Јован Јовановић Змај (1833–1904) био је један од највећих српских песника романтизма. По струци је био лекар, али је током целог свог живота писао и бавио се радом у књижевним часописима. Читамо га од детињства, његове песме су у читанкама, део су школске лектире, а најпознатије збирке Јована Јовановића Змаја су Ђулићи и Ђулићи увеоци. Збирке су тематски повезане, мада је доминатно осећање у њима врло опречно – срећан породични живот, животни полет и радост супротност су болу због губитка најмилијих. Поред лирских песама, писао је родољубиве, сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.
Јован Јовановић Змај рођен је у Новом Саду. У овом граду завршава основну школу, док ће гимназију завршавати у Новом Саду, Халашу и Пожуну. Змај је студирао права у Пешти у Прагу и Бечу. Био је у круговима наших образованих, успешних људи. У Бечу је упознао Бранка Радичевића, Светозара Милетића и Ђуру Јакшића. После завршених студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад и као један од најближих Милетићевих сарадника постао службеник у новосадском магистрату.
Године 1863. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена.
Живот је према овом српском песнику био веома окрутан. Оженио се Ружом Личанин, којој ће посветити читав циклус песама под насловом Ђулићи (ђул значи ружа на турском). Ове песме опевају дане породичне среће и љубави, лепоту живљења и радост живота. Песме одишу романтичарским заносом, певљиве су, ритмичне. Насупрот томе стоји песникова животна драма, у којој су му умирала деца, жена се разболела, болест је била неизлечива. Слично Бранку Рдичевићу, у другој фази стваралаштва Јована Јовановића Змаја настајали су елегични стихови који прате породичне несреће, болести и умирања, бол и патњу. У њима се осећа велика борба лирског субјекта да се избори с губицима, и болом, који га, готово персонификован у људско обличје, спопада на сваком кораку.
Српском књижевнику је остала је само поезија. Њој је посветио живот, непрекидно писао, огледао се у свим лирским врстама: родољубиве песме, мисаоне песме, политичке и сатиричне песме, шаљиве песме и песме за децу.
Мало је познато да је Змај био и врстан књижевни преводилац, нарочито мађарске књижевности. С успехом је преводио дела Шандора Петефија. Између осталог, превео је и Петефијев спев Витез Јован. Поред мађарске, на листи његових превода налазе се и дела из немачке и енглеске књижевности. Јован Јовановић Змај превео је дела Херман и Доротеја, и Ифигенија у Тауриди великог Гетеа и с успехом подражавао Хајнеову љубавну лирику и епиграм и оријенталску поезију Фридриха Боденштета. Међу енглеским писцима које овај српски писац романтизма преводио нарочито се издваја енглески песник Тенисона.
У школској лектири су његови Ђулићи, а међу најпознатијим песмама су „Кажи ми, кажи како да те зовем”, песма „Бранкова жеља” посвећена Бранку Радичевићу, а мало је познато да је он написао песму и нашем великом научнику Тесли.
Змајева поезија има значајно место у српској књижевности као типично романтичарска, али и као поезија која у себи носи дух нашег поднебља. Он је песнички уобличио и једну традиционалну патриотску идеју у песми „Светли гробови”, да се борба за племените циљеве наставља из генерације у генерацију – те се тако обратио и својим књижевним наследницима – да наставе тамо где је он стао.
У том смислу и Порталибрис наставља да омогућава читалишту да ужива у Змајевој поезији, и да гради укус на стваралаштву квалитетних песника.
Поред Змајевих збирки поезије, Ђулића и Ђулића увеока, у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе се и дела других романтичара, међу којима су: Ђура Јакшић (Песме и проза, Драме), Лаза Костић (Изабране песме, Драме), Бранко Радичевић (Ђачки растанак), Богобој Атанацковић (роман Два идола).