Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Uroš Tutulić
Kako je Magura postala
Kada se krene od Prištine, ka Goleš planini, pa uz Magurski potok, dolazi se do živopisnog sela zvanog Magura. Narod ovog kraja pripoveda da se za vreme Kosovske bitke nebo oko podne zamračilo i rascepilo na dva dela, te odande između oblaka siđe žena labudovih krila, u ratnom oklopu, sa zlatnom kapom i čelenkom na glavi, u belu svilu odevena. Zlatni pehar držaše u desnici i srebrni kondir u levici ruci.
Nadletela je srpsku vojsku i svojom kapom zaslepljivala Turke, hrabrivši Srbe da istraju. Ona je Obilića otpratila do Muratovog tabora nepovređenog, pod njenim skutima je Boško Jugović razgonio Turke na buljuke i videla je gde pogibe Strahinjiću Bane i car Lazare i da Vuk Branković izdade na sram svoga roda, i da propade carstvo srpsko.
Kad bitka minu i sve se stiša, njoj otpadoše krila labudova, pa se premetnu u lepotu devojku. Ona ide po Kosovu ravnom, šeće se mlada, te prevrće po krvi junake, a na njenom belom odelu od krvi ni traga: kog junaka u životu nađe, umiva ga hladnom vodicom, pa mu, kažu, celiva usne i daje mrtve vode iz srebrnog kondira ili žive vode iz zlatnoga pehara, od jedne pravi junak se selio u rajske vrtove, a od druge bi prezdravio, ali koja voda daruje život, a koja raj, to samo ona zna.
Sedam dana i sedam noći je pohodila ratnike, od njenih suza i potok poteče, te na kraju, skrhana umorom, leže kraj njega i zaspa. Osmog dana u obližnjem gaju nemo momče je čuvalo stado ovaca. Čim spazi lepoticu kako spava u visokoj travi, dotrča do nje. Ne mogaše odoleti, saže se i celivaše joj vrele usne.
Ona se prenu iz sna, dan je već bio odmakao, zahvali mu se što ju je probudio i poljubi ga u obraz. Otada, pa do kraja svoga života, pastirče je ponavljalo jednu jedinu reč, njeno ime – Magura! Magura! Magura! Tako i njegovo selo posta Magura, potok koji je isplakala osta Magurski potok, a nju zapamti narod kao Kosovku Devojku.