Тихомир Р. Ђорђевић (1868–1944) био је српски етнолог, фолклориста, историчар и један од истакнутијих интелектуалаца. Био је академик Српске краљевске академије и професор на Београдском универзитету.
Овај уважени научник родио се у Књажевцу 19. фебруара 1868. године у скромној и патријархалној породици. Његов отац, Раја, био је свештеник и служио је у Брестовцу и Лужану код Алексинца. То је један од разлога који је Тихомира Р. Ђорђевића довео од малих ногу у контакт са народом и сеоском средином. Из тог контакта јавља се у њему љубав према таквом начину живота, и онда ће касније цео свој животни век посветити истраживањима и проучавањима народне културе, обичаја и традиције. Он није једини у својој породици који је био заинтересован за ово. Његов брат Владимир, композитор и музиколог, бавио се народном културом, а његова сестричина Даница током живота је сакупљала, бележила и проучавала традиционалне народне игре са територије некадашње Југославије.
У средњошколским данима – учио је гимназију – већ се дао у анализирање свог краја. Занимале су га и народне песме, јер се и кроз њих може много видети о каквој средини је реч и који су обичаји карактеристични за ту средину. Читао је дела Вука Караџића, Милана Ђ. Милићевића, Стојана Новаковића и бројних других аутора. Пошто је завршио гимназију, Тихомир Р. Ђорђевић уписао се на Историјско-филолошки одсек Велике школе у Београду. Студирао је у Бечу и у Минхену, где је одбранио 1902. године докторску тезу под називом Die Zigeuner in Serbien. Први део овог рада објављен је у Будимпешти 1903, а други део изашао је три године касније.
До 1905. године био је професор и директор Учитељске школе у Алексинцу. Ово је време када уређује часопис Караџић, који је покренуо и о свом трошку издавао. Караџић је „лист за српски народни живот, обичаје и предање”. Излазио је у периоду од 1899. до 1904. године и био је месечни лист, који је представљао неку врсту етнолошког зборника. Чиниле су га разне народне приповетке, занимљивости о пореклу села, музици и о одевању и обичајима народа.
По повратку у Београд Тихомир Р. Ђорђевић најпре је радио као професор у Првој мушкој гимназији. Касније је постао професор етнологије на Београдском универзитету, где је остао до пензионисања 1938. године. Био је члан многих научних и стручних удружења. Од дописног члана Српске краљевске академије врло брзо постао је редовни члан. Био је дописни члан Југославенске академије знаности и умјетности, члан Друштва за проучавање Рома у Лондону, Српског лекарског друштва у Београду, почасни члан Етнолошког друштва у Скопљу. Он је био и председник Задужбине Николе Чупића и оснивач и власник Архива за арбанаску средину, језик и етнологију.
Поред тога што је уређивао лист Караџић, Тихомир Р. Ђорђевић једно време био је уредник Српског књижевног гласника и члан уредништва часописа Прилози за књижевност, историју, језик и фолклор. Он је сарађивао у раду на другим публикацијама и часописима, од којих су најпознатији Босанска вила, Бранково коло, Политика, Нова искра, Летопис Матице српске…
Објавио је велики број радова, преко седамсто, и то су углавном етнографска истраживања Срба, али и других – хтео је да проучи Роме, Цинцаре, Влахе и Грке. Отуда и његова докторска дисертација Die Zigeuner in Serbien (Цигани у Србији). Његово познато дело јесте Циганске народне приповетке, у коме представља одређене сегменте из живота Рома.
Као и сестричина му, и Тихомир Р. Ђорђевић бавио се народним играма, те их је сакупио и систематизовао, а потом и објавио књигу Српске народне игре. Друга његова најважнија дела су Из Србије кнеза Милоша и Наш народни живот.
Учествовао је у балканским ратовима и у Првом светском рату као командир болничке чете. Други светски рат је дочекао као председник Српске књижевне задруге, а онда су га сместили у логор на Бањици 1941. године. Избавио се из логора, али је био доста слабог здравља и остатак живота провео је у лошим финансијским условима. Умро је 28. маја 1944. године, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Сва дела Тихомира Р. Ђорђевића која је Порталибрис објавио погледајте ОВДЕ.