Priča sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Sunce se pomaljalo nad obroncima Kozjak planine, a laka izmaglica je titrala nad jarugama i vododerinama. Oštar planinski vazduh nosio je sa sobom miris borovine i glasove koji su se dozivali u selima. Spokoj svanuća remetio je težak zveket lanaca koji se mešao sa zovom šumskih ptica. Planinskim putem otegla se povorka robova. Vukli su noge prašnjavim putem oborenih glava. Poneko bi od iznemoglosti pao, ali ubrzo bi fijuknuo bič, a nesrećnik bi morao ustati i nastaviti dalje. Bilo je to vreme kada su prve srpske puške planule u osvetničkom gnevu od kojeg se zablistala sva Stara Srbija. U toj nesrećnoj povorci samo se jedna figura izdvajala. Ona je koračala dostojanstveno i prkosno, pogleda uprtog u krvavo crveno praskozorje. Bila je to Velika iz Malotina, prozvana Begovica. Nije se ona plašila ni bola ni smrti ni mučenja. Gonio ju je plameni osećaj ljubavi prema slobodi i rodu. Pustila je svoje misli da lutaju daleko. Sećala se Velika svog detinjstva, pomaganja majci da umesi hleb, pripremi slavsku trpezu od onoga što je Bog dao u krajevima gde su smrt i opasnost bili stalni pratioci. Naučila se svim ženskim poslovima, ali jedino kad je odvodila stoku na ispašu, osećala se svojom. Pogled joj je bludeo ka planinskim vrhovima, za orlovim letom, vučjim zavijanjem. Tada je osećala kako joj srce u grudima raste i nadahnjuje se pesmama o junacima koje je slušala od starijih u dugim zimskim noćima. Pred očima joj je bila slika njenog venčanja kada su svatovi uz prasak pušaka došli da odvedu mladu nevestu u novi dom. Grupa devojaka zapeva pesmu o nevestinskom rastanku s roditeljskim domom. Veliki se nešto steglo u grlu, ali sakri suze i pokori se roditeljskoj volji. Prve nedelje po dolasku u muževljev dom pošli su u crkvu. Sokaci i crkvena porta šareneli su se od svečanih srpskih nošnji, bogato vezenih ornamentima i Dušanovim znakom. Nakon liturgije narod se žagoreći sastajao u porti i razgovarao o poslovima i prilikama u svome kraju. Na nekoliko mesta igralo se oro i pevalo. Tada je Velika prvi put čula ime Bajrama Jake. Gde god se njegova tajfa pojavila, ostajali su oganj, miris krvi i baruta. Obesni Arnautin se osećao kao svemoćni gospodar kome je sve dozvoljeno. Napadao je pod okriljem noći. Užas koji je izazivao svojim prepadima predstavljao mu je zadovoljstvo.
U suton se okupila Bajramova četa u šipražju kraj jednog srpskog sela, planirajući napad. Među njima je bila i grupa Cigana muzičara koje je Bajram negde pohvatao i vezane poveo sa sobom. Oni su razmenjivali uplašene poglede, pitajući se zašto ih je svezao i zašto su tu. Zlurad osmeh zaigra na Bajramovim usnama dok je govorio. Začuo se prigušeni smeh njegovih drugova. Uskoro se smračilo i poslednje svetiljke u selu su se ugasile. Bajram je podigao ruku i iz šipražja povrveše Arnauti. Jeziva vika i halakanje razbi noćnu tišinu. Nogama su razvaljivali zaključana vrata, izvlačeći silom domaće iz postelja i bijući kundacima pušaka. Stanovnici sela su saterani u dvorište jednog viđenijeg domaćina, još uvek ne razumevajući šta se desilo. Poslednji je u dvorište nahrupio Bajram. Glasno se cerekao dok je svojim drugovima davao slobodu da pljačkaju i pale. Naredio je da mu se donesu svileni jastuci i da se narod pred njim postroji u vrstu. Zavalivši se na jastuke, bez žurbe je pripalio čibuk i stao odbijati dimove, zamišljeno prelazeći pogledom po narodu. Arnauti uguraše u dvorište preplašene ciganske muzičare, a onda navališe da odvajaju žene i devojke. Vrisci zaparaše noć obasjanu mesečinom. Nekoliko muškaraca se otrglo i pojurilo ka Arnautima, da goloruki brane čast svojih žena, sestara i kćeri. Bajram je na to mirno uzeo pištolj i ubijao jednog po jednog. Činio je to u takvom zanosu da se činilo da ga ubijanje dovodi do katarze. Kada je završio svoj krvavi pir, naredio je da mu se privedu devojke. Odmeravajući ih pogledom iz kojeg nije izbijala dobra namera, primora ih da mu donesu rakije i vina, pa grubo naredi Ciganima da zasviraju.
Muzičari, preneraženi zulumima kojima su to veče posvedočili, stadoše se snebivati i zgledati u tihom odbijanju da izvrše naredbu. Na to Bajram ponovo napuni pištolj i hladnokrvno ubi jednog od njih. Tada jadnici nerado zasviraše. Arnauti nateraše devojke da igraju za njihovog vođu, a onda opijeni rakijom i vinom počiniše nad njima i druga nedela. Negde pred zoru, kada su prvi petlovi zakukurikali, Bajram naredi pokret. Svanula je još jedna zora u plamenu, obavijena dimom i okupana krvlju i suzama. Divlji Arnautin, opijen silom, zatvori kumanovski, palanački i giljanski drum. Tvrdom rukom je suvereno gospodario na tom mestu, presrećući putnike i otimajući i ubijajući.
Loše vesti su se nizale danima. Čula ih je i Velika po sokacima, na pazaru i odlazeći sa ženama na vodu da beli rublje. Kući se vraćala loše volje i s tugom u očima. Često je setno uzdisala radeći kućne poslove. Muž ju je danima posmatrao i, videvši da se u duši mlade žene nešto zbiva, jednako pitao šta joj je. Velika je samo ćutala. Nevolja njenog naroda doticala ju je i pekla kao žeravica. Još ju je više morio kukavičluk njenog muža. Veliki je izgledalo da je on neosetljiv na patnju naroda i da mu je milo i ropstvo sve dok je glava na ramenima. Velika je zbog toga osećala gađenje i sramotu koji joj kao kamen teško pritisnu dušu.
Ponovo se šume napuniše junaka-osvetnika, rođaka Kraljevića Marka i kosovskih vitezova. Oni su osećali njihove seni, sanjajući i želeći samo jedno – da sloboda kao zvezda Danica zasija na srpskom nebu. Veliki se nešto uskomeša u duši. Srce je zaplamtelo pravednim gnevom, a u ušima ponovo odjeknula pesma o momi-vojvodi. U mladoj ženi se probudila i razgorela davna hajdučka želja i rešenost da pođe u borbu. Svoju odluku Velika je saopštila mužu. Jeza je prolazila njegovim telom dok mu je Velika govorila kako ne može više da trpi jade i muku naroda. Nije se ni trudio da svoj strah sakrije. Velika ga je zbog toga prezrela kao kukavicu. Istog dana uzela je očevu pušku i fišeke, crnu kosu podvezala crvenim turbanom i krenula da okuplja četu. Njen muž je stajao u ćošku, oborene glave i ispod oka posmatrao svoj suprugu u hajdučkom odelu i pod oružjem. Velika teško uzdahnu, prekrsti se pred ikonom krsne slave i pođe. Ponosito je išla pred četom, a seljani su izlazili na kapije, ćutke se opraštajući od gorskih osvetnika. Odjeknu hajdučka pesma:
Kade se čulo, razbralo
Mome vojvoda da bidi
Mome vojvoda da bidi
Sa sto pedese’ drugari…
Jedna po jedna arnautska tajfa razbijana je pod udarima čete vojvode Velike. Raspršili bi se pred njom i njenim hajducima kao jato golubova pred orlovim kandžama. Zaticala bi ih nespremne, dok raspojasani jedu, piju i iživljavaju se nad zarobljenim ženama i devojkama. Ime vojvode Velike svugde se s radošću spominjalo. Slavu gorske carice pronosile su pesme ne samo u srpskim već i u arnautskim selima. Velika je i pored slave i pobeda žarko želela da se susretne sa Bajramom Jakom i da se osveti za sramotu nanetu njenom narodu. Bila je strpljiva, ali na priliku nije morala dugo da čeka. Doznavši da će krvnik proći kumanovskim drumom, požurili su da naprave zasedu. Levo i desno od druma Velika je postavila zasedu. Hajduci su se pritajili u šipražju i strpljivo čekali da Bajram naiđe. Uskoro se pojavio iza okuke. Srpski hajduci pustili su ga da dovoljno odmakne i s celom četom upadne u zasedu. Planu puška vojvode Velike. Hajduci zapucaše po iznenađenim Arnautima. Na drumu je nastao metež od vike ljudi, praska pušaka i zveketa jatagana. Bajramova tajfa je razbijena, a sam Bajram platio je glavom svoja nedela. Velika se pobedonosno vratila u selo sa svojom četom. Drumovi i noći u srpskim selima ponovo su bili slobodni. Slava koju je Velika stekla bila je smetnja Arnautima, ali joj oružjem nisu mogli nauditi. Zbog toga su njihove žalbe preplavile kumanovski medžlis. Zaptije su krenule u potragu za Velikom. Našli su je u njenom selu zauzetu poslovima seoskih žena. Velika ih opazi i brzo se zatvori u kuću. Uzela je pušku, rešena da se brani do smrti ili do zarobljeništva. Borila se s pesmom na usnama, a kad nestade kuršuma, pojavi se na vratima i jurnu u gomilu zaptija. Brzo je bila savladana i vezana. Okovi su joj se urezivali u zglobove, ali nije žalila. Ponovo bi sve isto uradila. Iz misli je trže glas zapovednika. Zaustavili su se kraj dvorišta ikonoma Dimitrija. Zapovednik odvoji Veliku od svih zarobljenika. Kružio je oko nje odmeravajući je kao kobac. A ona je stajala čvrsto, ne govoreći ni reč. Zapovednik zaptija uneo joj se u lice:
– Velika… vojvoda, da vidimo jesi li zaista tako velika. Vežite je za onaj orah tamo i šibajte bez milosti dok ne oda drugove.
Fijuknu korbač. Jedan. Drugi. Treći… Dvadeseti. Kao raspomamljene divlje zveri šibale su je kumanovske zaptije, urezujući joj košulju u meso. Telo je drhtalo. Mračilo joj se pred očima. Činilo joj se da na mahove gubi svest. Mučitelji su već brektali od umora. Razjaren njenim ćutanjem, zapovednik naredi da je bace u tamnicu. Velika je klonula u krvi. Pogled joj je čvrsto bio uprt u slobodne šume kozjačke. Tamnovala je i bila mučena. Nije molila za milost. Nije se žalila. Na izdaju nije pomišljala iako je telom već bila slomljena. Kući se vratila slaba i bleda na konjskoj zaprezi. Strašno mučenje je uzelo svoj danak i ona je znala da su dani njenog hajdukovanja prošli. Dugo je ležala u postelji, gorko plačući zbog svoje nemoći i raspitujući se bore li se njeni drugovi, crveni li se nebo od paljbe topova… Svakim danom je sve više kopnela i telo ju je izdavalo. Opraštala se Velika Begovica sa četovanjem i junaštvom, ali je i dalje duhom bila prisutna među svojim drugovima i svojim narodom, koji je o njoj pevao, sećajući se njenih bojeva i junačkih dela.