Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Катарина Петровић
Београдска звона
Када имам заказано стручно вођење кроз град, обично одем у Будимпешту дан или два раније. Боравим код своје вршњакиње Веронике, у Сентандреји. Познајем Веронику целог живота, а у нашим породицама се одувек веровало да смо далеки рођаци. Вероника и ја се смејемо и увек обећавамо да ћемо детаљно истражити крвне везе и гене које делимо, али не овог пута. Радни је дан. Она мора на посао, а мени долази екскурзија, седамдесет матураната из Смедерева.
– Ништа женско чељаде на овом свету нема своје, ћери моја – говорила ми је мајка. – Оно припада оцу, а после мужу. Да ради, да рађа, да ћути и подноси.
Ја имам. Имам један црвени каменчић који се пресијава као да је посут прахом срме. Изгледало је као га да је случајно бацио док су одлазили. Али ја знам. Мени је добацио, пред саме ноге ми је пао, корак ме је од њега делио. Један од рудара из рудника подно Жрновице, пошто су деспоту показали шта тамо копају и кренули назад у Рудиште. Народа се доста сакупило да их види, а мени се за сукњу троје млађих окачило, нико није приметио. Кад су већ замакли за кривину, а ми сви кренули кућама, ја сам га брзо зграбила и од њега се не одвајам ни дању ни ноћу. Под јастуком, у кошуљи… стално ми је близу.
– Руменица – чула сам оца док је говорио са ујаком. – Од тог камена се добија црвена боја, за хаљине нашег деспота Ђурађа и његову породицу. И метал се од њега може добити. Кажу, тамо имају топионицу.
Дани су постајали све краћи када се гласник вратио. Деспот је умакао, пре снега ће стићи у тврђаву, али је град пао. Турци су га заузели. Захваљујемо Богу што је деспоту сачувао живот, али се много плашимо Турака. Једино ја од среће не спавам јер сам испрошена. Три рудара су се са оцем договорила да пођем за онога што ми добаци каменчић.
Кад би само моја драга мати знала да је све баш онако како ми је говорила. Радим по колиби и мало око ње, кол’ко је наше. Родила сам Веру, сад ће јој друга, једва сам је од груди одбила. Ћутим и подносим… али само студен зими и врелину лети. Срећна сам јер нас болест заобилази, а хране има довољно да се желудац не грчи. Видоје је добар, воли Веру. Кад се врати из јаме, још онако прашњав, он је дохвати и подигне високо изнад главе, а она се смеје, смеје… Сва јој хаљиница и повој после буду црвени од његових руку. Од свих жена из насеља, највише времена проводим са Станом, она је помогла да ми Вера жива изађе из утробе. Нероткиња је, али зна да лечи. Зна да користи траве и семење, а некад гледа у небо. Дању у птице, ноћу у звезде. Од ње сам прво и чула да се несрећа приближава носећи млад месец на челу.
Трешњар је био када смо се склонили у Београд, у тврђаву. Нас са осталим избеглим женама и децом смештају у уџерице дуж унутрашњег зида који окружује тврђаву. Од једног увученог дела у зиду, где је прва намештена, остале се надовезују. Све се на голи камен ослањају, даскама и грањем су покривене, а старим тканинама од конопље су одељене једна од друге. Голема се турска војска запутила да после Константиновог града и све друге земље освоји. Ми смо им на путу. Видоја не виђам, са војском је. Није то права војска, него што успе да својим беседама приволи и сакупи онај поп Латин, што је било мушко и способно. Оружје скоро и да немају. Ја не разумем језик којим тај поп говори. Стана ми каже да он нас не воли и да му до наших живота није стало, него само да својим телима, ако не можемо другачије, тврђаву одбранимо и Турке зауставимо. Земље и народи преко реке да се спасу. Тај поп, Стана каже „фратар”, помаже оном великашу из Угарске који ће с Турцима да се судари. Откуд Стана све то зна? Кад разуме птице и звезде, Сунце и Месец, можда и његов језик разуме. А тог великаша сам видела, једном кад је пројахао кроз град, сав у оклопу. Хуњади.
Првих дана жетвара затворили смо се унутар тврђаве. Сила Турака се улогорила на оној заравни подаље од зидина, али смо ноћу могли да чујемо урлање зурли и добовање бубњева помешаних са њиховим гласовима, смехом и рзањем коња. Почела је опсада.
Иза тврђаве, недалеко од ушћа, Хуњади је са својом војском потопио турске лађе. Тако је отворен пут за пребацивање хране и војске, да се допуни постава тврђаве. Турци гађају зидине топовима. Брани се војска свом снагом, већ је десети дан, али слаби су. Турака има… не може се избројати. Спољне зидине су пробили и напредују. Приближили су се већ толико да копају тунел да поставе експлозив под унутрашњим зидом.
Пре него што су разнели зид, већ смо били на тврђави. Веру сам везала себи на груди да је не изгубим у мноштву народа које се гура уз ивицу високог зида. Покушавам да увек видим Стану и да јој будем близу. Стреле лете са једне на другу страну и ми нагонски погињемо главе. Када су ушли у град, бука је постала заглушујућа. Голи до паса, са турбанима на главама, први од њих урлајући јуре према тврђави. Носе барјаке замахујући бодежима и топузима, а азапи их прате у трку. Коначно су се сусрели са браниоцима тврђаве. Укрстиле су се сабље, копља и мотке са јатаганима. Метал у судару одзвања бацајући варнице. Јаучу и кукају и једни и други док им се руке и ноге одвајају од тела, а по просутим утробама газе долазећи турски одреди. Прати их непрекидни, потмули звук бубњева. Ваздух је испуњен мирисом крви.
Хуњади је на коњу. Коњ њишти и пропиње се, а гологлави јахач у сребрном оклопу мачем сече турске вратове и груди. Фратар се попео на гомилу срушеног камења и тако са узвишења дугачким копљем одбија и убада свакога ко покуша да му се приближи. Махнито се обазире на све стране, глава му је као у сове, као да и он може да је скроз окрене и погледа иза себе. Један Турчин је успео да се са барјаком попне на тврђаву, ту иза наших леђа. Видела сам како га је голоруки војник зграбио око паса и заједно са њим и његовим барјаком се бацио са зидина. У бездан.
Одједном, осећамо дим. Народ унезверено гледа јер знамо да је крај, али огањ? Само то не!
– Спаљујте! Спаљујте и бацајте на њих све што се спалити може! Бацајте на њих! – викао је војник на нашем језику, да га разумемо, носећи у рукама нарамак запаљених гранчица. Нарамак се брзо претворио у ватру на којој палимо друго грање и цепанице које бацамо на Турке. Палимо платнене крпе и бацамо их заједно са каменицама. Подно куле Турци гасе угарке ногама, и ускоро више нема ничега што се може запалити. Људи почињу да скидају и пале кошуље, капе, ако су их још имали, и мараме са глава жена.
Развезала сам мараму која је прекривала и моју и Верину главу и погледала у Стану. Стајала је близу мене, гарава и само у доњој кошуљи. Опечене голе руке је подигла високо. Шаке су јој отворене, а прсти раширени. Подигла је главу ка небу и узвикнула:
– Стрибог! Стрибог!
Завладао је мук. Време је стало. Борци, оружје, коњи… све се зауставило у трену, као да се у камен претворило. Погледала ме је и изговорила:
– Помози ми! Понављај са мном! Зови га!
И ја сам подигла руке и узвикнула што сам гласније могла:
– Стрибог! Стрибог!
Тог часа битка се наставила, али сам осетила дашак хладног ветра у коси. Погледала сам у Стану. Пришла ми је, марамом са моје главе покрила је Веру и рекла ми: – Настави!
– Стрибог! Стрибог!
Ветар је постао јачи, дувао је са већ усталасаних река иза наших леђа према разваљеним зидинама београдске тврђаве. Ватра се разгорела. Ношена добрим ветром, брзо се ширила. Борба је престала, а људи су почели да трче на све стране не знајући куда ће. У метежу, пред ватреном стихијом, Турци су почели да се повлаче. Даље од куле, даље од разваљених зидина, даље од свог логора на удаљеној заравни, даље, даље….
Током ноћи Хуњадијеви војници су нас пребацили преко реке, у Угарску, у Земун. Ту нас је народ прихватио док се не опоравимо и не одлучимо шта ћемо даље. Вера и ја смо са Станом. Не знам где је Видоје, ни да ли је жив.
У подне, сваког дана, чујемо звона свих земунских цркава. Од једне вредне праље смо сазнале да је папа наредио да током опсаде Београда звона свих латинских цркава звоне сваког дана у подне. Да се умоли Господ да Јанош Хуњади одбрани Београд и заустави Турке. Сада та подневна звона, београдска звона, не звоне да би позивала на молитву већ прослављају Хуњадијеву победу.
Стана се осмехнула и климнула главом.
Стручно вођење увек започињем на тврђави у Будиму. Поздрављам се са наставницима, кратко се договарам са возачима аутобуса и стајем испред веселе, рашчупане и распричане групе.
– Здраво свима, добро дошли у Будимпешту! – почињем да говорим, док се ђаци полако умирују. – Ја сам Вера, ваша данашња пратитељка кроз град и кроз време. Налазимо се у Будиму, ово је споменик Јаношу Хуњадију – показујем руком иза себе, а лепе главе се подижу да би могле боље да га виде.
– Да ли неко зна како се овај јунак зове у српској историји? – питам их.
Жаморе, гледају се, ко зна о чему се они дошаптавају. Наставница средњих година узвикује:
– Народе, ’ајмо, разговарали смо о овоме! Ако нико не зна, свима уписујем кечеве, чим се вратимо!
Ђаци се безбрижно смеју.
– Шалим се! – наставља наставница. – Нека неко прочита у плану обиласка, написано је! Поделила сам вам план у аутобусу!
– Јанко! – убрзо се јавља неколико гласова. – Сибињанин Јанко!
– Тако је! – весело прихватам и настављам: – Да ли чујете звона? Да ли знате шта ова звона обележавају, осим тога да је сада подне?