Веселин Чајкановић (1881–1946) био је чувени српски класични филолог, етнолог, историчар религије и академик САНУ.
Образовање и почетак каријере
Рођен је 9. априла 1881. године у Београду у занатлијској породици Ане и Николе, који су имали шесторо деце. Веселин је био друго дете својим родитељима, који су се нашли да живе у Београду по Николином доласку из Сарајева, јер је, као борац против турске власти, избегао у Србију. У родном граду Веселин је завршио основну школу, као и Прву мушку гимназију и касније Велику школу. Занимљива је чињеница да се школовао у друштву великих имена наше књижевности, међу којима је Петар Кочић, аутор бројних приповедака, које одишу народним језиком и приказују људску душу и дух једног времена.
У школској клупи је већ овај високопоштовани класични филолог показао интересовање и љубав према класичним језицима. Наравно, изузетно вредан и упоран, Веселин Чајкановић се уписао на студије класичне филологије, и то је и завршио. Немогуће је било не приметити талентованог и изванредног ученика какав је био он, а један од оних који га је запазио био је Павле Поповић. Он се заложио и да Чајкановић студије настави у Лајпцигу, где је слушао предавања од еминентних стручњака, међу којима су били Карл Бругман и Херман Хирт. Нешто касније се Веселин пребацио у Минхен, и учио од Карла Крумбахера и Ото Крузиуса.
Докторску дисертацију под називом Одабрана поглавља у паремиографским истраживањима одбранио је управо код Крумбахера у Минхену. Ово су пресудни моменти у његовом животу, када се коначно одлучио за класичну филологију и проучавање старе религије и митологије. По завршеним студијама вратио се у Београд, првобитно био гимназијски професор латинског језика, а онда се запослио на Филозофском факултету.
Уредник, академик и научник
Дане које је провео у Бизерту, по евакуацији због тифуса, није провео седећи беспослен. Напротив, те тренутке искористио је врло паметно, и са француским инжењером Албером Офором основао је Штампарију српских инвалида, „у којој су се српски инвалиди обучавали типографском занату”. Кренуо је са издавањем часописа Напред, а онда и са Библиотеком овог часописа. У оквиру ње су се налазиле и репортаже о животу у Африци наших избеглица. Био је уредник Српских новина, па је неке од својих радова из области етнологије у њима објавио: Из српског фолклора, Из српске религије и митологије. И у другим часописима је објављивао и сарађивао са колегама у припреми, а неки су: Босанска вила, Српски књижевни гласник, Политика, Јужнословенски филолог, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор.
Године 1920. постао је дописни члан Српске краљевске академије. Што се тиче професорске каријере Веселина Чајкановића, није се само развијала у гимназији и на Филозофском, него је једно време радио и на Богословском факултету. Имао је чланство у различитим одборима, од којих је најважније поменути Одбор за грађење Универзитетске библиотеке и Управу Српске књижевне задруге.
Његова најуспешнија и најбогатија научна делатност била је из области класичне филологије, фолклористике, старе српске религије и митологије. Сматрао је да се словенска митологија не изучава у оноликој мери колико грчка и римска, и да би то требало променити.
Пре свега, античке пословице су биле тема докторске дисертације Веселина Чајкановића. Латински језик га је посебно занимао, па отуда је писао уџбенике латинског. Био је врстан преводилац, преводио је Плаутове комедије, Тацитову Германију. Књигу Вергилије и његови савременици написао је поводом две хиљаде година од рођења Вергилијевог.
Објавио је антологије народних песама – Петнаест српских народних песама – Антологију српских народних приповедака, Стара српска религија и митологија : чланци из речника и збирке пословица Вука Караџића, као и још неке друге текстове у вези са народном књижевношћу.
Волео је да зна више о паганству и религији Срба пре хришћанства, а неки од таквих радова су му: Мит и религија у Срба, Студије из религије и фолклора, У Бога су вунене ноге, а гвоздене руке, О српском врховном богу.
Чајкановић је добио многа одликовања, међу којима је Орден Светог Саве, Орден белог орла са мачевима, Медаља за храброст, коју је основао краљ Петар I, а додељивана је људима који су се истакли својом храброшћу у бици са Бугарском 1913. године.
Учесник у ратовима
Период у ком је Веселин Чајкановић живео обележили су различити ратови. То је време које је трпело стална уздрмавања, бурне догађаје и мучне последице. Учествовао је у балканским ратовима и у Првом светском рату. Своје јунаштво и велико родољубље показао је учествујући у Колубарској и Кумановској бици. Био је један од бранилаца Београда.
Како је скоро немогуће да нешто не крене по злу у ратовима, тако је Чајкановић добио стомачни тифус. Тако зараженог морали су да га евакуишу на Крф, а онда и на крајњи север Туниса, у мирну француску луку Бизерту, где се опорављао.
Када је отпочео Други светски рат, Веселин Чајкановић био је декан на Филозофском факултету. Није успео да одговори на позив на дужност за Априлски рат 1941. године, те није био директно на бојним пољима, већ је покушавао да одржи стабилну атмосферу као декан на факултету.
Апел српском народу објављен је 13. августа 1941. у листу Ново време и у том документу је јавно искритикован и осуђен комунистички устанак у Србији, па је народ добио позив да потпише документ и пристане на поштовање мира и реда од стране окупатора. Једини професор који је одбио да га потпише био је управо Веселин Чајкановић.
Породица и крај живота Веселина Чајкановића
Био је ожењен са Ружом Живковић, девојком из богатије грађанске породице, која је била његов студент. Имали су двоје деце, Марију и Николу, а живели су у кући на Топчидеру.
Године 1945. у априлу стигла је одлука да се Чајкановић отпусти и удаљи са свих улога које му је доделио Београдски универзитет, и Министарство просвете је спровело ту одлуку. По тој одлуци укинута су му и грађанска права, као и право на примање било какве новчане накнаде и примања. Његова породица је много трпела због тога, знатно су осиромашили. Тих дана се разболео, боловао годину и два месеца, па преминуо у августу 1946. године.
Сва дела Веселина Чајкановића која је објавио Порталибрис погледајте ОВДЕ.