Milica Stojadinović Srpkinja (1828–1878) je srpska književnica, jedna od prvih srpskih pesnikinja i prva žena u Srbiji koja je bila ratni izveštač.
Bila je prijatelj Vuka Stefanovića Karadžića, koji je Milicu nazivao „moja kći iz Fruške”, a sa njegovom ćerkom Minom je takođe negovala pismenu prepisku. Za nju se brzo pročulo u srpskim i evropskim književnim krugovima – posećuju je Ivan Mažuranić, slavni pesnik Smrti Smail-age Čengića, zatim Jovan Subotić, a u svojim stihovima veličao je Ljubomir Nenadović, Đorđe Rajković, Johan Gabrijel Sajdl, Ludvig August fon Frankl.
Knez Mihailo je bio njen prijatelj i zaštitinik, a slavni književnik i vladika Petar Petrović Njegoš govorio je za nju: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori.”
Njen put počeo je u Sremu, Fruškoj gori, tačnije Bukovcu i Vrdniku, te su je zbog njenog poziva i zavičaja prozvali „vrdničkom vilom”.
U srpskoj poeziji Milica je imala žena prethodnika, Despotica Jefimija je jedna od prvih srpskih pesnikinja, zatim, narodne pevačice od kojih je Vuk Karadžić beležio narodne pesme, potom Julijana Radivojević, Anka Obrenović i Miličina savremenica Eustahija Arsić. Međutim, niko pre Milice nije u potpunosti bio predan književnom pozivu i stekao slavu u toj razmeri.
Bog je čoveku dao razum koji treba da se prosvetom ozari, kao što je Bog zemlju ozario suncem: sunce je ukras zemlji, a prosveta čoveku.
Stvaralaštvo
Objavila je tri zbirke pesama. Prvu knjigu štampala je o svom trošku 1850. godine, prikupivši unapred pretplatnike. Od 1848. godine njeno ime se pominje u onovremenim poznatim srpskim časopisima: Vojvođanka, Sedmica, Šumadinci, Danica, Putnik… Njene pesme izilaze 1850, 1855 i 1869. godine i srpska štampa pominje je kao novu nadu srpske poezije; srpski listovi štampaju njene slike, pesnici je posećuju, svi dolaze da vide pesnikinju iz Fruške gore, vrdničku vilu.
Bila je saradnica mnogih listova i prva je žena ratni izveštač u Srbiji. Godine 1962. objavljena je njena reportaža Srce i barikade iz Beograda, koji je 1862. bio poprište ratnih sukoba. Značajna je i Miličina prepiska sa Vukom Karadžićem i Minom Vukomanović, kao i njen dnevnik U Fruškoj gori I i II, čije reizdanje možete pronaći u Portalibrisovoj ediciji Otrgnuto od zaborava.
Milica St. Srpkinja – strasni patriota
Izraženo nacionalno osećanje, rodoljublje i ushićenost srpstvom, koje Milica u svojim delima ali i u realnom svetu zastupa, daju joj puno pravo da svome imenu doda i reč „Srpkinja“
Naime, kada su 1848. godine u Vojvodini vladali sukobi i bačka sela bila u plamenu, Milica je htela da sa gitarom u ruci ide u srpski logor i uzburka gnev i hrabrost srpskih junaka protiv Mađara, od čega je otac odgovorio, a sve po uzoru na Jovanku Orleanku o kojoj je čitala.
Milica je bila kći seoskog sveštenika i dičila se svojom „seoskom prostotom”. U seoskoj atmosferi se osećala prirodno i spokojno, danju je prala, tkala, šila, nadgledala kako se vinograd okopava, uživala u susretu s nadničarima i seljankama i u pričama i pesmama koje je od njih prikupljala. Noću je čitala Šilera, Getea, prevodila Balzaka i zapisivala sve utiske koji su se utisnuli u njenu dušu.
Zabeležila je pojedine narodne pesme i pripovetke do kojih čak ni Vuk Karadžić nije došao, a u beleškama je aktivno promišljala o prosvećenju naroda i obrazovanju žena, te je, u tom smislu, i prva srpska feministkinja.
Nikada se nije udavala ni ostavila potomke, a navodno je Ljubomir Nenadović kome je pisala pisma bio njena jedina ljubav.
Naš svet ima tako nisko ponjatije o opredeljenju ženskom da me čisto strava hvata pitajući se: kud ću ja s mojom glavom, s mojim duhom, i srcem?
Zaborav je drugo ime smrti
Kako je ovakva književnica potisnuta iz srpske kulture?
Smrću kneza Mihaila sloboda i kultura u Srbiji su presečene. Tih godina umiru velikani Branko Radičević, Vuk Karadžić, Ljubomir Nenadović, Jovan Sterija Popović. Knez Mihailo je pomagao Milici da štampa pesme i cenio je kao književnicu, te njegovom smrću gubi zaštitnika, a, s druge strane, i mnogo prijatelja i pokrovitelja. Kasnije odlazi iz Vrdnika u Beograd. Želela je da Beograd prepozna njen patriotizam, Milicu Srpkinju koja hrabri srpske junake, ali Beograd je ostao nem i pun nerazumevanja za njeno duhovno bogatstvo.
Neprepoznata, odbačena, u materijalnoj oskudici, Milica umire napuštena, lutajući po grobljima i hraneći se od daća i zadušnica između beogradskih krstača.
Srpska Jovanka Orleanka, vrdnička vila, prva feministkinja, priznata pesnikinja i ratni izveštač, neumorna u svojoj ljubavi za srpstvo i srpsku kulturu, umire od zaborava 1878. godine u Beogradu.
Zanima vas ko su prve spisateljice u srpskoj književnosti?
*** Podsećamo vas da smo u okviru naše edicije reizdali i druge srpske spisateljice, poput Danice Marković, Ljubice Radoičić, Milice Janković, Dane Račić, Jelene Dimitrijević, Draginje Drage Gavrilović…