Марко Цар био је један од познатијих српских књижевних критичара, књижевник, есејиста и преводилац. Он и Вид Вулетић Вукасовић важе за најчувеније дубровачке Србе католике.
Цар се родио 30. августа 1859. године у Херцег Новом, приморском граду који је на њега оставио велики утисак својом лепотом, што се касније и види у путописима које пише. Овде је започео школовање, да би се касније пребацио у Котор у гимназију. Услед породичних проблема, вратио се у родно место. 
Почео је да пише песме и приповетке, закорачио у преводилачки рад, али ништа није имало нарочитог успеха. Са преласком у Задар са својих деветнаест година Марко Цар је постао сарадник Српског листа. Ово је био лист Српске народне странке, који је почео да излази 1880. године, а уредник је био правник Сава Бјелановић. Задар Цара унапређује и почиње развој његове књижевне и преводилачке каријере.
За крупан корак и његово коначно ступање у водеће књижевне токове узима се 1878. година, када је објавио превод романа Александра Диме Сина Дама с камелијама. Овај превод са француског објавио је у дубровачком Словинцу. Марко Цар је највише дела превео управо са француског и италијанског језика. И он је био један од превођенијих српских писаца. Дела су му превођена на немачки, француски, мађарски, италијански, енглески и чешки.
Занимљива је чињеница да је Цару пријатељ био Симо Матавуљ. С њим се дружио и заједно су писали. Обојица су врло везани за приморје и приморце и то је једна од тема којима се баве у својим радовима. Матавуљ нас води у приморске крајеве са својом збирком приповедака Из разнијех крајева, а Марко Цар је аутор путописа о приморју: Наше приморје, Од Јадрана до Балкана, Венеција, У Латинима.
Као књижевни критичар писао је о многим познатим домаћим писцима, али и страним. На тај начин упознавао је читалачку публику са великим именима књижевности: Његошем, Матавуљем, Лазаревићем, Ненадовићем, Љубомиром Недићем, Николом Томазеом… Ове студије и огледе штампао је у три књиге под називом Моје симпатије (1895, 1913, 1932; прве две у Задру, трећу у Београду). У посебној књизи дао је књижевни портрет Бјелановића – Сава Бјелановић: један поглед на писца – и штампана је 1912. у Дубровнику.
Марко Цар је писао и пригодне приче, које се налазе у књизи С бојног и љубавног поља (Мостар 1904). Аутор је и неколико приповедака које се налазе у збирци С мора и приморја, коју је писао заједно са Јосипом Берсом, као и прича из збирке Приморке. 
У Краљевини СХС Цар је био инспектор Уметничког одељења у Министарству просвете. Његов културни рад био је такође запажен. Од 1937. до 1941. био је председник Српске књижевне задруге. Истакао се као дугогодишњи члан Књижевног одељења Матице српске и њен почасни члан, а био је и дописни члан Српске краљевске академије.
Како је Марко Цар био строг приликом оцењивања писаца, тако нису били благи ни други критичари према њему. Јован Скерлић пише текст о Цару и о књизи Моје симпатије, и са тим текстом започиње своју књижевну критику. И у Историји нове српске књижевности такође пише о њему, а једном приликом је оптужио Цара да је плагијатор. Интересантно је да је ово исто тврдио и Милош Црњански, наводећи да је Цар још на почетку књижевне каријере плагирао песму Де Мисеа тако што ју је препевао и објавио као своју. Црњански и Цар су имали несугласица и трзавица и њихов вербални сукоб могао се тада пратити и у новинама.
Марко Цар је учествовао као бициклиста на Првом првенству Србије 5. октобра 1897. године (Београд–Смедерево–Београд).
Доживевши дубоку старост, умро је у деведесет четвртој години у новембру 1953. године у Београду. Његову бисту можете видети у родном му граду – Херцег Новом.
Објављивањем дела Марка Цара обележавамо 70 година од његове смрти.
Сва дела Марка Цара погледајте ОВДЕ.