Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Тања Вукадиновић
Ћорава посла
Башта је била низ пут, одмах до напуштеног млина, уз поток. Њене две краће стране сенчила су стабла. Са чела бајче велики плодни орах корењем је закорачио у воду. Његова јаркозелена крошња сејала је тврдим плодовима каменити плићак, зачикавајући безубе рибе. На пропланку, накриво насађен, стајао је мањи орашасти потомак, кржљав и слабородан. Недалеко од сенке коју је предвече бацао рачвала се утабана вијугава стаза. Њом је у сутон, након посла, хитао кући, својој трудној жени онижи мршави сељак. Застао је крај храпавог стабла кривог ораха и са тла подигао одложену тестију за воду. Сакупио је и понеки коштрљиви орах, стегао га у шаци и поиздаље, још једаред, осмотрио башту.
Ђаво је по цео боговетни дан хватао зјале и пратио марљивог сељака, смишљајући нове пакости у тренуцима доколице. Бескрајна уређеност која је омогућавала ред, рад и благодат људским бићима много га је нервирала. Изненада му паде на памет крупна замисао.
– Какви сељаци, какви бакрачи! Учинићу нешто велико!
Сменом дана и ноћи управљао је Св. Петар, према божјем правилу. Сачекавши повечерје и уочивши да се Петар спрема у шетњу да би тачно на време скинуо румену куглу са обзорја, ђаво га је уз љубазан поздрав претекао и испред носа му украо сунце.
Наједном су се, на бескрајној модрини неба, разбашкариле звезде. Наредног јутра сунце није изашло.
Није га било ни идућег. Нити следећег.
Ни следећег…
Тиха летња ноћ непрекидно је трајала. Виле су плесале и певале до миле воље на омиљеном месту, крај потока. Неспутане доласком јутра, опружиле су своја вретенаста тела на орошену траву испод кривог ораха. Рашчупане, праменова слепљених знојем, надимале су груди дишући дубоко. Окренувши опчињено лица ка округлом месецу, ослушкивале су далеко у тишину.
– Нечастиви братац је ово предивно смислио! Бити слободан у вечитом мраку, ђаволски прија – задихано отпоче Раздрагана.
– Ала је свима помрсио рачуне! – усхићено ускочи Брзоплета, хладећи се ораховим листом као лепезом.
– А најслађе је што је приде и смерног Петра успео страшно да разљути! – не издржа Кикотава. Тек што праснуше у смех, наједном и заћуташе. Крај њих је, већ по ко зна који пут, пролазио сељак носећи уљану лампу. На пропланку је застао пред правилним кругом од белих капица.
– Вилино коло! Ако ништа друго не роди, биће печурака. Њима светлост не треба – помислио је и већ у следећем трену ужурбано одмицао ка башти.
– Хај’мо да ослепимо овог досадног паора – посеја Злокобна. Ремети нас свако вече.
– Зашто, побогу? Вазда нам квариш весеље – уздахну Осећајна. – Не смета нам и не види нас.
– А зашто да не? – добаци Несрећна. – Живот без невоља био би као бајка.
– Истина. Стална срећа у стварности ретко бива – подржа је Здраворазумна.
– А да му само разбијемо лампу? – досети се Довитљива.
– Може и то, али није довољно. Ево, могу одмах да га саплетем тако да поломи ногу – убаци Сујетна.
– Нека буде кљаст и остане леп. Леп, ал’ слеп! Леп, ал’ слеп! – запева Будаласта.
– Зар ви стварнооо хоћете да му наудимо? – запита се коначно и Неповерљива.
– Равномерности у свему бити мора. Ред среће, ред несреће – огласи се мудро Правдољубива.
– Али, зашто неком дамо све, а другом ништа? – примети Неодлучна.
– Зато што је занимљивије када се све смеша. Жена га је и оваквог убогог заволела. Донела му је мираз и породичну срећу, а да ни погледала није тамнооког, који јој је првобитно био суђен – подсети их Злопамтило.
– Црномањасти је био исувише ликом на пијаног јој оца – објасни Милостива.
– Доста је више! Не лудујте! – као из сна се прену Видовита. – Биће му за живота довољно јада. Не треба му још и вечити мрак! Ето, новорођенче ће му богаљ бити. Веће муке родитељу нема! – Оћута кратко, па додаде: – Једна одлука другој води. Пут се рачва, ал’ изборима ограничава. Кô код ове крошње разгранате, до корена и црне земље на крају се увек доспева. Не мора бити како је записано, ако ти, Добродушна – окрете се ка јединој замишљеној – позовеш Љубав у помоћ. То ће им путеве ублажити…
Тај разговор би закључен. Још су неко време причале о кривди, правди и којечему, повремено бацајући око на сељака. Он је под светлошћу лампе подводио кромпир црпећи поток и квргавим прстима са листова скидао измилеле златице. Плевио је коров и уклањао каменчиће, постављао притке уз боранију и парадајз, па окопао кукуруз. Ишчупао је шаргарепу, отресао је од земље и појео, те се, тако окрепљен, враћао засаду до самозаборава. Наранџасте лопте бундева гладио је сваки час жуљевитом руком. Подсећале су га на вечерњу румен, коју већ дуго није видео. Затим је набрао мирисно биље за жену и коначно се запутио ка кући.
Плавокосе су се такође разилазиле. Сачиниле су круг око стабла, ухватиле се за руке, поскочиле и разлетеле мастиљавим небом.
Кроз топао сумрак, ниско, уз поток, сељаку се учинило да светлуца рој свитаца.
Наопака владавина се одужила… Пристизало је време жетве. Зором, чим људи одмакну у поља ил’ баште на рад, ђаво скине светлост са плаветнила и метне га у џеп. Потом га враћа баш када сви оду кућама и спреме се на починак. Хировито, чекајући најслађи тренутак за преокрет, постављао је и муњевито склањао светлост кад год би то зажелео.
Бог је од Петра чуо за немиле догађаје на земљи. Неко време је чекао да се ђаво уразуми, али је слушао кукњаву и молитве несрећних сељака. Видевши посвуд клонуло и пожутело биље, решио је да дела. Посаветовао је Петра да се неко време дружи са крадљивцем, па када стекне његово поверење, врати сунце у свој посед.
Петру је друговање тешко пало. Ђаво је непрекидно причао бесмислице, водао га час тамо, час вамо, пљуцкао посвуда, крезубо се кезио, кршио договоре, смишљао изговоре, ругао се свему и свачему и гуркао га лактом у ребра млатећи при разговору празну сламу.
– Овај се никад уразумити неће, ништа од стицања поверења – уверавао се Петар.
Тако су, све идући, стигли до мора.
На обали, дишући дубоко и гледајући унедоглед, рече Петар сапутнику:
– Да видимо који ће од нас брже заронити и са дна донети песак!
Ђаволу се замисао допаде и, како је волео да се надмеће, пљесну длановима ускликнувши од узбуђења. Пристао је и пре него што је увидео да нема ни где, ни коме да остави ужарену куглу. Док је Петар ронио, Нечастиви пљуну у страну и створи свраку. Она је волела светлуцавост, чуваће драгоценост, а у случају да неко покуша да јој је одузме, требало је да гракне и обавести га. Петар је убрзо изронио. Ђаво је био сигуран да може боље. Чим се изгубио у дубинама, Петар је прекрстио море, заледио га и свраки одузео сунце. Птичурина је закрештала, ђаво је то зачуо и схватио превару. У покушају да нагло изрони, главом је ударио у лед. Обрнувши се наопако, петама је успео да га разбије. Но, Петар је већ брзо, попут ветра, увелико трчао ка Божјем врту. Ђаво је хитао за њим. Скоро га је сустигао, али успео је тек да га канџама ухвати за доњи део стопала леве ноге и откине му парче меса.
Уобичајени ред одмах је успостављен. Сунце се јутром појављивало на истоку, нестајало на западу, Петар је подједнаком брзином обављао задатак. Само је нешто раније онако шепав кретао у шетњу. Убрзо се пожалио Богу:
– Како ћу ја овако наказан стално међ свет?
Бог се замисли, па рече:
– Таквом ћу ти и другу ногу учинити, а од сутра ће свако новорођенче иста таква стопала имати. Зваће се „свод стопала”, по сећању на небески свод.
Уочи Илиндана сељак је уснио сан, у коме је видео сина светлих очију, паперјасте косице и необичних ногу. Дечак је шутирао ножицама увис, нудећи родитељима на пољубац оба своја округласта, засвођена стопала.