Милутин Гарашанин (1843–1898)
Милутин Гарашанин био је српски политичар, официр и академик, син Илије Гарашанина. Рођен је 22. фебруара 1843. године у Београду. Након завршене основне школе и гимназије, уписује природњачки одсек на Лицеју у Београду. Године 1860. одлази у Париз на студије математике, а потом и у артиљеријску школу у Мецу, у Француској. До 1880. године живи у Гроцкој, бавећи се млинарском индустријом, земљорадњом и сточарством. Милутин Гарашанин ће своју политичку каријеру започети 1874. године, када је изабран за народног посланика. Био је изузетно добар говорник, а нарочито се залагао за неограничену слободу штампе. Учествовао је у српско-турским ратовима од 1876. до 1878. године и војну каријеру је завршио са чином пуковника.
После рата је са групом младих конзервативаца основао опозициони лист, који је нарочито критиковао владу Јована Ристића, да би, после оставке владе, када је кнез Милан био решен да састави владу младих конзервативаца, Милутин Гарашанин постао министар унутрашњих послова. На изборима децембра 1880. Гарашанин је забранио мешање полиције, тако да, по први пут, влада није вршила притисак на бираче. Био је српски посланик у Бечу 1883. године. Милутин Гарашанин је и један од оснивача Напредне странке, на чијем је челу био од 1884. до 1898. године.
Од 1. марта 1884. до 25. јуна 1887. године Милутин Гарашанин је председник владе Србије, а поред тога био је и министар спољних и унутрашњих послова. Историчари сматрају да је његова, напредњачка влада била под много већим утицајем краља Милана, него ранија либерална. Стојан Новаковић је у овом периоду главни унутарстраначки противник Милутина Гарашанина. Међутим, чак и након пораза у српско-бугарском рату (1885) и тешког положаја краља Милана, Гарашанин остаје на челу владе и челу странке, а Стојан Новаковић бива приморан да се повуче из политичког живота. Од 1893. био је председник Народне скупштине Краљевине Србије, а исте године изабран је и за члана Српске краљевске академије.
Милутин Гарашанин умро је 5. марта 1898. године у Паризу.
Поред завидне политичке и војне каријере, Милутин Гарашанин се бавио и књижевношћу. Његово најзначајније дело су Доколице, низ интересантних текстова која доносе ауторова запажања о односу српског народа према власти и политици. Доколице су дело које је и данас веома актуелно, а истовремено одише духом времена у коме је настало.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздата и дела других заборављених српских писаца и есејиста као што су: Пера Тодоровић (Дневник једног добровољца), Прота Матеја Ненадовић (Мемоари), Слободан Ј. Јовановић (Споменица), Коста Н. Христић (Записи старог Београђанина), Драгиша Васић (Деветсто трећа, Пад са грађевине, Црвене магле, Приповетке) и други.
Сва дела Милутина Гарашанина можете видети ОВДЕ.