Јован Стерија Поповић (1806–1856) био је истакнути српски комедиограф, писац романа, адвокат и педагог. Поред Нушића и Косте Трифковића сматра се најзаслужнијом личношћу за развој српске драме и позоришта.
Занимљиво је да потиче из трговачке породице, али је имао снажну уметничку црту – што можда није случајно јер му је деда по мајци био истакнути српски сликар и песник Никола Нешковић.
Школовао се у Пешти и Темишвару, али је пре свега током боравка у Мађарској пратио богат позоришни програм, уживао у многим представама и виртуозности најбољих пештанских глумаца, па му се љубав према „даскама које живот значе” врло рано усадила у срце.
Јован Стерија Поповић запамћен је као писац, али се паралелно са писањем бавио правним пословима као адвокат, мада је био и професор на Лицеју у Крагујевцу, што га је увело у педагошке воде, и довело до позиције начелника Министарства просвете. Треба рећи да је поред драмских и књижевних текстова уопште писао и уџбенике за различите предмете.
У Стеријином стваралаштву препознаје се утицај литературе коју је и сам волео и личности које је ценио.
Често присутне карактеристике класичне литературе у његовом стваралаштву потичу од Овидија и лирских песника, однос према народном животу и језику, српској историји и јунацима последица су поштовања према делу и ставовима Вука Стефановића Караџића, а пародични елементи су одблесак Стеријиног дивљења Сервантесу и Стерну.
Стерија се у почетку бавио поезијом која представља важан део његовог стваралаштва, које припада рефлексивној поезији његовог времена и под директним је утицајем европских узора. Његово Даворје има посебан значај за проучавање комбиновања „нашег и страног” у Стеријино доба.
Српска књижевност је, тако, са Јованом Стеријом Поповићем добила нове жанрове и отворила нове и другачије хоризонте за читаоце и будуће ауторе. Нова могућност посматрања књижевности последица је једног личног преокрета у души и поетици Стерије Поповића.
Наиме, у свом раном стварању прозе њему је писац Милован Видаковић био нека врста узора. Међутим, након подробнијег упознавања европске књижевности Поповић увиђа да је таква врста сентиментализма на ивици патетике и лошег укуса, те није корисна за младеж. Он почиње да се одваја од таквог правца стварања, и одлази у супротни табор, критикујући и извргавајући руглу Видаковићево дело у нашем првом сатиричном роману: Роман без романа, који је истовремено носио поруку о другачијој поетици за коју се Стерија залагао.
На пољу драме Јован Стерија Поповић бавио се темама из живота људи који су га окруживали. Успевао је да кроз хумор скрене пажњу на одређене мане наших људи, углавном из грађанског слоја.
Стеријине најпознатије дркомедије су Покондирена тиква, која је и у школској лектири, Лажа и паралажа, Тврдица, где се види утицај Молијера и Плаута, Џандрљив муж, Зла жена, Женидба и удадба. У њма се бави типичним карактерима који у нечему застрањују, али то уопште не увиђају, о породичним односима, мушко-женским темама. Не треба заборавити и Стеријине историјске драме, међу којима су Наход Симеон, Милош Обилић, Смрт Стефана Дечанског.
Многе драме Јована Стерије Поповића претворене су у филмове, али су и незаобилазан део репертоара свих наших великих позоришта.
Гледаоцима никада није доста дружења са Фемом, покондиреном тиквом, Кир Јањом и осталим упечатљивим јунацима.
Стерија није заборављен аутор, али постоје његова мање позната дела која заслужују да се читају и буду део наше културне баштине, школских и кућних библитека.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздата и дела заборављених писаца као што су: Милица Јанковић (Плава госпођа, Људи из скамије), Душан Радић (Село), Сибе Миличић (Жена и човек), Слободан Ј.Јовановић (Споменица), Драгутин Илић (Хаџи Диша, После милијон година), Стеван Сремац (Поп Ћира и поп Спира), Борисав Станковић (Коштана и Ташана, Нечиста крв, Газда Младен) итд.
Дела овог аутора можете видети ОВДЕ.