Димитрије Мита Димитријевић (1879–1952) био је српски књижевник, драмски писац, дипломата и политичар.
Рођен је 18. децембра 1879. године у Крагујевцу, где је завршио основну школу и гимназију. Студирао је на Великој школи, а потом је отишао на студије права у Паризу.
Још као ђак почео је да пише песме и објављивао их је у разним часописима. Касније се његова сарадња са листовима и часописима наставила, па пише за Зору, Нову искру, Бранково коло, Српски књижевни гласник, Политику, Време, Босанску вилу и многе друге. Сарађивао је и са француским и руским гласилима. Као младић пише углавном поезију, и то родољубиве и дескриптивне песме, а од прозе је брзо одустао. Најпознатији и најплоднији је заправо као драмски писац. По својој драми Оливера добио је и надимак: Мита Оливера. Ову историјску драму, која говори о једној од најпотреснијих епизода из српске прошлости, када је након Косовског боја султан Бајазит тражио руку ћерке кнеза Лазара, једину је и штампао за живота. Њу је написао у лирском десетерцу и посветио краљици Драги Машин, тражећи начин да оде лакше на студије. Након Мајског преврата због ове посвете имао је проблема. Интересантно је да је Оливера штампана за време живота Димитрија Мите Димитријевића, али није доживела своју сценску реализацију.
Осим Оливере, аутор је и следећих драмских дела: Рачуни, Пировање, Љубавник своје жене, Кањош Мацедоновић, Сестра Леке капетана, Вечити Вавилон. Угледајући се на Лазу Костића и Вилијама Шекспира, стварао је национално-романтичну драму. Зато је, инспирисан најпопуларнијом приповетком Стјепана Митрова Љубише, написао драму Кањош Мацедоновић, коју је означио као „четири чина српске романтике”. Пировање, Љубавник своје жене и Сестра Леке капетана имали су своје праизвођење у Загребу у Хрватском народном казалишту. Уопште, Димитријевић је, према речима Олге Марковић, загребачкој публици био најпознатији београдски драматичар. Загрепчани су у њему видели „писца велике ерудиције, широких многостраности, довољне рутине и немалих могућности”. Осим у Загребу, његови комади приказивали су се на позоришним сценама у Београду, Новом Саду, Нишу, Сарајеву, Скопљу, Осијеку, Љубљани. Драматизацијом народне епске песме Сестра Леке капетана Димитрије Мита Димитријевић у српску књижевност увео је херојску комедију.
Димитријевић се бавио и преводилачким радом: преводио је песме и приповетке Александра Пушкина, Антона Павловича Чехова, Михаила Љермонтова, а штампао је и превод спева Смрт смаил-аге Ченгића, аутора Ивана Мажуранића. Дела Димитрија Мите Димитријевића превођена су на француски, руски, немачки језик.
Био је ангажован и у политици. Пре свега, посветио се Радикалној странци и био посланик 1920, 1923, 1931. и 1935. године. Био је чиновник Министарства спољних послова и саветник посланства у Петрограду, као и дипломатски представник у Софији. На месту помоћника министра просвете дочекао је Други светски рат.
Сва дела Димитрија Мите Димитријевића погледајте ОВДЕ.