Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Наташа Милић
Буђење Митра ’арамбаше
Кућа је била при крају села, ушушкана зеленилом и удаљена од комшијских. Право ’ајдучко прибежиште. Што је најважније, знао сам да је празна.
Припадала је моме братучеду, срећнику који одавно почива у свом вечном дому. Међу првима се заразио, умирао је лагано, у нади да ће оздравити, а након смрти је опојан и човечански сахрањен. Његови укућани, као и сви што су се доцније окужили, нису могли рачунати да ће их положити крај драгих покојника. Ни ја не рачунам, уопште и не мислим на смрт, иако сам је многима дао и давно заслужио. Кнез ће одлучити, а Христос пресудити колико сам крив. Кнез Милош се можда сети како сам га услужио. Господ неће заборавити да сам ја, Митар Стојанов, чуму зауставио управо на овом прагу.
Сад сви фале кнеза Милоша Обреновића и оног његовог Аврама Петронијевића. На сва уста уздижу контумаце и кађење турске робе, док се у по гласа преноси како су голе бабе пожаревачке до зоре ткале чумину кошуљу да се кнез са својтом и тамошњом војском кроз ту кошуљу продене. Болест их стварно није дохватила и није морила по Пожаревцу, то свак зна. А ја ћу вам испричати како се лета Господњег 1837. чума заиста одбила од сербскога рода.
Не беше то због физикуса, још мање због кађења, сирћета и чумине кошуље. Многи су се уздали у пост и молитву и у савете мудрих калуђера: брзо се склони, избивај дуго и не жури са повратком. Та су средства, верујем, помагала – ко се имао где склонити и ко се умео Богу молити. Ја, бивши ’арамбаша у тајној служби кнежевој, нисам био вичан ниједноме. Још ме је, како смо Турке надјачали, голема чамотиња морила. У дерту сам лутао шумама и до сванућа седео у ме’ани.
Тамо су ми показали Трифка, трговца из Сарајева који се, натоварен чурчијском робом, несвршена посла враћао из Стамбола. Причао је да стамболски хамали по васцели дан износе мртваце у асурама, те их без попа или хоџе бацају у море. Трифко дође и прође, али се по његовом одласку разболи ме’анџијина кћи Радунка. Умрла је у огњици, исто као и још два стајска момка и трговац овдашњи, што је са Трифком вечерао.
Неки су се домаћини одмах јаду досетили и са целом фамилијом утекли, други су се затворили и никог у авлију нису пуштали. Ја сам једнако лутао ноћу по шуми и пустим сокацима – док нисам срео њу.
У мраку ме је на трен подсетила на покојну ме’анџијину Радунку. Личила јој је по стасу и светлим кикама, али сам знао да то не може бити она нити ма која жива девојка, већ само приказа, једна од оних какве сам ја, будући рођен у суботњи дан, од ране младости често виђао. Хтедох да прођем, а ноге ме нису слушале. Стајао сам као укопан.
– Води ме са собом! – молила је.
Досетио сам се да то мора бити чума јер њој је добро међу људима, само што им не уме прићи сама, без помоћи неког човека. Реших да тај не будем ја.
– Не могу – рекао сам. – За своју работу мораш наћи другога.
– Гле, а шта си ти? Свети отац или ’арамбаша?
– Нисам душман своме роду.
Чума као да се малко увреди.
– Па шта мислиш да сам ја?
– Смрт. Гнојна и прљава, цркавање у трулежи и ранама, иако си одевена у бело и изгледаш као девица. Твој лик је превара.
– Ти ћеш ми рећи! – разгневила се.
– Па кажем ти. Косиш младо и старо и то је све што знаш!
Чума ми се на то унесе у лице. Месечина показа њене бледе ледене очи.
– Како си се снагом опасао, Митре, убијаш и друго не чиниш! Смртан си и само утолико за мном заостајеш! Пробај да даш живот, уместо што узимаш. Надиграј ме, чик! Ако успеш, ја ћу твој народ одмах напустити!
То каза и изгуби се, пустивши ме да думам шта ћу и како ћу. Нисам жена, па да родим, ни Син Божји да могу мртве оживети! Тражила је немогуће.
Редња брзо поста страшна. Биће да се који други сломио и чуму у село довео.
Поп нам се разболе и умре, одмах за њим и црквењак. Умируће нема ко причестити, све је мање живих који могу мртве закопати. Моје тело не пристаје на болест. Дух се опире лудилу, иако сам самовао, јео отпатке и спавао по опустелим кућама.
При сваком ступању међу зидове који ће ми пружити уточиште, маштао сам о удобној постељи, сањао о сну. Ипак, допуштао сам себи тек лаки дремеж, кратку шетњу између јаве и сна.
Тако и сад. Склупчао сам се у туђем кревету и слушао ветар, ноћног славуја и зујање дебеле муве у паучини изнад прозора. А онда сам чуо тај шум. Придигао сам се, погледао око себе. Ништа нисам видео, иако су ми очи биле навикнуте на мрак.
Поновило се. Покрет, удах, нисам био сигуран шта је то, тек шум је личио само на једно: присуство другог човека, живог и здравог. Болест има слаткасти воњ који бих осетио још на прагу, па не бих ни завирио у ову кућу. Спустио сам шаку за појас и потражио нож.
До ува ми дође врпољење и плитко, убрзано дисање. Препаднут је. Не осећа се као ловац, пре као плен. Мора да је млад. Дете можда? На тренутак ми се јавила глупа жеља да наиђем на дете, иако знам да то није могуће. Најмлађи су први подлегли.
Загледао сам се у велику пећ на супротном крају собе. Тамо је мрак најдубљи и сви звуци одатле долазе. У два корака сам се домогао прозора и макнуо капке. Месечина откри сву ругобу угашеног дома. Био је то призор од ког се грчи утроба, али нисам дао да ме савлада бол. Замућеним погледом тражио сам биће иза пећи; у руци сам стезао нож. Није ми успело да видим лице, но пруга ноћне светлости показа нежан зглоб и стопало у украшеној папучици. Женско! Томе се баш нисам надао.
– Изађи слободно – рекох.
– Ти изађи из моје куће! – одазва се устрептали глас.
– Твоја је зато што си овде прва ушла?
– Моја је стварно.
Хтела је да звучи оштро, али јој је глас излазио слаб и девојачки, такав да јој одмах опростих провалу и лаж.
– Кућа је моја колико и твоја – одговорио сам. – Или је чак нешто више моја, ако гледамо како је било пре помора. Све ово је припадало мом рођаку и некадашњем јатаку, а он нема наследника… Осим мене, Митра Стојановог. Добро ми дошла.
Женска прилика се повуче још дубље у мрак.
– Не плаши се, приђи.
– Можда ти имаш више разлога за страх.
– Можда имам, али ћу ризиковати. Ходи, причај ми о себи. Ко си, одакле си дошла? Изађи на светло, давно нисам видео људски лик.
– Нећеш ни сад! Грозна сам, одвратно изобличена!
– Хајде, уплаши ме!
Ћутала је.
– Изгледа да ипак ниси толико страшна.
– Болесна сам.
Насмејах се новој лажи. Женска не само да није „мирисала”, него се није ни понашала као оболели. Нико од њих, јадника, није слутио да је заражен док се не би савио од бола и пао да више не устане. У почетку се умирало за два до три дана. Пошле је ишло све брже. Не! „Моја” девојка није болесна. Ипак, чудно се владала, чак и за кошмар у ком смо се затекли.
Часови су пролазили, а она није напуштала скровиште код пећи. Нису помагале претње ни обећања. Шмрцала је и уздисала. И ниједном није ступила из сенке. На питања је једва одговарала. Сасвим штуро или никако. Пробао сам да јој се приближим, али је на тај покушај, једини који сам направио, одговорила паничним страхом и бесом за који сам знао да се не може обуздати, а да не употребим нож.
Пред зору сам заспао и то није био само дремеж, него прави-правцати сан. Сањао сам кућу каква је била некада, светла и топла. Плакао сам без гласа и питао се у сну зашто се нисам раније досетио да живим у њој. Биће да ме је смрт омамила толико да више нисам памтио да мимо ње постоји друго, оно што јој свакако претходи, без чега је не би било на свету… Како сам на то заборавио? Зашто дишем кад сам већ умро; чему тело отпорно на болест ако се живота плашим више него умирања? Зар ме је поразила стара истина да је рођење већа и страшнија неизвесност?
Кућа је била топла од велике наложене пећи, а светлост је долазила од новог живота у њој. Пробудио ме је пригушени јаук жене, удружен са плачем новорођенчета.
Брзо сам се расанио, решен да пронађем дрва за велику ватру. Треба ми топле воде, а и нож се мора очистити у пламену. Старом сечиву, које је до овог јутра давало само смрт, беше суђено да спозна нову, сасвим другачију употребу.
Устао сам, заувек пробуђен.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.