Aleksa Šantić, uz Milana Rakića i Jovana Dučića, jedan od najznačajnijih pesnika predratnog perioda srpske moderne, rođen je 27. maja 1868. godine u Mostaru. Poreklom iz trgovačke porodice bio je primoran da uzme učešća u porodičnom poslu iako za trgovinu nije imao ni mnogo ljubavi ni mnogo smisla. Završivši trgovačku školu u Trstu i Ljubljani 1883. godine, vraća se u rodni Mostar gde preuzima dosadne poslove u porodičnoj radnji. Odrastajući u porobljenoj Hercegovini, poetski izraz Alekse Šantića prirodno se razvijao u pravcu rodoljublja, ponosa srpskom junačkom prošlošću i nacionalnog prkosa.
Po povratku sa školovanja Aleksa Šantić se našao u demoralisanoj atmosferi nedavno ugušenog ustanka i ubrzo počinje ne samo svoj književni rad, već i vrlo značajan društveni angažman koji se jasno iščitava već iz njegovih najranijih pesama. Danas se o Aleksi Šantiću sa dobrim razlozima govori kao o jednom od najznačajnijih vođa srpskog nacionalnog kulturnog preporoda. Bio je osnivač srpskog pevačkog društva Gusle 1888. godine, koje je funkcionisalo kao vrlo značajna mreža ljudi angažovanih na razvoju nacionalnih ideja oslobođenja i negovanju autentične domaće umetnosti. Zanimljivo je da je Aleksa Šantić i osnivač prvog gimnastičkog društva Obilić.
Svoj književni rad razvijao je kroz saradnju i podršku raznim književnim časopisima – od Bosanske vile, Nove Zete i Javora, preko Otadžbine, pa sve do svog uredničkog rada u Zori. Kako je književni rad ovog perioda neodvojiv od političkog angažmana, Aleksa Šantić je brzo bio obeležen kao nepoželjan od strane austrougarskih vlasti, te je tokom aneksione krize zajedno sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem bio primoran da prebegne u Italiju.
Prvi svetski rat proveo je u internaciji, gde mu je zdravlje narušeno usled teških životnih uslova, pa će posledice ovog tamnovanja osećati do kraja života.
Tokom svoje vrlo plodne književne karijere napisao je oko osam stotina pesama, kao i sedam dramskih komada. Duboko inspirisan srpskim romantizmom, u svoje najveće uzore ubraja Jovana Jovanovića Zmaja i Vojislava Ilića. Od svetskih pisaca veliki uticaj na Šantića imao je Hajnrik Hajne, čije je pesme i prepevavao.
Raspevani Mostarac pretrpeo je ozbiljnu i oštru kritiku doajena srpske književne scene Jovana Skerlića, ali, budući vrlo skroman, sasvim je otvoreno prihvatio sve što mu je Skerlić zamerao, pa se s pravom tvrdi da je Skerlić „napravio od Šantića pesnika kojeg danas čitamo”. U ovom periodu Aleksa Šantić sa dominantnog osećanja ljubavne čežnje i tona sevdalinke prelazi na rodoljubivu, socijalno angažovanu poeziju koja u fokusu ima teme nacionalnog buđenja, oslobođenja i ujedinjenja.
Ova tematika je ono što je Skerlić smatrao najvažnijim smislom književnog stvaralaštva u trenucima teških političkih prilika. Zahtevao je da poezija bude ozbiljna, osvešćena i borbena, ali prožeta optimizmom i nadom. Sa druge strane, visoko estetskim zahtevima epohe za formalnim savršenstvom i odnegovanim ukusom, Skerlić je pomogao Aleksi Šantiću da svoju poeziju uzdigne i usavrši. Na taj način dobili smo jednu od formalno, stilski i smisaono najsavršeniju socijalno angažovanu pesmu srpske moderne – Veče na školju. Kratkim stihom, upotrebom aliteracija, asonanci, rima i drugih zvučnih stilskih figura, Šantić ostvaruje jedinstvo sadržine i forme, odnosno duboko jedinstvo zvukovne, slikovne i tematske asocijacije. Znamo i da je Šantić dao više verzija ove pesme, te da se nikada zaista nije zadovoljio ni jednom njenom krajnjom formom.
O dubokoj vezi mostarskog pesnika i njegovog rodnog grada slikovito govori pesma Ja ne mogu ovde, napisana tokom tri nedelje provedene u Ženevi. Pesma opisuje neizdržljivo stanje stranstvovanja i odvojenosti koje je Šantić duboko osećao.
Njegovo književno delo nije izdeljeno na cikluse i zbirke, već je Aleksa Šantić svoje pesme objavljivao u izborima, uvek pod vrlo jednostavnim nazivom – Pjesme. U najlepše primere njegove poezije ubrajaju se Mi znamo sudbu, Ostajte ovdje, O klasje moje, Ne vjeruj, Gdje je razmah snage, Moja otadžbina.
Snagom poetskog iskaza i obuhvatom tema posebno se izdvaja elegija Pretprazničko veče.
Sva dela Alekse Šantića možete pogledati OVDE.