Борисав Бора Сатнковић рођен је у Врању 1876.године од оца Стојана, обућара, и мајке Васке – кћери богатог трговца. Чињеница да је врло млад остао без родитеља можда је главни одговор на питање о његовом меланхоличлном расположењу, и некој врсти резигнације према животу о којима пише и говори кроз своје ликове.
Управо од своје баке, Баба Злате, која га је одгајила, слушао је о старом Врању, обичајима, духу врањанског живота.Она је потицала из угледне али осиромашене породице. Ипак у сећању и причама је носила сликовите детаље о некадашњем животу у том граду јужне Србије, који је Станковић сачувао од заборава. Стварајући без много информација о светским токовима књижевности он из реализма улази у модерну и уноси врло напредне елементе у књижевност.Управо тај необичан дух поднебља са кога потиче дао му је материјала.Али његова интуитивна способност да разуме шта се дешавало у срцима одређених људи, његова емпатија и познавање људске психологије главни су разлози који су довели до настанка тако снажних дела која имају важно место и у модерној светској књижевности. Српска књижевност, треба напоменути, до тада није имала сличне писце.
Занимљиво је да је по образовању био правник.Паралелно са писањем, како би се издржавао био је цареник и порезник.У браку са Београђанком Ангелином Милутиновић имо је три кћери, и породицу је током рата тешко издржавао иако је већ 1910., када је изашао роман Нечиста крв добио признање да је озбиљан писац. Ситуација му се поправља тек 1920. када постаје чиновник Министарства просвете у Уметничком одељењу. Тих двадесетих посвећује се и драмском раду – штампа се најпре драма Коштана која се и игра у позоришту. Нажалост умире већ 1927.
Иако су поред њега и други аутори писали о југу, Ромима, турској духовној заоставштини у појединим градовима – ипак је Станковић дао најдубљи приказ неких сигнификантних карактеристика те културе – погледа на живот, љубав, смисао.
Са Станковићем је српска књижевност добила и дијалекатску документарну грађу јер његови јунаци говоре врањански, користе необичне изразе и фразе. И што је најинтересантније, колико год његово писање било о обичним људима, о локалном и познатом(ниском?) – оно је прогресивно и модерно – он је један од првих писаца на свету који приказује небичну психу јунакиње – лепотице, неку врсту нарцисоидности, сексуалне самоокренутости, трагичности која је управо последица лепоте. Бележи и ужасан чин продаје ћерке ради очувања животног стандарда, жртвовања дететове среће ради родитељске, као и скарадног обичаја да снаја пре малолетног сина најпре бива свекрова наложница.
Због ових детаља из јужњачког(или примитивног српског) живота Станковић је наилазио на осуду, али су његов снажан и оригиналан стил и тон као и привлачна динамика приповедања дефинитивно били и остали неоспорни. Полемика се водила о истинитости мотива о којима пише и кад је у питању Нечиста крв и драма Коштана, али чак и ако су ово само алегорије, или појачано или симболично приказани односи и елементи система вредности против којих је он желео да се заложи , успео је у ономе што је желео – да шокира, најежи, дигне пражину, да скрене пажњу друштва на овакве проблеме и поремећаје.
Станковићева жал за младост, или тај јужњачки дерт као шири појам осећања према животу, представљању нашу верзију велтшмерца или светског бола – осећања туге и резигнираности због света какав јесте. Овај појам који се јавља у његовим драмама и у приповеткама приказује да Србију па ни ту јужну(неко ће рећи заосталу) није заобишао осећај бесмисла у сусрету са животом. И ту се потврдјује да се силчна емоција често јавља међу најбогатијима и најсиромашнијима – ови први и када досегну врхунац питају – Зашто да идем даље кад ме ни врхунско не задовољава?, а други : Зашто да идем даље кад ништа задовољавајуће и не могу да добијем?
У том смислу Станковићу и многим ауторима приписује се да су препознали песимистички поглед на свет који се јавља код одређених личности – оних које у животу испуњавају само узбудљиви врхунци, па када их нема или их има мање, живот постаје бесмислен(отуд опсесија младошћу када су таква узбуђења најчешћа јер се упознају свет, љубав…) . А исто важи и за оне који због устројености света немају права да бирају своју будућност већ их након слободне и лепе младости чека нешто што не желе и нису сами одабрали(Коштана,Софка). Та врста злоупотребе младих људи од стране родитеља, која је тек скоро у психологији препозната, тада је била уобичајен део живота и само су је бритки умови као Станковић могли препознати као нешто страшно, тешко, неправедно – и забележити, представити јавно. Уперио је Станковић прстом у проблем који истина није одмах решен, али је подигнута друштвена свест о њему.
Тако је српска књижевност у лику и делу бриљантног Борисава Станковића добила невероватно доброг психолога, драматурга, писца, социолога и узбуњивача, и уметника који нам је омогућио катарзу у многим забрањеним емоцијама и мислима.
Необичан је у том смислу и постхумно издат роман Газда Младен где се Станковић бави питањем жртвовања ради породице и дужности(о сличном пишу и Лаза Лазаревић и његова кћи Анђелија), а упечатљиве су теме и јунаци његових бројних приповедака као и ликова у збирци Божији људи.
У едицији Отргнуто од заборава нашло се неколико Станковићевих дела: Коштана и Ташана, нечиста крв, Газда Младен, а у плану је да се издају и друга.
Подсећамо да су у оквиру ове едиције реиздата и дела заборављених писаца као што су: Милица Јанковић (Плава госпођа, Људи из скамије), Јаша Продановић (Наши и страни), Душан Радић (Село), Слободан Ј.Јовановић (Споменица), Драгутин Илић (Хаџи диша, После Милијон година), као и домаћих класика као што су Стеван Сремац(Лимунација у Селу, Зона Занфирова), Ђура Јакшић(Песме и проза, Драме), Лаза Костић(Песме и раме) чија ду дела већ деценијама школска лектира.
&нбсп;
&нбсп;
&нбсп;
&нбсп;