Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Tanja Vukadinović
Ćorava posla
Bašta je bila niz put, odmah do napuštenog mlina, uz potok. Njene dve kraće strane senčila su stabla. Sa čela bajče veliki plodni orah korenjem je zakoračio u vodu. Njegova jarkozelena krošnja sejala je tvrdim plodovima kameniti plićak, začikavajući bezube ribe. Na proplanku, nakrivo nasađen, stajao je manji orašasti potomak, kržljav i slaborodan. Nedaleko od senke koju je predveče bacao račvala se utabana vijugava staza. Njom je u suton, nakon posla, hitao kući, svojoj trudnoj ženi oniži mršavi seljak. Zastao je kraj hrapavog stabla krivog oraha i sa tla podigao odloženu testiju za vodu. Sakupio je i poneki koštrljivi orah, stegao ga u šaci i poizdalje, još jedared, osmotrio baštu.
Đavo je po ceo bogovetni dan hvatao zjale i pratio marljivog seljaka, smišljajući nove pakosti u trenucima dokolice. Beskrajna uređenost koja je omogućavala red, rad i blagodat ljudskim bićima mnogo ga je nervirala. Iznenada mu pade na pamet krupna zamisao.
– Kakvi seljaci, kakvi bakrači! Učiniću nešto veliko!
Smenom dana i noći upravljao je Sv. Petar, prema božjem pravilu. Sačekavši povečerje i uočivši da se Petar sprema u šetnju da bi tačno na vreme skinuo rumenu kuglu sa obzorja, đavo ga je uz ljubazan pozdrav pretekao i ispred nosa mu ukrao sunce.
Najednom su se, na beskrajnoj modrini neba, razbaškarile zvezde. Narednog jutra sunce nije izašlo.
Nije ga bilo ni idućeg. Niti sledećeg.
Ni sledećeg…
Tiha letnja noć neprekidno je trajala. Vile su plesale i pevale do mile volje na omiljenom mestu, kraj potoka. Nesputane dolaskom jutra, opružile su svoja vretenasta tela na orošenu travu ispod krivog oraha. Raščupane, pramenova slepljenih znojem, nadimale su grudi dišući duboko. Okrenuvši opčinjeno lica ka okruglom mesecu, osluškivale su daleko u tišinu.
– Nečastivi bratac je ovo predivno smislio! Biti slobodan u večitom mraku, đavolski prija – zadihano otpoče Razdragana.
– Ala je svima pomrsio račune! – ushićeno uskoči Brzopleta, hladeći se orahovim listom kao lepezom.
– A najslađe je što je pride i smernog Petra uspeo strašno da razljuti! – ne izdrža Kikotava. Tek što prasnuše u smeh, najednom i zaćutaše. Kraj njih je, već po ko zna koji put, prolazio seljak noseći uljanu lampu. Na proplanku je zastao pred pravilnim krugom od belih kapica.
– Vilino kolo! Ako ništa drugo ne rodi, biće pečuraka. Njima svetlost ne treba – pomislio je i već u sledećem trenu užurbano odmicao ka bašti.
– Haj’mo da oslepimo ovog dosadnog paora – poseja Zlokobna. Remeti nas svako veče.
– Zašto, pobogu? Vazda nam kvariš veselje – uzdahnu Osećajna. – Ne smeta nam i ne vidi nas.
– A zašto da ne? – dobaci Nesrećna. – Život bez nevolja bio bi kao bajka.
– Istina. Stalna sreća u stvarnosti retko biva – podrža je Zdravorazumna.
– A da mu samo razbijemo lampu? – doseti se Dovitljiva.
– Može i to, ali nije dovoljno. Evo, mogu odmah da ga sapletem tako da polomi nogu – ubaci Sujetna.
– Neka bude kljast i ostane lep. Lep, al’ slep! Lep, al’ slep! – zapeva Budalasta.
– Zar vi stvarnooo hoćete da mu naudimo? – zapita se konačno i Nepoverljiva.
– Ravnomernosti u svemu biti mora. Red sreće, red nesreće – oglasi se mudro Pravdoljubiva.
– Ali, zašto nekom damo sve, a drugom ništa? – primeti Neodlučna.
– Zato što je zanimljivije kada se sve smeša. Žena ga je i ovakvog ubogog zavolela. Donela mu je miraz i porodičnu sreću, a da ni pogledala nije tamnookog, koji joj je prvobitno bio suđen – podseti ih Zlopamtilo.
– Crnomanjasti je bio isuviše likom na pijanog joj oca – objasni Milostiva.
– Dosta je više! Ne ludujte! – kao iz sna se prenu Vidovita. – Biće mu za života dovoljno jada. Ne treba mu još i večiti mrak! Eto, novorođenče će mu bogalj biti. Veće muke roditelju nema! – Oćuta kratko, pa dodade: – Jedna odluka drugoj vodi. Put se račva, al’ izborima ograničava. Kô kod ove krošnje razgranate, do korena i crne zemlje na kraju se uvek dospeva. Ne mora biti kako je zapisano, ako ti, Dobrodušna – okrete se ka jedinoj zamišljenoj – pozoveš Ljubav u pomoć. To će im puteve ublažiti…
Taj razgovor bi zaključen. Još su neko vreme pričale o krivdi, pravdi i koječemu, povremeno bacajući oko na seljaka. On je pod svetlošću lampe podvodio krompir crpeći potok i kvrgavim prstima sa listova skidao izmilele zlatice. Plevio je korov i uklanjao kamenčiće, postavljao pritke uz boraniju i paradajz, pa okopao kukuruz. Iščupao je šargarepu, otresao je od zemlje i pojeo, te se, tako okrepljen, vraćao zasadu do samozaborava. Narandžaste lopte bundeva gladio je svaki čas žuljevitom rukom. Podsećale su ga na večernju rumen, koju već dugo nije video. Zatim je nabrao mirisno bilje za ženu i konačno se zaputio ka kući.
Plavokose su se takođe razilazile. Sačinile su krug oko stabla, uhvatile se za ruke, poskočile i razletele mastiljavim nebom.
Kroz topao sumrak, nisko, uz potok, seljaku se učinilo da svetluca roj svitaca.
Naopaka vladavina se odužila… Pristizalo je vreme žetve. Zorom, čim ljudi odmaknu u polja il’ bašte na rad, đavo skine svetlost sa plavetnila i metne ga u džep. Potom ga vraća baš kada svi odu kućama i spreme se na počinak. Hirovito, čekajući najslađi trenutak za preokret, postavljao je i munjevito sklanjao svetlost kad god bi to zaželeo.
Bog je od Petra čuo za nemile događaje na zemlji. Neko vreme je čekao da se đavo urazumi, ali je slušao kuknjavu i molitve nesrećnih seljaka. Videvši posvud klonulo i požutelo bilje, rešio je da dela. Posavetovao je Petra da se neko vreme druži sa kradljivcem, pa kada stekne njegovo poverenje, vrati sunce u svoj posed.
Petru je drugovanje teško palo. Đavo je neprekidno pričao besmislice, vodao ga čas tamo, čas vamo, pljuckao posvuda, krezubo se kezio, kršio dogovore, smišljao izgovore, rugao se svemu i svačemu i gurkao ga laktom u rebra mlateći pri razgovoru praznu slamu.
– Ovaj se nikad urazumiti neće, ništa od sticanja poverenja – uveravao se Petar.
Tako su, sve idući, stigli do mora.
Na obali, dišući duboko i gledajući unedogled, reče Petar saputniku:
– Da vidimo koji će od nas brže zaroniti i sa dna doneti pesak!
Đavolu se zamisao dopade i, kako je voleo da se nadmeće, pljesnu dlanovima uskliknuvši od uzbuđenja. Pristao je i pre nego što je uvideo da nema ni gde, ni kome da ostavi užarenu kuglu. Dok je Petar ronio, Nečastivi pljunu u stranu i stvori svraku. Ona je volela svetlucavost, čuvaće dragocenost, a u slučaju da neko pokuša da joj je oduzme, trebalo je da grakne i obavesti ga. Petar je ubrzo izronio. Đavo je bio siguran da može bolje. Čim se izgubio u dubinama, Petar je prekrstio more, zaledio ga i svraki oduzeo sunce. Ptičurina je zakreštala, đavo je to začuo i shvatio prevaru. U pokušaju da naglo izroni, glavom je udario u led. Obrnuvši se naopako, petama je uspeo da ga razbije. No, Petar je već brzo, poput vetra, uveliko trčao ka Božjem vrtu. Đavo je hitao za njim. Skoro ga je sustigao, ali uspeo je tek da ga kandžama uhvati za donji deo stopala leve noge i otkine mu parče mesa.
Uobičajeni red odmah je uspostavljen. Sunce se jutrom pojavljivalo na istoku, nestajalo na zapadu, Petar je podjednakom brzinom obavljao zadatak. Samo je nešto ranije onako šepav kretao u šetnju. Ubrzo se požalio Bogu:
– Kako ću ja ovako nakazan stalno međ svet?
Bog se zamisli, pa reče:
– Takvom ću ti i drugu nogu učiniti, a od sutra će svako novorođenče ista takva stopala imati. Zvaće se „svod stopala”, po sećanju na nebeski svod.
Uoči Ilindana seljak je usnio san, u kome je video sina svetlih očiju, paperjaste kosice i neobičnih nogu. Dečak je šutirao nožicama uvis, nudeći roditeljima na poljubac oba svoja okruglasta, zasvođena stopala.