Милица Стојадиновић Српкиња (1828–1878) је српска књижевница, једна од првих српских песникиња.
Била је сарадница многих листова и прва је жена ратни извештач у Србији.
Објавила је три збирке песама. Прву књигу штампала је о свом трошку 1850. године, прикупивши унапред претплатнике. Од 1848. године њено име се помиње у оновременим српским часописима: Војвођанка, Седмица, Шумадинци, Даница, Путник… Њене песме излазе 1850, 1855 и 1869. године и српска штампа помиње је као нову наду српске поезије, српски листови штампају њене слике, песници је посећују, сви долазе да виде песникињу из Фрушке горе, „врдничку вилу”.
Године 1962. објављена је њена репортажа „Срце и барикаде” из Београда, који је 1862. био поприште ратних сукоба. Значајан је и Миличина преписка са Вуком Караџићем и Мином Вукомановић, као и њен дневник „У Фрушкој гори I и II”, чије реиздање можете пронаћи у Порталибрисовој едицији „Отргнуто од заборава”.
„У Фрушкој гори 1854.” је дневник Милице Ст. Српкиње, који је објавила у три књиге (1861, 1862, 1866). У искреном, интимном тону забележене су драгоцене успомене из живота једне од првих српских признатих књижевница. У дневнику „У фрушкој гори” Милица бележи све оно што је до ње допрло из српског народа: песме (нарочито обредне песме), приповетке, пословице, бајалице, те тиме негује и чува српску народну књижевност (и уопште књижевност). Поједине од приложених песмама у овом дневнику није ни Вук Стефановић Караџић забележио, те су оне право литерарно благо.
У овом дневнику, као и у другим делима Милице Јанковић, изражено је национално осећање, родољубље и одушевљеност српством. Заступање таквог погледа у литерарним остварењима, али и у реалном свету, дали су јој пуно право да своме имену дода и реч „Српкиња”.
Бог је човеку дао разум који треба да се просветом озари, као што је Бог земљу озарио сунцем: сунце је украс земљи, а просвета човеку.
Била је испред свог времена по образовању и ставовима, те је често осуђивана од тадашњег помодорског српског друштва. Милица Јанковић у свом дневнику промишља о просвећењу народа и образовању жена те је, у том смислу, и једна од првих српских феминисткиња.
Одломци из књиге осликавају њене ставове и муке да је прихвате у друштву:
… Наш свет има тако ниско поњатије о опредељењу женском да ме чисто страва хвата питајући се: куд ћу ја с мојом главом, с мојим духом и срцем?
… Какав је то грех што ја књигу љубим, шта ли ми погубно може та наклоност донети? Ја мислим, и то ће ми сваки који није без мозга допустити, да је боље што ја, кад је недеља и светац, проведем време у читању, него коме да испод руке висим, или на прозору да чекам ко ће откуд проћи. А, напослетку, чујте ме, српски родитељи! Боље је да ви вашим кћерима спремите лепо воспитаније него новце који доносе беду, пакао, и несрећу за супружно стање. И боље да и’ научите љубити своју цркву и свој род, овако као „Списатељка”, него што их научите љубити моду, и сујетно кићење, те сте тиме узрок што код српски’ синова само новац вреди, кад друге никакве вредности нема.
Пропагирајући родољубље и потребу за образовањем народа, а нарочито жена и деце, Милица се истицала у српском друштву – свештеничка учена кћи која се дружи с простодушним народом, чита и преводи књиге, а од пастира и пастирица упија српски мелос, била је контроверзна тема за тадашње доба.
Док су момци и девојке колу пролазиле, тамо гајде свирале и коло играло, свет гомилама да коло гледи пролазио, моји сви на сокаку седили, ја сам провела у мојој соби читајући Шилерова писма о естетичном изображењу човека. Не читам их сада први пут, јер ја полезну књигу лепом извору уподобљавам, на који више пута напити се дођеш.
Кликом до књиге на:
Занима вас ко су прве списатељице у српској књижевности?
*** Подсећамо вас да смо у оквиру наше едиције реиздали и друге српске списатељице, попут Данице Марковић, Љубице Радоичић, Милице Јанковић, Дане Рачић, Јелене Димитријевић, Драгиње Драге Гавриловић…