Đido (1892), delo nastalo u saradnji Dragomira Brzaka i Janka Veselinovića, može se smatrati jednim od prvih srpskih mjuzikala. Ovo, za svoje vreme novo i neobično scensko delo, odmah je pokupilo sve simpatije publike i od devedesetih godina devetnaestog veka doživelo je veliki broj izvođenja u raznim srpskim pozorištima, adaptirano je za televiziju sedamdesetih godina, a rado se izvodi i dan-danas. Popularnost koju je komad imao u vreme svog prvog izvođenja, ali i popularnost koju ima danas nije tako teško objasniti kada se zna da su dramski tekst zajedno pisali velikani književne scene – Dragomir Brzak i Janko Veselinović, a muziku komponovao Davorin Jenko.
Čuveni slovenački i srpski kompozitor, horovođa i dirigent Davorin Jenko (1835–1914), predstavnik je romantizma kod nas, utemeljivač je kako klasične instrumentalne muzike tako i opere. Napisavši preko osamdeset komada sa pevanjem, uključujući i Đida i Poteru, značajno je doprineo razvoju ovog muzičko-scenskog žanra kod nas. Davorin Jenko tvorac je i srpske himne Bože pravde.
Janko Veselinović (1862–1905) srpski je pripovedač i dramski pisac, zajedno sa Milovanom Glišićem i Lazom Lazarevićem, najznačajniji predstavnik seoskog realizma. U svome obimnom književnom opusu uglavnom idealizovano opisuje mačvansko selo, patrijarhalni, zadružni život starog seljaštva, iz kog je i sam potekao. Veliki zaljubljenik u pozorište, Janko Veselinović bio je amaterski glumac, a kasnije i dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. Njegov doprinos razvoju srpskog teatra ogleda se u stvaranju dva izuzetno popularna komada sa pevanjem – Đido i Potera.
Dragomir Brzak (1851–1904) bio je srpski književnik, prevodilac i pesnik; pisao je himne, prigodne i svečane pesme za Beogradsko pevačko društvo, čiji je član bio, a iza sebe je ostavio i nekoliko drama i veliki broj putopisa.
U središtu dramske radnje idile Đido je ljubav dvoje mladih čiji su očevi ljuti politički protivnici. U podlozi ljubavnog zapleta ipak postoji aktuelna društvena i politička stvarnost mačvanskog sela: bira se novi seoski kmet. Izbori i političke intrige razdvojiće Zdravka i ljubicu i razvrgnuti odranije ugovoren brak.
Nesumnjiva je vrednost komada Đido ne samo sa pozorišnog već i sa književnog i etnografskog aspekta. Prikazivanjem narodnih običaja, nošnji i muzičkih numera inspirisanih narodnom pesmom, te jezikom obogaćenim izvornim govorom Mačve, Đido predstavlja originalni doprinos čuvanju srpskog kulturnog identiteta.
Ovaj komad zanimljiv je i danas, ne samo kao neobični mjuzikl sa kraja devetnaestog veka, već i kao značajan kulturni i pozorišni spomenik svome vremenu. U samim okolnostima stvaranja ovog dela vidi se koliko se srpska kulturna scena brzo razvijala i nalazila originalne, autohtone načine da zadovolji nove, moderne potrebe svoje mlade publike.
Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdata i dela drugih zaboravljenih srpskih dramskih pisaca kao što su: Miloš Cvetić (Todor od Stalaća), Dragutin Ilić (Istorijske drame, Posle milijon godina), Kosta Trifković (Izbiračica i Čestitam), Laza Kostić (Drame), Đura Jakšić (Drame) i druga.
Sva dela Janka Veselinovića možete videti OVDE, sva dela Dragomira Brzaka možete videti OVDE, a drame Đido OVDE.