Већ почетак 18. века доноси велике промене – знање се више цени, влада здрав разум, логика и слободан ум – то су најважнији кораци уз помоћ којих је направљен помак у друштву. Појава Доситеја Обрадовића била је право просветљење, јер ће са њим да се затворе странице старе књижевности, књижевности потчињене цркви, а отвориће се странице нове књижевности, која ће грабити напред, која ће бити обасјана светлошћу Европе. Доситеј је једна од најистакнутијих личности у доба просветитељства. Својим погледима на језик, правопис, на политички рад учинио је да се разликује од других и био је изузетно сложена личност – личност која је оставила дубоке трагове и учинила да сви за њега знају.
Појавивши се у српској књижевности са својом аутобиографијом Живот и прикљученија, Доситеј је направио једну од прекретница у историјском развоју наше књижевности. Ово дело се сматра његовим најзрелијим литерарним делом. Састављено је из два дела, од којих је први писан у облику романа са наравоученијем, а други је писан у облику романа у писмима. Писма у другом делу су разноврсна, па налазимо писма као путописе, писма као исповести, писма у облику дијалога, а у неким писмима преовлађује хумор. Карактеристично је то што се дело завршава обликом писма у писму. Први део је објављен 1783. године у Лајпцигу, у једној књизи заједно са програмским манифестом Писмо Харалампију. Након свог повратка из Енглеске, Доситеј 1788. године објављује Басне са другим делом Живота и прикљученија. Први део његове аутобиографије обухвата детињство и рану младост, а други део говори о његовим путовањима по нашим крајевима и по страним земљама.
По природи свог духа Доситеј је био авантуриста са „луталачким” темпераментом, па се тако и одвијао његов животни пут. Видимо Доситеја који одлази у манастир Хопово да се замонаши, али убрзо је схватио да то није за њега и одлучио се да се отисне у свет и да мења своје животне навике и погледе. Од раног детињства је био жељан знања, никад му није било довољно књига и увек је био њима окружен. Из те жеље да себе стално богати новим знањима јавила му се и жеља да и друге богати истим. Тако је Живот и прикљученија не само Доситејево сведочанство о самом себи него и сведочанство о друштву и времену у ком је живео. Својим причама о догађајима и наравоученијем покушава да усмери народ на прави пут:
„Све што је материјално бива и прође. Оно непролазно је богатство духа, знање и језик сваког народа, та неугасла истина о вечном трајању и онда када вас не буде више.”
У жељи да поучи и буде ближи читаоцу, Доситеј у аутобиографији користи занимљиву фабулу, мудре изреке и фамилијаран тон у причању.
У првом делу Живота и прикљученија излаже идеолошку критику манастира, монаштва и празноверја. Такав живот у манастиру му се не допада, па га он критикује и причање о томе читаоцу служи као опомена. Критикује традиционално мишљење и обичаје, а залаже се за слободно мишљење. Захтев на који се Доситеј стално враћа јесте:
„Свободно мислити и сврх сваке вешти расуждавати и говорити.”
То делује као револуција у односу на све дотад, па је ово велика прекретница за све.
Други део Живота и прикљученија је у епистоларној форми и састоји се из дванаест писама. Он прича о својим путовањима и пријатељству, о битним и мање битним стварима. Нема прича о ратовањима, већ доминира ведар и оптимистичан дух. Прича о сусретима са људима, о портретима личности и упућује похвале добрим људима које је упознао на путовањима по разним земљама.
Доситеј зна како да се приближи читаоцу, па је често његов тон помало патетичан. То се односи нарочито на то када прича о својој породици. Две њему најважније особе су мајка и сестра, па када говори о њима, можемо рећи да је најемотивнији. Осим своје породице, пажњу посвећује породици уопште. Посебно у другом делу је изражен култ пријатељства, који са много емоције негује. Доситејеви пријатељи су доброчинитељи и питоми људи, а друге је, како и он сам каже, у животу избегао, а у књижевности њихове нарави прећутао. Живот и прикљученија нам показује колико Доситеј негује култ природе и осећајности. Пејзажу је посвећено цело једно поглавље – Почетак мојега путовања. Ту је дат незаборавни Доситејев сусрет са природом и са пејзажом из околине манастира Хопова.
„Виноград до винограда, окружени и накићени са свакојаки плодовити древеси; брдо над брдом, и холм над холмом, као да се један на другога другољубно наслонио и као да је један сврх другога своју поноситу главу помолио како ће лакше ону красовидну долину, сестру своју, и поток, њена љубитеља, који је загрљену држи, и оне који покрај њега пролазе, гледати и сматрати; и како ће у исто време свак своју великолепну, са сви пролетњи, летњи и богати јесењи дарови надичену и преукрашену главу показивати и очима свију представљати.”
Својом личном исповешћу и илустративношћу појава које је доживео и видео у свом животу, Доситеј је успео да напише невероватно дело. Давши у њему у исто време дидактику, критику и забаву, ово дело је остављало, а и остављаће све више трага на читаоце.
Поред Живота и прикљученија у едицији Отргнуто од заборава од Доситеја Обрадовића можете пронаћи и Басне и Домаћа писма, као и друге значајне српске писце XVIII и XIX века, као што су: Атанасије Стојковић (Аристид и Наталија), Милован Видаковић (Велимир и Босиљка), Богобој Атанацковић (Два идола), Јаков Игњатовић (Патница, Милан Наранџић, Вечити младожења, Чудан свет, Васа Решпект) и многи други.
Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.