Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије
Радован Синђелић
Био је тако сретан у свом сну…
Први пут га је видео једног красног јулског дана, у први сумрак. Случајно је погледао у врт пролазећи дугачким ходником ка кнежевом кабинету. Сунце је залазило, благ ветар је пирио кроз врт, прозори беху отворени, фонтана је шумела расипајући сребрнасте капи по грмовима црвених и белих ружа, по ниским жбунићима мирте и шимшира… Гукнуо је голуб на јабуци и прену га из мисли. Погледао је ка фонтани и видео да на клупи где је радо седела кнегиња Јулија седи неки непознат старац. Држао је дугачки штап и посматрао голубове који су шетали по ободу фонтане и гукали. Нису га се плашили. Подно старчевих ногу лежао је црни пулин. Лагано су шуштале крошње дрвећа. Мирисале су руже и вреже орлових ноктију. Кнез је изашао из кабинета и позвао га, био је весео и расположен, питао га је да ли је Јулија спремна… Погледао је кнеза и рекао му да га супруга чека. Дао му је писма. Михаило их је ставио на сто у кабинету. Из хола су допирали гласови и смех. Тама је покривала дан и он је кренуо за кнезом слушајући шта му овај говори о плановима за сутра. Поново је погледао ка фонтани, тамо није било никог, ни старца ни пса, ни голубова… Кад су кнез и кнегиња отишли у госте, казао је момцима да прођу около и потраже човека кога је видео у башти. Нису пронашли никога. Двор је био добро чуван. Сутрадан је видео кнегињу како чита на тој истој клупи. Задржала се кратко. Њена бела чупава мачка је остала да се сунча и ту је лежала следећа три сата не померивши се. Куварица му рече да јој је чудно да се маца љубимица није појавила у кујни за време ручка, те да она сумња да је или ударила сунчаница, или да је преминула поред фонтане.
– Господине Анастасе, замолила бих вас да одете и погледате шта је са Анђелком, ја не смем… Можда би боље било да кажемо кнегињи да је нестала него да је преминула, та она њу воли као какво дете…
Отишао је до фонтане и чим се приближио клупи, стара сијамка Анђелка је отворила једно око, зевнула и протегла се. Сео је поред ње и помазио је по леђима. Куварица му је махнула са прозора, пао јој је камен са срца. Нешто му је привукло пажњу, некакав мали комад хартије се заплео у жбуње старог шимшира. Он га подиже. Бели папир са неколико реченица, украшен цветовима црвених ружа и зеленим листовима, прилично вешто нацртаним. Помислио је да је то делић некаквог писма које је некој од девојака служавки послао какав удварач. Окренуо је листић и видео два мала срца и потпис – „заувек твој, Карл”. За трен све је стало. Голубови су ућутали и фонтана није више шумела, утихнуло је предење беле сијамке и смех из кујне, гласови са улице, гукање гугутки, жагор врабаца… „Заувек твој, Карл”, одзвањало му је у ушима. Ниједан наш официр не би писао писмо на немачком… Поново је окренуо лист и прочитао пет реченица. Спустио је писмо на колено и покрио га шаком. Погледао је около, нигде никог ко би га могао видети да је узео и читао тај папирић. Заборавио је шта је прочитао. Било му је јасно само да је то крај, последњи лист писма које је тај непознати написао неком и да је тај неко то писмо читао овде и, отишавши, у журби испустио га и заборавио. Тај неко ће приметити да му недостаје део кад буде поново читао и вратиће се овде да провери… Знао је само једног Карла. Његова писма су повремено стизала кнегињи и он их јој је лично уручивао. Она је добијала много поште из Беча и Пеште. Такође, сва писма које би кнез и кнегиња слали пролазила су кроз његове руке, кнез је рекао да он Анастас лично даје та писма на пошту… Раније је кнегиња том Бечлији чешће писала, од Нове године само једном, честитку за католички Ускрс… Од Нове године од њега су њој стигла два писма, последње пар дана после нашег Ускрса… Отада досад су прошла три месеца… Зашто би она јутрос поново читала његово старо писмо? Говорила је да су пријатељи, пријатељ пријатељу не пише оваква писма… Међу писмима које је он јутрос подигао из поште и предао кнезу ниједно није било из иностранства.
– Можда то није старо писмо, већ ново које је предато кнегињи, а да ти то не знаш? – шапнула му је тешка тамна сенка старог плавог јоргована… Срце му је закуцало брже… Синоћ су кнез и кнегиња били у гостима код министра Рајића, његова супруга је блиска кнегињина пријатељица… Немогуће да је писмо стигло на Амелијину адресу и да га је она синоћ предала Јулији. Сумња је сатански усев… Има више од годину дана како му је кнез рекао да води рачуна о пошти, да бележи кад је коме стигло које писмо и од кога. Та свешчица је била у кнежевом кабинету закључана… Није дословно схватио Михаила… Чуо је шкрипут дворишне капије и пренуо се. Морао је да брзо одлучи шта да ради, да ли да врати писмо где га је нашао или да га понесе и сакрије… Гласови су се приближавали и он стави хартијицу у џеп, узе мачку и пође посетиоцима у сусрет. Касније је у тишини своје собе неколико пута прочитао написано. Није било никакве сумње, било је то прилично смело љубавно писмо упућено кнегињи. Из њега је он сазнао много тога. Човек који га је послао или је био веома глуп и неопрезан или веома сигуран у себе и осећања своје изабранице. У сваком случају, беше веома дрзак и безобразан, безобзиран и нечовечан… Писати такве речи удатој жени… Несумњиво је да му је она одобравала све то, у противном она би ту преписку одавно прекинула…
– Али није прекинула – чуо је нечији глас и видео је како нека сенка нестаде у углу собе – то већ траје годинама…
Кад је пао мрак, чуо је кнегињин глас у врту. Није желео да погледа ван. Није могао да спава те ноћи. Све му се чинило да је он тек сад сазнао нешто што су извесне особе већ дуго знале, нешто о чему је једном госпођа Томанија, Михаилова стрина, говорила у његовом друштву. Није је волео, била му је антипатична та жена, поготово кад се уверио да је истина оно што је Београд о њој и њеној кћерци Анки причао… Знао је да она не воли кнегињу и да би је радо отерала са двора само кад би могла… А ето он сад држи у руци потврду тих гласина, црно на бело… Није било ни помисли да то писмо дâ кнезу. Морао је добро да размисли шта да ради. Знао је шта ће морати да уради на крају крајева, дао је реч покојном кнезу Милошу да ће пазити на његовог сина као на рођеног брата… Слово је слово, реч је реч…
Његово откриће му није давало мира. На кнегињи није могао ништа да примети, понашала се уобичајено, као да никад није открила да јој је нестало писамце… Али зато је он уочио промену на лицу њене дворске даме, чинило му се да га она често кришом помно посматра и склања хитро погледа кад он то примети. Папирић је носио стално са собом. Десило се, месец дана након његовог проналаска, да је приметио да му је неко претурао по стварима, ладицама, столу, ормару са одећом… Тог дана је био одсутан из двора од раног јутра до вечери… Ишао је са кнезом у посету… Знали су кад ће се вратити и ти што су преметали по његовим стварима су имали доста времена да прегледају све и врате у првобитно стање… Но он се одавно овоме надао, па је поставио замке невидљиве невештом оку и све их је нашао покидане. Значи, сумњали су на њега. Кнегиња у овом свему није била сама. У њене одаје нико није могао ући, само је она имала приступ свом сефу са накитом и све је држала под кључем. Он је одлучио да ћути и да чека следеће писмо из Беча. Кнез је приметио да се са њим нешто дешава и стално му је говорио:
– Анастасе, ако те нешто мучи, реци ми, ако могу, ја ћу ти помоћи…
Кнез је сумњао да он има неких породичних проблема… Дани су пролазили, ноћи су биле тешке, није могао да спава и бдео је дуго седећи поред прозора и гледајући у ноћ… Тек пред јутро би заспао или би га накратко успавала песма славуја. Морила га је тајна коју је носио. Рећи или не рећи кнезу? Нешто тако крупно прећутати најбољем пријатељу? Знао је шта следи после тога – кнез ће му поверовати и његов брак ће бити окончан или му неће поверовати, суочиће га са Јулијом, њена реч против његове и он ће изгубити службу… Понекад, седећи у соби и посматрајући врт, чинило би му се да се поред њега појављују сенке, однекуд се одједном створе, изађу из зида, ћуте, само једна му шапуће одговоре на питања која поставља сам себи…
– Шта би било да си ти на Михаиловом месту, а он на твом? Како би он поступио, како би се ти осећао да ти пријатељ таји тако велику тајну о твојој жени?
Једне ноћи заспао је поред прозора и тргао га је из сна лепет крила сове која је слетела на довратак, пробудио се и уплашио и он од ње и она од њега. Кукувија је брзо одлетела, а он је приметио оног истог старца са црним псом како, ослањајући се на штап, иде стазом ка капији. Месец се спустио ниско, обасјао двориште, јасно је видео како они полако одмичу двориштем и одједном за њима дотрча бела сијамка и замаука, старац ухвати кваку капије и не окрену се, али пас се окрену и он га познаде онако обасјаног месечином, црни чупави пулин са белом кошуљицом на грудима и одједном се сети чији је то пас – таквог пулина је имао његов учитељ Јован Огњеновић у Врацу… Учитељ је давно умро… Он се прекрсти и помоли Мајци Божијој кратком молитвом. Привиђења не нестадоше. Старац и пас изађоше на улицу, мачка истрча за њима, врата се затворише… Нису га плашила та привиђења, његов стари учитељ је био добар и богобојажљив човек, ако му се и приказује, то није без неког знамена… Са друге стране, и непоменик може да узме било какав облик и укаже се човеку како би га завео и у пропаст намамио. Њега је плашило нешто друго. И дању и ноћу чинило му се да, док иде одајама двора, неко или нешто га прати, осећао је нечије присуство, нечије вребајуће очи и тихе кораке, окренуо би се брзо и гле, чинило му се као да неко нестане, ишчезне одмах, као кад ветар угаси пламен свеће. Или би осетио да је неко невидљив испред њега, чека га иза угла, вреба га иза полуотворених врата празних соба… И она несретница Анка, кнежева сестра од стрица, почела је чешће да долази, и то у друштву са мајком… Гнусне су му биле обе, нарочито после скандала са несретним Јованом, Симкиним мужем, кога су ухватиле у паукову замку, из које није могао да изађе… Није могао да одгонетне зашто су њихове посете учестале, кнез их није баш волео одвише и често би, знајући да ће доћи, одлазио некуд ван куће… Страшна мисао да њих две плету мрежу и за кнеза није му давала мира. Помишљао је чак и да су оне подметнуле онај папирић како би нашкодиле кнегињи… Али оне нису могле тако верно опонашати рукопис Карла Аренберга, он га је видео на писмима које је лично предао кнегињи… Додуше, постојали су људи који су могли копирати слике старих сликара, једног од њих је знао, био је то онај весели Рус кога је упознао кад је студирао у Бечу… Сам ништа није могао ваљано насликати, али је зато копирао старе мајсторе као од шале. Гледао га је како ради, сео би за штафелај, упиљио се у слику оним својим зеленим мачијим очима и ћутао би дуго, дуго, а онда би дохватио четкицу и боје… Покушавао је он и њега, Анастаса, да научи копирању туђих дела, али није му ишло од руке… Тај Рус је израђивао и минијатуре, калиграфијом украшавао књиге, фалсификовао лако потписе осталих ученика… Можда су зле душе пронашле неког таквог мајстора да напише компромитујуће писмо… Али пре тога су морале имати у рукама неко Аренбергово писмо… По граду су причали да су посећивале злогласну врачару, бабу Бугарку у Савамали.
После једне јутарње службе, док се враћао из цркве, одлучио је рећи све Михаилу. Пријатељство и оданост немају цену. Дуговао је много и њему и његовом оцу Милошу. Али како рећи? Молио се Богу да га посаветује и умудри.
„Подај све своје бриге Богу”, говорила је његова бака, и он ће наћи пут и решење, не треба очајавати, очај води у ништавило и душегубље, ропоту се отац лажи силно радује…
Постало му је тешко боравити у двору. Једном је требало да уради фотографију кнеза Михаила и били су у атељеу кад је дошла кнегиња у друштву са Анком, селе су ту и чекале да се сликање заврши. А онда је кнез предложио да се сликају сви заједно. Коначно, кад су позе утаначене по вољи кнегињиној и кад је он по трећи пут погледао кроз објектив своје камере, умало му срце није стало. Обе госпе су седеле, а иза њих је стајао кнез ставивши руку на раме кнегињино. Није њега то саблазнило већ четврти на тој слици, наказа коју је видео како се приљубила уз руку Анкину. То нешто је било некакав страшан створ, не виши од пола метра, страшног изгледа, ужарених очију, кезио се на њега, несретног Анастаса. Виђао је он такве ликове на сликама у Бечу, на платнима Гојиним… Не верујући шта види, он је затворио очи, рекао да нешто није у реду са камером, покрио је платном, погледао их, њих троје се смешкају, створа нигде. Тог дана му није било добро. Мучила га је главобоља и повраћао је неколико пута. Само кад би изашао напоље у врт, могао је да дише како треба. Кроз три дана чиновник је донео свежањ писама за кнеза и он је одмах приметио једно. Познао га по рукопису. Њему непозната Саскија ван Церпст са адресом у Бечу слала је писамце кнегињи. Рукопис је био Аренбергов. Није га предао. Није га отворио. Целу ноћ је размишљао шта да ради. Пале су му на памет речи његово учитеља: „Буди паметан и мудар, буди одан и веран Богу, поштуј своје родитеље, кумове и пријатеље. Образ и част немају цену… Веруј само Богу, он ће те провести кроз гору и воду…” Ујутро је сачекао да кнез доручкује и да оде у кабинет. Ушао је за њим и ставио писмо на сто. Кнез је погледао коверат, па њега.
– Рекли сте да вам предам било какво сумњиво писмо…
Кнез је из кабинета изашао после три сата, црн у лицу. Стао је поред прозора и дуго гледао у врт, њега није ни приметио. Тек кад се она мачкетина однекуд појавила и замаукала, Михаило се тргнуо, узео мачку и тек тад га опазио како стоји у ходнику, па га је руком позвао у кабинет. Тамо је на столу било отворено писмо. Узео је писмо и пружио га Анастасу да прочита. Он је морао да седне, ноге су му отказале, а руке дрхтале. Кнез је мазио мачку и посматрао башту. Сунце је залазило. Писмо је било заиста Аренбергово… Кнез га је питао како и зашто му је то писмо било сумњиво, а он је морао да каже да је делић претходног писма нашао у врту и зашто је чекао да га покаже…
– Паметно су учинио, пријатељу мој – казао је Михаило – да си ми одмах показао тај први траг, не бих ти веровао… Ја сам одавно сумњао на овог човека и покојни отац ми је говорио неке ствари, али нисам хтео да верујем и проверавам. Био сам срећан у том свом свом сну.
Кнез је данима ћутао о овоме и никад није хтео да призна како је дошао у посед инкриминишућег писма. Кнегиња је убрзо отишла. Сенке су остале. Није било боље, штавише, било је још горе после њеног одласка. Као да се неко страшан, свиреп и невидљив уселио у одаје двора, као да се нека велика пропаст спремала и приближавала полако попут олује рођене у далеким планинама. Пријатељство је остало и опстало, али нова искушења су стигла и запретила попут црних градоносних облака. Анастас је сањао свог учитеља како је дошао и сео на његову постељу те га пробудио лако га додирујући по руци.
– Мораш отићи одавде, дете моје – рекао је учитељ Јован… – мораш ићи…
На учитељевим грудима је био ланац са крстом. Анастас се уплашио и прекрстио, али сновиђење није нестало. Учитељ је поновио своје речи још једном, а онда је његов лик избледео као јутарња магла под зрацима сунца… Анастас није отишао, остао је на бојишту и штитио кнеза док је могао. Кад је схватио да су га тамне силе надјачале и довеле Михаила до потпуне пропасти, а да сам Михаило не чини ништа да се спаси, Анастас је отишао. Све до своје смрти, а надживео је кнеза чак тридесет година, он се питао да ли је право урадио што му је дао Јулијина писма…