Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije
Radovan Sinđelić
Bio je tako sretan u svom snu…
Prvi put ga je video jednog krasnog julskog dana, u prvi sumrak. Slučajno je pogledao u vrt prolazeći dugačkim hodnikom ka kneževom kabinetu. Sunce je zalazilo, blag vetar je pirio kroz vrt, prozori behu otvoreni, fontana je šumela rasipajući srebrnaste kapi po grmovima crvenih i belih ruža, po niskim žbunićima mirte i šimšira… Guknuo je golub na jabuci i prenu ga iz misli. Pogledao je ka fontani i video da na klupi gde je rado sedela kneginja Julija sedi neki nepoznat starac. Držao je dugački štap i posmatrao golubove koji su šetali po obodu fontane i gukali. Nisu ga se plašili. Podno starčevih nogu ležao je crni pulin. Lagano su šuštale krošnje drveća. Mirisale su ruže i vreže orlovih noktiju. Knez je izašao iz kabineta i pozvao ga, bio je veseo i raspoložen, pitao ga je da li je Julija spremna… Pogledao je kneza i rekao mu da ga supruga čeka. Dao mu je pisma. Mihailo ih je stavio na sto u kabinetu. Iz hola su dopirali glasovi i smeh. Tama je pokrivala dan i on je krenuo za knezom slušajući šta mu ovaj govori o planovima za sutra. Ponovo je pogledao ka fontani, tamo nije bilo nikog, ni starca ni psa, ni golubova… Kad su knez i kneginja otišli u goste, kazao je momcima da prođu okolo i potraže čoveka koga je video u bašti. Nisu pronašli nikoga. Dvor je bio dobro čuvan. Sutradan je video kneginju kako čita na toj istoj klupi. Zadržala se kratko. Njena bela čupava mačka je ostala da se sunča i tu je ležala sledeća tri sata ne pomerivši se. Kuvarica mu reče da joj je čudno da se maca ljubimica nije pojavila u kujni za vreme ručka, te da ona sumnja da je ili udarila sunčanica, ili da je preminula pored fontane.
– Gospodine Anastase, zamolila bih vas da odete i pogledate šta je sa Anđelkom, ja ne smem… Možda bi bolje bilo da kažemo kneginji da je nestala nego da je preminula, ta ona nju voli kao kakvo dete…
Otišao je do fontane i čim se približio klupi, stara sijamka Anđelka je otvorila jedno oko, zevnula i protegla se. Seo je pored nje i pomazio je po leđima. Kuvarica mu je mahnula sa prozora, pao joj je kamen sa srca. Nešto mu je privuklo pažnju, nekakav mali komad hartije se zapleo u žbunje starog šimšira. On ga podiže. Beli papir sa nekoliko rečenica, ukrašen cvetovima crvenih ruža i zelenim listovima, prilično vešto nacrtanim. Pomislio je da je to delić nekakvog pisma koje je nekoj od devojaka služavki poslao kakav udvarač. Okrenuo je listić i video dva mala srca i potpis – „zauvek tvoj, Karl”. Za tren sve je stalo. Golubovi su ućutali i fontana nije više šumela, utihnulo je predenje bele sijamke i smeh iz kujne, glasovi sa ulice, gukanje gugutki, žagor vrabaca… „Zauvek tvoj, Karl”, odzvanjalo mu je u ušima. Nijedan naš oficir ne bi pisao pismo na nemačkom… Ponovo je okrenuo list i pročitao pet rečenica. Spustio je pismo na koleno i pokrio ga šakom. Pogledao je okolo, nigde nikog ko bi ga mogao videti da je uzeo i čitao taj papirić. Zaboravio je šta je pročitao. Bilo mu je jasno samo da je to kraj, poslednji list pisma koje je taj nepoznati napisao nekom i da je taj neko to pismo čitao ovde i, otišavši, u žurbi ispustio ga i zaboravio. Taj neko će primetiti da mu nedostaje deo kad bude ponovo čitao i vratiće se ovde da proveri… Znao je samo jednog Karla. Njegova pisma su povremeno stizala kneginji i on ih joj je lično uručivao. Ona je dobijala mnogo pošte iz Beča i Pešte. Takođe, sva pisma koje bi knez i kneginja slali prolazila su kroz njegove ruke, knez je rekao da on Anastas lično daje ta pisma na poštu… Ranije je kneginja tom Bečliji češće pisala, od Nove godine samo jednom, čestitku za katolički Uskrs… Od Nove godine od njega su njoj stigla dva pisma, poslednje par dana posle našeg Uskrsa… Otada dosad su prošla tri meseca… Zašto bi ona jutros ponovo čitala njegovo staro pismo? Govorila je da su prijatelji, prijatelj prijatelju ne piše ovakva pisma… Među pismima koje je on jutros podigao iz pošte i predao knezu nijedno nije bilo iz inostranstva.
– Možda to nije staro pismo, već novo koje je predato kneginji, a da ti to ne znaš? – šapnula mu je teška tamna senka starog plavog jorgovana… Srce mu je zakucalo brže… Sinoć su knez i kneginja bili u gostima kod ministra Rajića, njegova supruga je bliska kneginjina prijateljica… Nemoguće da je pismo stiglo na Amelijinu adresu i da ga je ona sinoć predala Juliji. Sumnja je satanski usev… Ima više od godinu dana kako mu je knez rekao da vodi računa o pošti, da beleži kad je kome stiglo koje pismo i od koga. Ta sveščica je bila u kneževom kabinetu zaključana… Nije doslovno shvatio Mihaila… Čuo je škriput dvorišne kapije i prenuo se. Morao je da brzo odluči šta da radi, da li da vrati pismo gde ga je našao ili da ga ponese i sakrije… Glasovi su se približavali i on stavi hartijicu u džep, uze mačku i pođe posetiocima u susret. Kasnije je u tišini svoje sobe nekoliko puta pročitao napisano. Nije bilo nikakve sumnje, bilo je to prilično smelo ljubavno pismo upućeno kneginji. Iz njega je on saznao mnogo toga. Čovek koji ga je poslao ili je bio veoma glup i neoprezan ili veoma siguran u sebe i osećanja svoje izabranice. U svakom slučaju, beše veoma drzak i bezobrazan, bezobziran i nečovečan… Pisati takve reči udatoj ženi… Nesumnjivo je da mu je ona odobravala sve to, u protivnom ona bi tu prepisku odavno prekinula…
– Ali nije prekinula – čuo je nečiji glas i video je kako neka senka nestade u uglu sobe – to već traje godinama…
Kad je pao mrak, čuo je kneginjin glas u vrtu. Nije želeo da pogleda van. Nije mogao da spava te noći. Sve mu se činilo da je on tek sad saznao nešto što su izvesne osobe već dugo znale, nešto o čemu je jednom gospođa Tomanija, Mihailova strina, govorila u njegovom društvu. Nije je voleo, bila mu je antipatična ta žena, pogotovo kad se uverio da je istina ono što je Beograd o njoj i njenoj kćerci Anki pričao… Znao je da ona ne voli kneginju i da bi je rado oterala sa dvora samo kad bi mogla… A eto on sad drži u ruci potvrdu tih glasina, crno na belo… Nije bilo ni pomisli da to pismo dâ knezu. Morao je dobro da razmisli šta da radi. Znao je šta će morati da uradi na kraju krajeva, dao je reč pokojnom knezu Milošu da će paziti na njegovog sina kao na rođenog brata… Slovo je slovo, reč je reč…
Njegovo otkriće mu nije davalo mira. Na kneginji nije mogao ništa da primeti, ponašala se uobičajeno, kao da nikad nije otkrila da joj je nestalo pisamce… Ali zato je on uočio promenu na licu njene dvorske dame, činilo mu se da ga ona često krišom pomno posmatra i sklanja hitro pogleda kad on to primeti. Papirić je nosio stalno sa sobom. Desilo se, mesec dana nakon njegovog pronalaska, da je primetio da mu je neko preturao po stvarima, ladicama, stolu, ormaru sa odećom… Tog dana je bio odsutan iz dvora od ranog jutra do večeri… Išao je sa knezom u posetu… Znali su kad će se vratiti i ti što su premetali po njegovim stvarima su imali dosta vremena da pregledaju sve i vrate u prvobitno stanje… No on se odavno ovome nadao, pa je postavio zamke nevidljive neveštom oku i sve ih je našao pokidane. Znači, sumnjali su na njega. Kneginja u ovom svemu nije bila sama. U njene odaje niko nije mogao ući, samo je ona imala pristup svom sefu sa nakitom i sve je držala pod ključem. On je odlučio da ćuti i da čeka sledeće pismo iz Beča. Knez je primetio da se sa njim nešto dešava i stalno mu je govorio:
– Anastase, ako te nešto muči, reci mi, ako mogu, ja ću ti pomoći…
Knez je sumnjao da on ima nekih porodičnih problema… Dani su prolazili, noći su bile teške, nije mogao da spava i bdeo je dugo sedeći pored prozora i gledajući u noć… Tek pred jutro bi zaspao ili bi ga nakratko uspavala pesma slavuja. Morila ga je tajna koju je nosio. Reći ili ne reći knezu? Nešto tako krupno prećutati najboljem prijatelju? Znao je šta sledi posle toga – knez će mu poverovati i njegov brak će biti okončan ili mu neće poverovati, suočiće ga sa Julijom, njena reč protiv njegove i on će izgubiti službu… Ponekad, sedeći u sobi i posmatrajući vrt, činilo bi mu se da se pored njega pojavljuju senke, odnekud se odjednom stvore, izađu iz zida, ćute, samo jedna mu šapuće odgovore na pitanja koja postavlja sam sebi…
– Šta bi bilo da si ti na Mihailovom mestu, a on na tvom? Kako bi on postupio, kako bi se ti osećao da ti prijatelj taji tako veliku tajnu o tvojoj ženi?
Jedne noći zaspao je pored prozora i trgao ga je iz sna lepet krila sove koja je sletela na dovratak, probudio se i uplašio i on od nje i ona od njega. Kukuvija je brzo odletela, a on je primetio onog istog starca sa crnim psom kako, oslanjajući se na štap, ide stazom ka kapiji. Mesec se spustio nisko, obasjao dvorište, jasno je video kako oni polako odmiču dvorištem i odjednom za njima dotrča bela sijamka i zamauka, starac uhvati kvaku kapije i ne okrenu se, ali pas se okrenu i on ga poznade onako obasjanog mesečinom, crni čupavi pulin sa belom košuljicom na grudima i odjednom se seti čiji je to pas – takvog pulina je imao njegov učitelj Jovan Ognjenović u Vracu… Učitelj je davno umro… On se prekrsti i pomoli Majci Božijoj kratkom molitvom. Priviđenja ne nestadoše. Starac i pas izađoše na ulicu, mačka istrča za njima, vrata se zatvoriše… Nisu ga plašila ta priviđenja, njegov stari učitelj je bio dobar i bogobojažljiv čovek, ako mu se i prikazuje, to nije bez nekog znamena… Sa druge strane, i nepomenik može da uzme bilo kakav oblik i ukaže se čoveku kako bi ga zaveo i u propast namamio. Njega je plašilo nešto drugo. I danju i noću činilo mu se da, dok ide odajama dvora, neko ili nešto ga prati, osećao je nečije prisustvo, nečije vrebajuće oči i tihe korake, okrenuo bi se brzo i gle, činilo mu se kao da neko nestane, iščezne odmah, kao kad vetar ugasi plamen sveće. Ili bi osetio da je neko nevidljiv ispred njega, čeka ga iza ugla, vreba ga iza poluotvorenih vrata praznih soba… I ona nesretnica Anka, kneževa sestra od strica, počela je češće da dolazi, i to u društvu sa majkom… Gnusne su mu bile obe, naročito posle skandala sa nesretnim Jovanom, Simkinim mužem, koga su uhvatile u paukovu zamku, iz koje nije mogao da izađe… Nije mogao da odgonetne zašto su njihove posete učestale, knez ih nije baš voleo odviše i često bi, znajući da će doći, odlazio nekud van kuće… Strašna misao da njih dve pletu mrežu i za kneza nije mu davala mira. Pomišljao je čak i da su one podmetnule onaj papirić kako bi naškodile kneginji… Ali one nisu mogle tako verno oponašati rukopis Karla Arenberga, on ga je video na pismima koje je lično predao kneginji… Doduše, postojali su ljudi koji su mogli kopirati slike starih slikara, jednog od njih je znao, bio je to onaj veseli Rus koga je upoznao kad je studirao u Beču… Sam ništa nije mogao valjano naslikati, ali je zato kopirao stare majstore kao od šale. Gledao ga je kako radi, seo bi za štafelaj, upiljio se u sliku onim svojim zelenim mačijim očima i ćutao bi dugo, dugo, a onda bi dohvatio četkicu i boje… Pokušavao je on i njega, Anastasa, da nauči kopiranju tuđih dela, ali nije mu išlo od ruke… Taj Rus je izrađivao i minijature, kaligrafijom ukrašavao knjige, falsifikovao lako potpise ostalih učenika… Možda su zle duše pronašle nekog takvog majstora da napiše kompromitujuće pismo… Ali pre toga su morale imati u rukama neko Arenbergovo pismo… Po gradu su pričali da su posećivale zloglasnu vračaru, babu Bugarku u Savamali.
Posle jedne jutarnje službe, dok se vraćao iz crkve, odlučio je reći sve Mihailu. Prijateljstvo i odanost nemaju cenu. Dugovao je mnogo i njemu i njegovom ocu Milošu. Ali kako reći? Molio se Bogu da ga posavetuje i umudri.
„Podaj sve svoje brige Bogu”, govorila je njegova baka, i on će naći put i rešenje, ne treba očajavati, očaj vodi u ništavilo i dušegublje, ropotu se otac laži silno raduje…
Postalo mu je teško boraviti u dvoru. Jednom je trebalo da uradi fotografiju kneza Mihaila i bili su u ateljeu kad je došla kneginja u društvu sa Ankom, sele su tu i čekale da se slikanje završi. A onda je knez predložio da se slikaju svi zajedno. Konačno, kad su poze utanačene po volji kneginjinoj i kad je on po treći put pogledao kroz objektiv svoje kamere, umalo mu srce nije stalo. Obe gospe su sedele, a iza njih je stajao knez stavivši ruku na rame kneginjino. Nije njega to sablaznilo već četvrti na toj slici, nakaza koju je video kako se priljubila uz ruku Ankinu. To nešto je bilo nekakav strašan stvor, ne viši od pola metra, strašnog izgleda, užarenih očiju, kezio se na njega, nesretnog Anastasa. Viđao je on takve likove na slikama u Beču, na platnima Gojinim… Ne verujući šta vidi, on je zatvorio oči, rekao da nešto nije u redu sa kamerom, pokrio je platnom, pogledao ih, njih troje se smeškaju, stvora nigde. Tog dana mu nije bilo dobro. Mučila ga je glavobolja i povraćao je nekoliko puta. Samo kad bi izašao napolje u vrt, mogao je da diše kako treba. Kroz tri dana činovnik je doneo svežanj pisama za kneza i on je odmah primetio jedno. Poznao ga po rukopisu. Njemu nepoznata Saskija van Cerpst sa adresom u Beču slala je pisamce kneginji. Rukopis je bio Arenbergov. Nije ga predao. Nije ga otvorio. Celu noć je razmišljao šta da radi. Pale su mu na pamet reči njegovo učitelja: „Budi pametan i mudar, budi odan i veran Bogu, poštuj svoje roditelje, kumove i prijatelje. Obraz i čast nemaju cenu… Veruj samo Bogu, on će te provesti kroz goru i vodu…” Ujutro je sačekao da knez doručkuje i da ode u kabinet. Ušao je za njim i stavio pismo na sto. Knez je pogledao koverat, pa njega.
– Rekli ste da vam predam bilo kakvo sumnjivo pismo…
Knez je iz kabineta izašao posle tri sata, crn u licu. Stao je pored prozora i dugo gledao u vrt, njega nije ni primetio. Tek kad se ona mačketina odnekud pojavila i zamaukala, Mihailo se trgnuo, uzeo mačku i tek tad ga opazio kako stoji u hodniku, pa ga je rukom pozvao u kabinet. Tamo je na stolu bilo otvoreno pismo. Uzeo je pismo i pružio ga Anastasu da pročita. On je morao da sedne, noge su mu otkazale, a ruke drhtale. Knez je mazio mačku i posmatrao baštu. Sunce je zalazilo. Pismo je bilo zaista Arenbergovo… Knez ga je pitao kako i zašto mu je to pismo bilo sumnjivo, a on je morao da kaže da je delić prethodnog pisma našao u vrtu i zašto je čekao da ga pokaže…
– Pametno su učinio, prijatelju moj – kazao je Mihailo – da si mi odmah pokazao taj prvi trag, ne bih ti verovao… Ja sam odavno sumnjao na ovog čoveka i pokojni otac mi je govorio neke stvari, ali nisam hteo da verujem i proveravam. Bio sam srećan u tom svom svom snu.
Knez je danima ćutao o ovome i nikad nije hteo da prizna kako je došao u posed inkriminišućeg pisma. Kneginja je ubrzo otišla. Senke su ostale. Nije bilo bolje, štaviše, bilo je još gore posle njenog odlaska. Kao da se neko strašan, svirep i nevidljiv uselio u odaje dvora, kao da se neka velika propast spremala i približavala polako poput oluje rođene u dalekim planinama. Prijateljstvo je ostalo i opstalo, ali nova iskušenja su stigla i zapretila poput crnih gradonosnih oblaka. Anastas je sanjao svog učitelja kako je došao i seo na njegovu postelju te ga probudio lako ga dodirujući po ruci.
– Moraš otići odavde, dete moje – rekao je učitelj Jovan… – moraš ići…
Na učiteljevim grudima je bio lanac sa krstom. Anastas se uplašio i prekrstio, ali snoviđenje nije nestalo. Učitelj je ponovio svoje reči još jednom, a onda je njegov lik izbledeo kao jutarnja magla pod zracima sunca… Anastas nije otišao, ostao je na bojištu i štitio kneza dok je mogao. Kad je shvatio da su ga tamne sile nadjačale i dovele Mihaila do potpune propasti, a da sam Mihailo ne čini ništa da se spasi, Anastas je otišao. Sve do svoje smrti, a nadživeo je kneza čak trideset godina, on se pitao da li je pravo uradio što mu je dao Julijina pisma…