Добре воље и На леп начин комедије су Милана Савића, српског књижевника, позоришног критичара и доктора филозофије. Његов књижевни опус је велики, а љубав према књижевности и писању пренео је и на своју ћерку – Аницу Савић Ребац. Дела овог познатог путописца, романописца, есејисте и аутора позоришних комада дан-данас се читају. Све је од изузетне књижевне вредности, али се ипак чини да драмска дела привлаче највише пажње. Можда је то због тога што је читаоцу, и у данашњици али и у прошлости, требало да се уз књигу опусти и насмеје, па су му комедије увек добродошле. Јасно је свима колико је само Бранислав Нушић вољен од стране читалаца, и то управо због својих комедија.
Добре воље
Добре воље, шаљива игра у три чина, приказана је први пут у Новом Саду 4. марта 1886. године. Милан Савић ју је штампао у Летопису у књизи 159 године 1889. У основи ове комедије је покушај младића да освоји девојку која му се свиђа. Ово је ситуација који пратимо од почетка до краја радње. Доминирају многи заплети и ликови наилазе стално на проблеме, који отежавају да се радња разреши. Лаза Стојић је дошао на забаву и мало више попио. Ту је угледао лепу и скромну Јелену, нећаку Марићкину, и на први поглед се заљубио у њу. Она је расла у женском интернату, љубазна је и фина. Она се упознаје са Стојићем, мада не зна да је он њене нове пријатељице Драге брат, који бива нападан, и, мада девојка не жели, он је љуби. Увређена тим потезом, Јелена је саопштила својим рођацима да више не може остати код њих. Ово је први заплет у комедији Добре воље. До овог момента Милан Савић је успоравао радњу, па је цео први чин експозиција. У тренутку кад делује да следи расплет ситуације, долази до преокрета појавом треће особе, чиме се формира љубавни троугао, а комична напетост постаје све већа.
Ово је други проблем за Јелену и Стојића. С обзиром на то да Стојић по природи воли да кокетира, разговара, на забавама је склон упознавањима нових девојака. Пре овог догађаја био је на неком окупљању и ту је јавно пољубио удовицу Јецићку, која је то схватила као чин веридбе. Овај пољубац Стојићев у оба случаја главни је покретач радње.
У овој драми Милана Савића битни су и споредни ликови. Можда је међу најважнијим овде Марић. Али сви они малтене подједнако доприносе радњи. Споредна радња је свакако и кад Лаза као судија учествује у случају мужа и жене који се суде због тога што ју је он у пијаном стању повредио.
Чести су и монолози, који нам служе да боље схватимо мисли ликова и њихова посматрања одређених ситуација.
Оно што је још интересантно за драму Добре воље Милана Савића је што женски ликови имају одређену дозу покондирености, а ово није први пут да срећемо у српској књижевности. Свима је добро позната Фема из Покондирене тикве Јована Стерије Поповића, али и Савић воли да ствара овакве ликове (на пример: Радићка из драме Проводаџије).
На леп начин
Ово је драма која носи врло симпатичан наслов. Њиме се казује много тога и поентира се све – јер, лако ћемо све средити само ако је на леп начин!
Милан Савић је ову шаљиву игру у три чина штампао у Јавору 1891. године, а њено прво приказивање било је 31. августа 1899. у Београду. У средишту радње трочинке На леп начин је заплет заснован на неповерењу супружника, којима несигурност и љубомора стварају препреку за складан и срећан брачни живот. Заправо, све у овој комедији усмерено је ка томе да заиста постоји излечење од љубоморе, и то на леп начин. Сведоци смо да је љубомора све више присутна код младих љубавних парова (ако посматрамо само ту врсту љубоморе), али постоје и они супружници који су дужи низ година у браку а ипак се боре са несигурношћу и сумњају у своје партнере. Ово потиче из тога првенствено што нисмо самоуверени и чини нам се стално да смо мање вредни и да је неко други бољи од нас.
Све исто је и са ликовима у драми На леп начин Милана Савића. Два брачна пара – Глишић и Илић – имају сличне карактерне црте, којима показују изражен степен љубоморе и страха да ће их партнер преварити. Једина разлика је у показивању ове особине: жена тихо гунђа, у разговору са пријатељицом износи своје стрепње, док муж њену љубомору хумористички схвата.
Симпатично је што студенти и рођаци Глишићеви праве позорницу у кући све с намером да прикажу однос брачног пара и тиме укажу на мане и сугеришу им да је љубомора беспотребна.
Комедија На леп начин Милана Савића слична је драмама Љубомора Светозара Ћоровића и Преки лек Мите Калића.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге комедије српских писаца, међу којима су: Развод брака Јаше Томића, Сумњиво лице Бранислава Нушића, Дорћолска посла Чича Илије Станојевића, Изабране комедије Јована Стерије Поповића. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Књигу Добре воље и На леп начин погледајте ОВДЕ, а сва дела Милана Савића ОВДЕ.