Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Katarina Petrović
Beogradska zvona
Kada imam zakazano stručno vođenje kroz grad, obično odem u Budimpeštu dan ili dva ranije. Boravim kod svoje vršnjakinje Veronike, u Sentandreji. Poznajem Veroniku celog života, a u našim porodicama se oduvek verovalo da smo daleki rođaci. Veronika i ja se smejemo i uvek obećavamo da ćemo detaljno istražiti krvne veze i gene koje delimo, ali ne ovog puta. Radni je dan. Ona mora na posao, a meni dolazi ekskurzija, sedamdeset maturanata iz Smedereva.
– Ništa žensko čeljade na ovom svetu nema svoje, ćeri moja – govorila mi je majka. – Ono pripada ocu, a posle mužu. Da radi, da rađa, da ćuti i podnosi.
Ja imam. Imam jedan crveni kamenčić koji se presijava kao da je posut prahom srme. Izgledalo je kao ga da je slučajno bacio dok su odlazili. Ali ja znam. Meni je dobacio, pred same noge mi je pao, korak me je od njega delio. Jedan od rudara iz rudnika podno Žrnovice, pošto su despotu pokazali šta tamo kopaju i krenuli nazad u Rudište. Naroda se dosta sakupilo da ih vidi, a meni se za suknju troje mlađih okačilo, niko nije primetio. Kad su već zamakli za krivinu, a mi svi krenuli kućama, ja sam ga brzo zgrabila i od njega se ne odvajam ni danju ni noću. Pod jastukom, u košulji… stalno mi je blizu.
– Rumenica – čula sam oca dok je govorio sa ujakom. – Od tog kamena se dobija crvena boja, za haljine našeg despota Đurađa i njegovu porodicu. I metal se od njega može dobiti. Kažu, tamo imaju topionicu.
Dani su postajali sve kraći kada se glasnik vratio. Despot je umakao, pre snega će stići u tvrđavu, ali je grad pao. Turci su ga zauzeli. Zahvaljujemo Bogu što je despotu sačuvao život, ali se mnogo plašimo Turaka. Jedino ja od sreće ne spavam jer sam isprošena. Tri rudara su se sa ocem dogovorila da pođem za onoga što mi dobaci kamenčić.
Kad bi samo moja draga mati znala da je sve baš onako kako mi je govorila. Radim po kolibi i malo oko nje, kol’ko je naše. Rodila sam Veru, sad će joj druga, jedva sam je od grudi odbila. Ćutim i podnosim… ali samo studen zimi i vrelinu leti. Srećna sam jer nas bolest zaobilazi, a hrane ima dovoljno da se želudac ne grči. Vidoje je dobar, voli Veru. Kad se vrati iz jame, još onako prašnjav, on je dohvati i podigne visoko iznad glave, a ona se smeje, smeje… Sva joj haljinica i povoj posle budu crveni od njegovih ruku. Od svih žena iz naselja, najviše vremena provodim sa Stanom, ona je pomogla da mi Vera živa izađe iz utrobe. Nerotkinja je, ali zna da leči. Zna da koristi trave i semenje, a nekad gleda u nebo. Danju u ptice, noću u zvezde. Od nje sam prvo i čula da se nesreća približava noseći mlad mesec na čelu.
Trešnjar je bio kada smo se sklonili u Beograd, u tvrđavu. Nas sa ostalim izbeglim ženama i decom smeštaju u udžerice duž unutrašnjeg zida koji okružuje tvrđavu. Od jednog uvučenog dela u zidu, gde je prva nameštena, ostale se nadovezuju. Sve se na goli kamen oslanjaju, daskama i granjem su pokrivene, a starim tkaninama od konoplje su odeljene jedna od druge. Golema se turska vojska zaputila da posle Konstantinovog grada i sve druge zemlje osvoji. Mi smo im na putu. Vidoja ne viđam, sa vojskom je. Nije to prava vojska, nego što uspe da svojim besedama privoli i sakupi onaj pop Latin, što je bilo muško i sposobno. Oružje skoro i da nemaju. Ja ne razumem jezik kojim taj pop govori. Stana mi kaže da on nas ne voli i da mu do naših života nije stalo, nego samo da svojim telima, ako ne možemo drugačije, tvrđavu odbranimo i Turke zaustavimo. Zemlje i narodi preko reke da se spasu. Taj pop, Stana kaže „fratar”, pomaže onom velikašu iz Ugarske koji će s Turcima da se sudari. Otkud Stana sve to zna? Kad razume ptice i zvezde, Sunce i Mesec, možda i njegov jezik razume. A tog velikaša sam videla, jednom kad je projahao kroz grad, sav u oklopu. Hunjadi.
Prvih dana žetvara zatvorili smo se unutar tvrđave. Sila Turaka se ulogorila na onoj zaravni podalje od zidina, ali smo noću mogli da čujemo urlanje zurli i dobovanje bubnjeva pomešanih sa njihovim glasovima, smehom i rzanjem konja. Počela je opsada.
Iza tvrđave, nedaleko od ušća, Hunjadi je sa svojom vojskom potopio turske lađe. Tako je otvoren put za prebacivanje hrane i vojske, da se dopuni postava tvrđave. Turci gađaju zidine topovima. Brani se vojska svom snagom, već je deseti dan, ali slabi su. Turaka ima… ne može se izbrojati. Spoljne zidine su probili i napreduju. Približili su se već toliko da kopaju tunel da postave eksploziv pod unutrašnjim zidom.
Pre nego što su razneli zid, već smo bili na tvrđavi. Veru sam vezala sebi na grudi da je ne izgubim u mnoštvu naroda koje se gura uz ivicu visokog zida. Pokušavam da uvek vidim Stanu i da joj budem blizu. Strele lete sa jedne na drugu stranu i mi nagonski poginjemo glave. Kada su ušli u grad, buka je postala zaglušujuća. Goli do pasa, sa turbanima na glavama, prvi od njih urlajući jure prema tvrđavi. Nose barjake zamahujući bodežima i topuzima, a azapi ih prate u trku. Konačno su se susreli sa braniocima tvrđave. Ukrstile su se sablje, koplja i motke sa jataganima. Metal u sudaru odzvanja bacajući varnice. Jauču i kukaju i jedni i drugi dok im se ruke i noge odvajaju od tela, a po prosutim utrobama gaze dolazeći turski odredi. Prati ih neprekidni, potmuli zvuk bubnjeva. Vazduh je ispunjen mirisom krvi.
Hunjadi je na konju. Konj njišti i propinje se, a gologlavi jahač u srebrnom oklopu mačem seče turske vratove i grudi. Fratar se popeo na gomilu srušenog kamenja i tako sa uzvišenja dugačkim kopljem odbija i ubada svakoga ko pokuša da mu se približi. Mahnito se obazire na sve strane, glava mu je kao u sove, kao da i on može da je skroz okrene i pogleda iza sebe. Jedan Turčin je uspeo da se sa barjakom popne na tvrđavu, tu iza naših leđa. Videla sam kako ga je goloruki vojnik zgrabio oko pasa i zajedno sa njim i njegovim barjakom se bacio sa zidina. U bezdan.
Odjednom, osećamo dim. Narod unezvereno gleda jer znamo da je kraj, ali oganj? Samo to ne!
– Spaljujte! Spaljujte i bacajte na njih sve što se spaliti može! Bacajte na njih! – vikao je vojnik na našem jeziku, da ga razumemo, noseći u rukama naramak zapaljenih grančica. Naramak se brzo pretvorio u vatru na kojoj palimo drugo granje i cepanice koje bacamo na Turke. Palimo platnene krpe i bacamo ih zajedno sa kamenicama. Podno kule Turci gase ugarke nogama, i uskoro više nema ničega što se može zapaliti. Ljudi počinju da skidaju i pale košulje, kape, ako su ih još imali, i marame sa glava žena.
Razvezala sam maramu koja je prekrivala i moju i Verinu glavu i pogledala u Stanu. Stajala je blizu mene, garava i samo u donjoj košulji. Opečene gole ruke je podigla visoko. Šake su joj otvorene, a prsti rašireni. Podigla je glavu ka nebu i uzviknula:
– Stribog! Stribog!
Zavladao je muk. Vreme je stalo. Borci, oružje, konji… sve se zaustavilo u trenu, kao da se u kamen pretvorilo. Pogledala me je i izgovorila:
– Pomozi mi! Ponavljaj sa mnom! Zovi ga!
I ja sam podigla ruke i uzviknula što sam glasnije mogla:
– Stribog! Stribog!
Tog časa bitka se nastavila, ali sam osetila dašak hladnog vetra u kosi. Pogledala sam u Stanu. Prišla mi je, maramom sa moje glave pokrila je Veru i rekla mi: – Nastavi!
– Stribog! Stribog!
Vetar je postao jači, duvao je sa već ustalasanih reka iza naših leđa prema razvaljenim zidinama beogradske tvrđave. Vatra se razgorela. Nošena dobrim vetrom, brzo se širila. Borba je prestala, a ljudi su počeli da trče na sve strane ne znajući kuda će. U metežu, pred vatrenom stihijom, Turci su počeli da se povlače. Dalje od kule, dalje od razvaljenih zidina, dalje od svog logora na udaljenoj zaravni, dalje, dalje….
Tokom noći Hunjadijevi vojnici su nas prebacili preko reke, u Ugarsku, u Zemun. Tu nas je narod prihvatio dok se ne oporavimo i ne odlučimo šta ćemo dalje. Vera i ja smo sa Stanom. Ne znam gde je Vidoje, ni da li je živ.
U podne, svakog dana, čujemo zvona svih zemunskih crkava. Od jedne vredne pralje smo saznale da je papa naredio da tokom opsade Beograda zvona svih latinskih crkava zvone svakog dana u podne. Da se umoli Gospod da Janoš Hunjadi odbrani Beograd i zaustavi Turke. Sada ta podnevna zvona, beogradska zvona, ne zvone da bi pozivala na molitvu već proslavljaju Hunjadijevu pobedu.
Stana se osmehnula i klimnula glavom.
Stručno vođenje uvek započinjem na tvrđavi u Budimu. Pozdravljam se sa nastavnicima, kratko se dogovaram sa vozačima autobusa i stajem ispred vesele, raščupane i raspričane grupe.
– Zdravo svima, dobro došli u Budimpeštu! – počinjem da govorim, dok se đaci polako umiruju. – Ja sam Vera, vaša današnja pratiteljka kroz grad i kroz vreme. Nalazimo se u Budimu, ovo je spomenik Janošu Hunjadiju – pokazujem rukom iza sebe, a lepe glave se podižu da bi mogle bolje da ga vide.
– Da li neko zna kako se ovaj junak zove u srpskoj istoriji? – pitam ih.
Žamore, gledaju se, ko zna o čemu se oni došaptavaju. Nastavnica srednjih godina uzvikuje:
– Narode, ’ajmo, razgovarali smo o ovome! Ako niko ne zna, svima upisujem kečeve, čim se vratimo!
Đaci se bezbrižno smeju.
– Šalim se! – nastavlja nastavnica. – Neka neko pročita u planu obilaska, napisano je! Podelila sam vam plan u autobusu!
– Janko! – ubrzo se javlja nekoliko glasova. – Sibinjanin Janko!
– Tako je! – veselo prihvatam i nastavljam: – Da li čujete zvona? Da li znate šta ova zvona obeležavaju, osim toga da je sada podne?