Јелена Димитријевић (1862-1945) била је српска песникиња, ауторка романа, приповедака, путописа, борац за женска права, светски путник, дуго је била у сенци својих савременика (такође познатих путописаца) као што су: Љубомир Ненадовић, Исидора Секулић, Милош Црњански, Растко Петровић.
Необична животна прича Јелене Димитријевић почиње 1862. године у Крушевцу, где се родила у трговачкој породици, као унука познатог алексиначког кнеза Милојка, који је својевремено помагао Карађорђевим устаницима. У 19. години Јелена се удала за потпоручника Јована Димитријевића, с којим се преселила у Ниш.
У Нишу Јелена развија своје полиглотске склоности и страст ка образовању, па учи француски, енглески, руски, италијански и грчки језик. Јелену Димитријевић убрзо почиње да интересује живот турских жена у Нишу, те учи турски језик и турске обичаје, захваљујући муфтији Ибрахим-ефендији. Туркиње су се дивиле Јелениној искрености, поштовању које указује њиховом свету и обичајима, те су је пуштале у своје хареме, где Јелена упознаје живот турских жена из нове перспективе. Како би подробније упознала живот муслиманки, путује у Скопље, Солун, Цариград, и даље на исток, а то искуство касније користи у својим делима.
Јеленин муж, Јован Димитријевић, погинуо је на фронту 1915, када она и почиње већину својих путовања. Путовала је широм света: Француска, Шпанија, Енглеска, Америка, затим Индија, Јапан, Хималаји, Египат, Палестина, Сирија, Либан, Јерусалим, Каиро, Дамаск… Замислите жену од 65 година која путује светом, без страха, за њу је цео свет њена кућа. Свој космополитски дух и, с друге стране, патриотизам Јелена Димитријевић пројектује и у своја дела.
„Путник по судбини и нагону”, тако је описује Исидора Секулић у критици Јелениног путописа по Америци (Нови свет). То подразумева да Јелена Димитријевић има потребу да запише оно што сазна, да се не заборави једно ново искуство, да изнова испитује друге културе. Испитивала је Оријент, улазила у хареме, покушавала да разуме муслиманске жене и да сагледа стварност Истока, као и предрасуде о другим народима.
Јелену Димитријевић је највише погађала обесправљеност жена и, још више, помиреност жена са тим стањем. Она у делима брани жену која нема права, која је унижена у „свету људи”. О Туркињама је писала с пуно деминутива, китњасто, користећи доста оријентализама, сматрајући да је најлогичније да о тим женама говори на њихов начин. Сликовити приказ неправде над женама, експлицитно изражене, читамо у њеним Писмима из Мисира: „На магарцима јашу људи, а жене иду пешке… Кроз једну ноздрву пресвучена је карика, сребрна, а можда и златна, тек утисак је један исти. Једне су тетовиране по челу и бради – обележене као козе и овце да се зна из чијег су тора.”
Када је реч о друштвеном ангажовању, Јелене Димитријевић, о залагању за женска права и слободном, јавном писању и причању о томе, Јелена је била испред свог времена, као и њена пријатељица Надежда Петровић. Јеленин феминизам се исказивао пре свега у раду женских друштава добротворног и просветитељског програма. Била је најмлађи члан Женског друштва, коме се прикључила 1881. године. За време балканских ратова била је болничарка, а касније управни члан Кола српских сестара.
Имала је част да се упозна са египатском феминисткињом, Ходом Ханем Шарави пашом, и да разговара с њом о реформисању положаја жена у Египту. Том сусрету посветила је поглавље у свом путопису Седам мора и три океана.
Из Египта је путовала у Бомбај, где је разговарала са индијском феминисткињом Тате, и била гост у кући Радбиндраната Тагореа. Уживала је да упознаје нове културе, веровала је да је све човечанство један род, да је „земља једно исто тело коме су људи дали пет имена. Људи, не Бог.” Јелена Димитријевић је говорила како је много занимљивије лутати по градовима и разговарати с људима него само читати о томе.
Књижевна делатност Јелене Димитријевић почиње писањем песама, које је објављивала у часописима Отаџбина и Вила. Осим поезије, писала је и путописе, романе, приповетке. Писала је крајем 19. и почетком 20. века. У историји српске књижевности Јелена Димитријевић се сматра првом женом која је објавила путописно прозно дело, Писма из Ниша (о харемима) из 1894. године. Она је, такође, и прва песникиња која је писала у дијалекту, објавивши песму Баба Краса: У мој земан и сг у божићном броју београдског часописа Видело. Јелена Димитријевић објављује своју прву збирку поезије Песме I (Јеленине песме) 1894. у Нишу, а након објављивања нагађало се ко је аутор, мислили су да је у питању одбегла Туркиња из харема, што додатно сведочи о томе колико је Јелена верно приказивала живот турских жена у харему. Еротизам у њеним песмама, несвојствен женском перу, само је додатно повећавао енигму ко је аутор ових песмама. Због лирских песама и отворене еротичности, називали су је и српска Сапфо (славна грчка песникиња), а због тема којима се бавила називали су је српским Мирзом Шафијем и Јованом Илићем, који су такође у својим делима описивали мистични оријентални свет.
Описи у њеним делима су сликовити, јасни, нарација динамична. У делима Јелене Димитријевић одјекује непрекидна побуна жене да победи сујеверје, предрасуде оријенталног наслеђа, али и балкански патријархализам, у којем жена вреди колико и њен род, где је она само ствар, где је често необразована, непросветљена у односу на европске народе.
Истакнута дела Јелене Димитријевић су: збирка песама Јеленине песме (1894), путописна проза Писма из Ниша (о харемима), роман Нове, који објављује Српска књижевна задруга по препоруци српског књижевног критичара Павла Поповића (1912), Американка (1918), Писма из Солуна (1908), Писма из Индије (1928), Писма из Мисира (1929), Нови свет или У Америци годину дана (1934), Уне висион (1936), Седам мора и три океана (1940), приповетке из 1901. и 1907. године, и друга.
Нека од њених дела преведена су на чешки, немачки и руски. Писала је и објављивала и у Француској, где су њене стихове ценили више него у Србији. После њене смрти, 1945. године, ова српска књижевница, добротворка и активисткиња била је потпуно заборављена.
Године 1898. Јелена Димитријевић се сели у Београд, где касније и умире. Чак и њена смрт је необична. Наиме, у новинама је час у ком ће се одржати сахрана објављен у једно време, а Јелена је сахрањена два сата раније, те се на њеном погребу скоро нико није појавио. Да ли је то пошалица коју је сама Јелена смислила у договору са новинарком, иначе њеном блиском пријатељицом, или се пак умешала политика и тадашња идеологија, и иначе негативно настројена према Јелени, и даље је мистерија.
У Нишу је у сећање на Јелену подигнута спомен-биста на Нишкој тврђави, а улице у Алексинцу и Нишу носе име ове српске књижевнице. Јеленина кућа у Београду налази се у Француској 29, и у свом тестаменту Јелена је оставила САНУ како би младим студенткињама Србије од прихода куће омогућили усавршавање у Енглеској. Њена воља је поштована неколико година, а затим САНУ одустаје од сарадње. Касније је била под власништвом једне банке, а данас се не зна ко је њен власник. Све што је било у вези са Јеленом Димитријевић, њен рад, заборав њеног стваралаштва, погреб, имовина, покривени су велом мистерије.
Јелена је занимљива и у уметничком смислу, па је тако постала књижевна јунакиња романа Иванке Косанић Моја драга Јелена (два издања 2007. и 2011. године). Покренута је интернет страница посвећена њеном лику и делу, где можете пронаћи: библиографију радова о њој, блог Јелена данас, актуелности у вези с реиздањима Јелениних дела, и друго.
Осим тога, Радио-телевизија Србије емитовала је документарну емисију о Јелени Ј. Димитријевић под називом Право сунца, у оквиру серијала Оне су померале границе.
Већина дела Јелене Димитријевић је дигитализована и доступна на сајту Народне библиотеке у Крушевцу, а у Народној библиотеци Србије чува се Јеленина заоставштина: рукописи, белешке, све што је Јелена оштрим оком примећивала.
„Читати и путовати” био је Јеленин мото, борила се за право образовања и гласа жена, поигравала се са својом женственошћу носећи штап и цилиндар, корачала смело, путовала широм света, објављивала своје смеле идеје… Како је оваква жена потиснута из историје српске књижевности и већине антологија српске поезије?
Због таквих судбина Порталибрисова едиција Отргнуто од заборава и постоји. Уживајте у нашем реиздању Јелениног романа Нове! Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздата и дела других заборављених српских писаца као што су: Милован Видаковић (Велимир и Босиљка), Богобој Атанацковић (Два идола), Јаков Игњатовић (Милан Наранџић, Чудан свет, Вечити младожења, Васа Решпект), Драгутин Илић (Хаџи Ђера, Хаџи Диша, Светле слике, Госпођа Марија) и други.