећи наизменце у Трсту и Млецима, Доситије је у половини 1806. оставио Трст и пошао ближе своме завичају.

Међу тим је 1803. штампао у Млецима превод и прераду „Етике” проф. Соава. То је последње веће дело које је Доситије за живота штампао. Доситије је такве науке желео за свакога: он и старим ратницима за слободу Србије даје у руке ту књигу, јер је у њој наука која свакога морално уздиже и усавршава. Дирљив је начин како стари просветитељ свога рода Доситије пише јуначком војводи соколском домаћа писмаПетру Николајевићу Молеру, који је рањен лежао, па му за уздарје шаље „Етику”.

Ми нисмо овде побележили библиографски ни половину списа Доситијевих, иако смо већ поменули најважније међу њима.

У њима и у свему писању своме Доситије је проповедао Србима нову науку. Није то била новина у новој теорији о једном питању: васколики живот народни требало је осветлити виделом науке која је „јасна као сунце” да би на том виделу народ постао срећан и задовољан.

Он баца погледе на кућу божју и народну: на манастире и цркве, учећи да се у њима може друкчије, славније живети. Познајући не само живот манастирски већ и живот народни, Доситије је умео наћи узрочну везу између та два живота, учећи да у самом народу има клица ваљаних које треба црква да развије.

У вези је с тим Доситијево уверење о потреби народнога образовања. Он, који је видео све добре особине свога народа, дошао је до уверења да ће тај народ препородити само просвета. Тога ради он је сву наду полагао у народну омладину. То васпитање долази и школом и читањем. А да би могло бити у народу читања, ваља да је у њему писменост развијена. Тога пак може бити тек преко школе, која има да постане не само расадник писмености већ и сваке врлине. Он не занемарује ни васпитање женскиња. Насликавши образовану Српкињу, он у племенитом одушевљењу узвикује: „Нека сад свак себи представи каково би благополучије било имати такове кћери, супруге и матере!” Образовани појединци ваља да дају образовану породицу, или обрнуто: из породице у којој је све на своме месту излазе образовани и честити појединци. А да би опет у породици могло бити све на своме месту, потребно је пре свега да је жена, стуб кућни, образована.

Поменусмо раније да је Доситије проговорио у књизи језиком каквим до њега Срби књижевници не говораху. Па ипак, он сам не могаше писати онако чисто како је желео. Доситије је казао да треба писати за народ; казао је и да треба писати народним језиком – а што његов језик поред све своје лепоте и блискости народном ипак није језик потпуно чист народни, узрок је пре свега у судбини која прати сваку новину: ваља ломити лед и разбијати заблуде ранијег времена. Али не само језиком својих списа већ уопште мислима о књижевном језику српском Доситије је напреднији од свих претходника. И, штавише, у тим је мислима Доситије напреднији но у самоме своме књижевном језику. На приговор да ће се стари језик занемарити и пропасти, Доситије пита: „Која је нами корист од једнога језика којега у целом народу од десет хиљада једва један како ваља разуме и који је туђ матери мојој и сестрама!” Новина, дакле, Доситијева учења бејаше у уверењу да за народ треба писати народним језиком. За исправност свога учења он се позива на друге народе европске, који се старају да говорни језик дигну на ступањ књижевног језика. За том новином учења свога Доситије је ишао и сам примером, тежећи да се први влада по закону који прописује.

Познавши народ српски боље него ико до њега, Доситије уверава да се карактер српске народности не разликује од племенитога карактера инглескога или саксонскога. Међу Србима је „ни длаке мањи него енглеске слободе дух”, јер је „карактер српског народа чист, мужествен и херојически колико и ког најславнијег народа у Европи”. Даље прича како је познао различите народе, а нарочито Србе од Баната до Адрије. У свих је становника у тим крајевима, као и у Србији, Босни, Славонији, Далмацији, Херцеговини, Црној Гори, нашао једну природу, што је знак да је то један народ. Тако Доситије излази први који проповеда просторну и бројну величину српскога народа и који се том величином одушевљава.

Са тих и других учења и мисли које су за ондашње стање српскога народа биле необичне, високе, Доситије је дуго називан српским философом. И не само то. У сваком погледу знаменит и трајно значајан рад Доситијев као и његов занимљив и тако поучан живот учинише да се имену његову дају још и други часни надимци, као нпр. српски Анахарзис, српски Сократ, Ломоносов, итд., док се, међутим, као најзахвалнији предмет истичу за испитивање сличности које се налазе у животу и раду Доситија, с једне, и Светога Саве или Вука Караџића, са друге стране. Сава – Доситије – Вук: три вида духовне величине српскога ђенија. За славу је Доситијеву доста што он може бити у средини међу двојицом отаца старе и нове књижевности српске.

ДоситијеМи смо излагање живота Доситијева прекинули код његова поласка из Трста у лето 1806. године. Доситија привлачаху Србији први гласи о новој слободи у њој. Српском устанку посветио је Доситије најлепшу песму своју и за српскога књижевника велику своту новаца од 400 форината. Ступивши у Смедереву, где је тада био управни Савет српски, ногом на „обећану земљу”, Доситије се одмах примио да ради посла народног иде у Влашку, а кад се отуда вратио, прешао је насвагда у тек ослобођени Београд. У част његова доласка град бејаше окићен, топови са бедема грмљаху, а грађани прекрилише дунавску обалу, где онда бејаше пристаниште. Тако је свечано дочекан Доситије, који убрзо поста члан Савета народнога.

Доситије суделоваше у свечаном отварању београдске Велике школе у почетку септембра 1808, а мало после тога преже да се отвори и богословска школа. Тога ради он уступи школи своју од народа добијену кућу, коју о свом трошку оправи и спреми за рад. Он је мирио завађене старешине, кретао посао напред и опет уздисао за миром у коме ће моћи писати и штампати списе у Београду. Многе анегдоте из тога времена карактеришу овога необичнога човека као великога Србина. Једну од њих наводимо. Године 1809. после погибије на Каменици, кад Турци избише већ на Дунав код Пожаревца, Београд се ускомеша, а многи навалише преко Саве и Дунава. Неко позва Доситија да се и он склони, а Доситије му одговори: „Ја сам добегао у своје отачаство, па сад, ако оно страда, нека и мене погазе турски коњи!”

Од самога почетка године 1811. Доситије бејаше у новом министарству први српски министар просвете. У том је положају био свега три месеца, јер последњи дани марта (26. или 28) донеше и час смрти бесмртнога Доситија Обрадовића.

Доситије је желео да га сахране у топчидерском Кошутњаку код Хајдучке чесме, али су његови сувременици држали да ће указати већи чин поштовања ако га сахране пред Великом саборном црквом у Београду. Та његова вечна кућа има већ своју часну историју, у којој је последња страна исписана најсветлијим писменима народне и државне захвалности, која је 15. септембра 1897. још једном обновила гроб његов.

Доситије је у једном маленом спису свом изјавио како би му „преко мере плаћено било” ако би Срби над гробом његовим кад рекли: „Овде леже његове српске кости; он је љубио свој род!” Његова је смерна жеља одавно испуњена. Његовом гробу Србин само у тим мислима и прилази.

Лик је израђен по верној сувременој Доситију изради живописна Арсе Теодоровића у Бечу 1794.

 

Одломак из дела Знаменити Срби XIX века Андре Гавриловића

Сва дела Доситеја Обрадовића која је објавио Порталибрис погледајте ОВДЕ.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу