Драгомир Брзак (1851–1904)
Драгомир Брзак рођен је 21. фебруара 1851. године у Београду. Био је српски књижевник, преводилац и песник, а иза њега је остало и неколико драма и велики број путописа.
Породица Брзак досељава се из Грчке током Првог српског устанка, 1805. године. После пропасти устанка отац Драгомира Брзака, Никола Константиновић Брзак, одлази на хаџилук у Јерусалим. По завршетку Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић поставља га на место базрђанбаше, старешине трговаца и трговинског посредника са Аустријом, у Београду.
Драгомир Брзак завршио је основну школу и гимназију у Београду, да би, завршивши поштанско-телеграфски курс у Бечу, читавог живота био поштански чиновник, а за време српско-турских ратова (1875–1878) био је телеграфиста Врховне команде српске војске. Књижевним радом почео је да се бави 1872. године и сарађујући са готово шездесет књижевних листова, објавио је око осамдесет песама, углавном родољубивог карактера (Синђелићев гроб, Танаско Рајић, Хајдук Вељко). Од 1875. године почиње да објављује приповетке (Зулејка, Грешник, Филозоф), а инспирисан својим путовањима поштанског службеника по Србији почиње да пише хумористичке приповетке и цртице (Страшна ноћ, Један жалостан рандез-вуос, Сирота богиња Талија, Власт све може, У комисији, Једна идила, На силу лекар, Прангија и Мезимче).
Драгомир Брзак био је члан уметничког одбора Народног позоришта, за које је преводио либрета опера и оперета (Гејша, Лутка, Кармен), а превео је и Шекспирову комедију Сан летње ноћи. На сцени Народног позоришта у Београду извођени су његови комади Мика практикант, Колера, Паланачке новине, Мило за драго, Олуја и Кроз зид; заједно са српским писцем Јанком Веселиновићем написао је позоришне комаде са певањем Опклада и Ђидо, а са Чича Илијом Станојевићем за позоришно извођење приредио је Ивкову славу Стевана Сремца.
Драгомир Брзак био је члан и секретар Београдског певачког друштва, за које је писао химне, пригодне и свечане песме, славећи познате личности и догађаје српске историје. Занимљиво је и да је приредио за хорско извођење прву песму која је певана као српска химна – Ој Србијо, мила мати.
Са Авале на Босфор је путопис Драгомира Брзака настао током путовања Београдског певачког друштва у Цариград, у априлу 1895. године. Београдско певачко друштво је прво српско певачко друштво, основано 14. јануара 1853. године. Доласком Стевана Мокрањца на место хоровође 1887. године почиње процват овог значајног друштва, које током наредних година гостује широм земље и иностранства. Драгомир Брзак, као баритон и секретар Друштва, имао је прилике да обиђе велике европске градове – Солун, Будимпешту, Софију, Москву, Петроград, Кијев, Дрезден, Берлин, Лајпциг и друге. Путне белешке настају током турнеје Београдског певачког друштва у Софији, Цариграду и Пловдиву. Иако наводи све концерте, реакције публика пред којима су наступали и постигнуте успехе, већи део овог путописа заправо је занимљив туристички опис градова и њихових знаменитости, особито Цариграда, у коме Друштво и проводи највише времена. У првом плану су импресије Драгомира Брзака у сусрету са величанственим културним и историјским споменицима. У овом делу су сабрани подробни описи архитектуре и уметности, обогаћене историјским чињеницама и ангедотама које су дате кроз врло личан и присан тон, често праћен директним обраћањем читаоцима. Највећи књижевни домет Драгомир Брзак достиже у деловима путописа у којима су знаменити догађаји прошлости дати из перспективе сведока – делови у којима се мешају садашњост и прошлост. Историјске чињенице допуњавају се познатим местима из легенди, прича и дугих књижевних дела, па овај путопис постаје упечатљив и примамљив туристички водич.
Припадао је београдском боемском кругу, где је друговао са српским писцима Јанком Веселиновићем, Стеваном Сремцем, Милованом Глишићем, Радојем Домановићем и Нушићем. Био је прави кицош и бечлијски денди, упечатљивог изгледа, са моноклом, штапом и шеширом.
Драгомир Брзак данас је углавном занемарен и заборављен српски књижевник. Разлози за то су делимично политичке природе: због присних односа са Обреновићима и ангажованих текстова у корист краља Александра и Драге Машин, пада у немилост након смене династија. Јован Скерлић негативно оцењује његов књижевни и уметнички рад, и искључује га из своје Историје српске књижевности. Ова негативна оцена остала је утицајна и до данас, па дело Драгомира Брзака није добило нове проучаваоце и тумаче, упркос позитивној критици и подршци коју му је пружио Богдан Поповић.
Драгомир Брзак умро је 4. марта 1904. године, и његова сабрана дела, иако планирана, никада нису објављена, па је његово књижевно дело остало расуто по бројним часописима.
У оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталибрис је реиздао путопис Драгомира Брзака Са Авале на Босфор, али и слична дела путописног карактера такође заборављених аутора, као што су Милан Јовановић Морски (Тамо-амо по Истоку), Михаило Петровић Алас (Јегуље), Љубомир Ненадовић (Писма из Италије, Писма из Немачке).