Branko Radičević (1824–1853) bio je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika iz epohe romantizma. On je pesnik čiji se stihovi i dan-danas rado čitaju, pamte i recituju. 
Branko Radičević je rođen u Slavonskom Brodu 27. marta 1824. godine, na dan Svetog Aleksija, po kome je dobio ime. To ime promeniće kasnije, pred izlazak svoje prve knjige, u ime Branko. Pored oca Todora i majke Ruže, Branko je živeo sa bratom Stevanom i sestrom Amalijom, koja je umrla u drugoj godini. Kad je Branku bilo devet godina, ostao je bez majke, koja je umrla od tuberkuloze, dok mu je nekoliko godina kasnije umro i brat Stevan, za vreme njihovog boravka u Temišvaru.
Todor, otac Branka Radičevića, bio je činovnik, pa se iz tog raloga stalno selio, vodeći sa sobom i porodicu. Tako se Radičević upisao u srpsku osnovnu školu u Zemunu, a potom i u nemačku. Završivši te škole, on je postao đak Karlovačke gimnazije, gde se zadržao do kraja šestog razreda. Karlovci su mesto koje je Branko naročito voleo, pa mu je rastanak s Karlovcima teško pao. Tada su nastali i najlepši njegovi stihovi pesme „Đački rastanak”:
Oj, Karlovci, mesto moje drago,
kô detence došao sam amo,
igra beše jedino mi blago,
slatko zva’ ja med i smokvu samo.
Dete malo – golušavo tiče,
dođe tiče, pa se tu naviče,
ovde, ovde, ’de krioce malo
prvi put je sretno ogledalo,
ispočetka od grane do grane,
od drveta jednog do drugoga,
dok je smelo setiti se strane,
setiti se neba visokoga,
dok je moglo krila svoja laka
nebu dići, tamo pod oblaka.
Pod nebo se digo tić i sada,
al’ veseo nije kô nekada;
gleda dole, reku, vrelo, luga,
drva, žbune, gore i vrleti,
pa mu s’ čini da toliko druga,
da toliko uspomena sveti’,
s kîma dane prelepo probavi,
pa i sada mora da ostavi.
Teško mu se, teško rastaviti,
ali šta će kada mora biti!
Rastavši se sa Karlovcima, odlazi u Temišvar, gde nastavlja gimnaziju. Upisao se u više razrede gimnazije, i birao je filozofiju. Želeo je da se bavi pravnim naukama, i ta ga želja vodi u Beč. Međutim, iako mu je dobro išlo, nije završio prava, već se prebacio na medicinu. Nije nikada završio jer, nažalost, rano ga je uzela smrt.
Iako su Karlovci imali posebno mesto u Brankovom srcu i vrlo su uticali na njegov život, ništa manje traga nije ostavio ni Beč. Ovaj centar za skupljanje intelektualne elite mogao je samo da bude još jača odskočna daska u životu i radu Brankovom. Doneo mu je poznanstva sa Vukom Karadžićem i Đurom Daničićem, s kojim je postao pobratim. Iz tih poznanstava razvili su se mnogi susreti i dogovori, sastanci na kojima se sa predanošću radilo.
Kao što je poznato, prva zbirka pesama Branka Radičevića izašla je 1847. godine, kada su objavljeni i Njegošev Gorski vijenac, Rat za srpski jezik i pravopis Đura Daničića i Prevod Novog zavjeta Vuka Karadžića. Andra Gavrilović u svom velikom delu Znameniti Srbi XIX veka kaže da je nekoliko dana nakon objavljivanja Pesama Brankovih Daničić izjavio: „Meni se sve čini”, počinje Daničić, „da će se ova godina spominjati u srpskoj književnosti, istina ne kao lijep danak u godini, ali – ako da bog – kao osvitak tome lijepome danku. Ja mislim da do danas još nije nijedan učeni Srbin ovako pjevao kao ovaj Radičević, a on pjeva onako kako treba Srbin književnik da pjeva.”
Druga zbirka pesama Branka Radičevića izašla je 1851. godine, takođe u Beču, a posvetio ju je knezu Mihailu. On je inače bio Brankov dobrotvor, davao mu je stipendiju, čak je finansirao i troškove Brankovog lečenja. Godine 1862. treća knjiga pesama je izašla posthumno, i to tako što ju je dao u štampu njegov otac.
Brankova lirska poezija je imala, i dalje ima, izuzetnog uspeha. To su najlepši stihovi srpske romantičarske poezije i ukupno je napisao pedeset četiri lirske pesme. On peva o mladosti, ljubavi, i to sa velikim zanosom i poletom. Inspiraciju je tražio u narodnoj poeziji. Autor je i nekoliko epskih pesama, svega sedam, koje ipak ne mogu da se porede sa lirskim. Pisao je narodnim jezikom, unosio subjektivni doživljaj u svoje stihove. Pored ovih pesama sa ljubavnim motivima, pisao je i tužne pesme (elegije). Neke od njegovih najboljih pesama su Devojka na studencu, Pevam danju, pevam noću (Mini Karadžić u spomenicu), Tuga i opomena, Kad mlidijah umreti, Putnik na uranku.
Nije samo Vuk Karadžić imao uticaja na Brankovo stvaralaštvo, niti narodna poezija. On se ugledao i na nemačke romantičare (Getea, Hajnea, Šilera), na Bajrona, kao i na stvaraoce građanske lirike (među kojima su bili trgovci i zanatlije).
Pesmu Pevam danju, pevam noću popularni srpski pevač Zdravko Čolić je ispevao. Stihove ove pesme Branko Radičević posvetio je Mini, ćerki Vuka Karadžića, prema kojoj je gajio simpatije. On se s Minom, zahvaljujući Vuku, upoznao i počeo družiti u Beču. Mina piše o Branku, navodi svoje uspomene, a zabeležila i kako je Branko provodio dane u bolesti: „Potajna groznica cijedila mu je život neprestance i tada se vidjelo da mu nema lijeka. Hodaše, istina, i dolažaše Vuku na dogovor, ali svaki dan sve slabiji. Vuk mu savjetovaše da se preseli u bolnicu. Tamo će mu se o trošku kneževu spremiti zgodna soba, tamo će ga dvoriti dvije vješte nudilje, a tamo će imati svega što mu po naredbi prvijeh bečkih lekara bude valjalo za iscjeljenje. S tužnijem osmijehom pristane Branko i na to, te se preseli u bolnicu. Tu imađaše svake njege i ponude, a Vuk i Daničić obilaziše ga često. Mati moja pazila je Branka kao i rođena sina, pa nije prošlo dana da ga ne nadgleda. Radovaše se kad mu ko dođe i bješe još jednako veseo. Ali i to ne potraja dugo. Jednoga dana sjeđaše moja majka, kao obično, uz Branka. Toga dana bješe neobično uzbuđen i nježno držaše obje njezine ruke u svojima. Tako su dugo sjedili i razgovarali. Kad majka pođe, te se na vratima osvrnu da ga još jedanput pozdravi, ali Branko s bolnijem izrazom sklopio ruke nad glavom. Poplašena vikne nudilje, pritrči Branku, digne ga u naručje, ali sjen samrtnijeh krila bješe već pao na lice Brankovo. Još jedanput zahvalno pogleda, još se jedanput umorno osmjehne, pa onda se naže; a ono divno srce što je toliko osjećalo, toliko se nadalo, toliko htjelo presta kucati.” (Odlomak iz knjige Znameniti Srbi XIX veka, autora Andre Gavrilovića.)
Kad se Branko Radičević razboleo od tuberkuloze, počeo je da piše elegije, i tad je nastala jedna od najemotivnijih pesama: Kad mlidijah umreti, u kojoj se on oprašta od života i svojih pesama, svoje dece, oseća da mu je kraj sve bliži.
Preminuo je 1. jula 1853. godine u Beču, a malo zatim su njegove posmrtne ostatke preneli u Stražilovo, po njegovoj želji, onde gde je proveo svoje detinjstvo.
U Stražilovu danas stoji spomenik Branku Radičeviću, a možete videti spomenik i na Kalemegdanu ili u Zemunskom parku. Mnoge škole širom Srbije, kulturno umetnička društva i biblioteke nose ime po ovom velikom pesniku. Aktuelne su i nagrade: Međunarodna nagrada „Branko Radičević” i „Brankova nagrada”.
Sva dela Branka Radičevića koja je objavio Portalibris pogledajte OVDE.