Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Владимир Миганов Jемуовић
Крилати црни коњ са звездом на челу
Jош увек се живо сећам свих ђедових прича о коњима. Како jе учио да jаше, како jе спасио друга из моравских вирова држећи се коњу за реп (после чега су се побратимили) и како jе његовог ђеда у Првом светском рату, на Куманову, смртно погођен коњ изнео из боjа и тек онда пао… Запамтио сам и причу како jе тим истим коњима довезô мртвог тала кући из Матарушке бање. Нико ниjе ни приметило кад jе несретник, јурцајући по бањским кафанама, у веселом расположењу, окружен исто тако веселим друштвом, испао из фијакера. Тек сутрадан га је, у jарку, полумртвог, пронашô неки поп. Памтим и како jе у воjсци увек добровољно jахао коња ког нико ниjе смео ни на узди да води.
Тада jош нисам могао да разумем како то да коњ може да буде важниjи и бољи од човека. Сад могу. Његова љубав према коњима била jе необична, силна, неизмерна и сад схватам, заразна. Увек, кад jе причао о коњима, чинило ми се да су му они били много важниjи и сигурно много ближи него људи.
Међутим, мени ниjе давала мира његова прича о крилатом црном коњу са звездом на челу, у коjу никако нисам могô да поверуjем.
Иако jе већ почео да круни десету децениjу живота, на моjе заjедљиво питање:
– А, би л’ сад могô да jашеш?
– Могô би’ сад да jашем коња наjбољега – уз смешак, али без трунке сумње, одговорио би ми.
– И не би пао?
– Мккк, јок, не би’ пао! – вртео је одрично главом, док је жмиркао, седећи у облацима дуванског дима.
Jош увек нисам начисто да л’ се шегачио или мислио озбиљно. И заиста, тешко jе у овом мршавом старцу избораног, округлог лица, са великим погрбљеним носем, плавим очима и шаjкачом на глави, препознати младог воjника, cа слике у дрвеном раму, на дувару. Jош теже поверовати да некад ниjе било коња коjи би га збацио из седла.
Откад памтим, о Ђурђевудне, ђедовоj крсноj слави, готово сваке године, са сестром и родитељима, банемо у село. Прво у авлији угледамо уjака, коjи лагано окреће на ражњу jагње или прасе; наjчешће и jедно и друго. После се сви окупимо, у великоj соби, испод иконе Светог Георгиjа Победоносца. Ђедо, нана, тетка, мама, уjак и ми, деца. И док Георгије, наравно, на коњу, под лелуjавим пламеном кандила убиjа аждаху, ми за славским столом окрећемо колач. Ђедо, крстећи се, благосиља. Онда се сви прекрстимо, преломимо колач, окусимо Христово тело и пиjуцнемо помало Христове крви, црног вина. Jедино моj отац и течо никад нису учествовали у овом окупљању. Тада још нисам могô да разумем зашто.
Тако jе било и овог шестог маjа. Нисам ни слутио да jе то наш последњи сусрет. А он, изгледа, да jесте.
И пред сам одлазак, у први сумрак, док је седео испод дуње, и испијао кафу, а „Морава” му догоревала и димила између прстиjу, позва ме и рече:
– Владимире (увек ме звао по имену), изиђи у шталу и видећеш чудо невиђено, крилатог црног коња са звездом на челу. Пожури, не даj му да те чека!
Док jе говорио, старо изборано лице се озари, а капак, на левом, затвореном оку, приподиже. Загонетни осмех озари старчево лице.
Иако знам да jе штала одавно празна, знатижеља ме одведе до старих, полуразваљених врата. Она циjукнуше и jа закорачих у заборављени свет паукова и шишмиша. Свог ме испуни познати мирис сена, а топотом галопа зазвонише уши. У полумраку jедва распознадох давно запуштене, празне jасле, замало ударих главом о греду коjа држи кров. Бели зец, Добривоjе, шмугну под кацу. С тугом и болом помислих да ђедо више не зна шта прича. Готово да се постидех своjе наивне вере, можда, већ излапелом старцу. Луч сунца одскочи од изубиjаног корита и поможе ми да нађем браву. И кад сам, разочаран, већ хтео да се вратим назад, шум из наjудаљениjег угла штале натера ме да се поново осврнем и кренем ка њему. Кад тамо, црно кô угарак ждребе, jедва jе стаjало на дрхтавим ножицама. Ни сам не знам колико дуго сам проборавио у игри с њим. Кад напокон реших да кренем, приметих да има прелепу, несразмерно велику, снежно белу звезду на челу. Слатка коцка шећера коjу увек носим са собом истопи се у његовим устима.
Улепљен паучином, но пресрећан, заборавивши на све, пожурих назад, да захвалим ђеду на прелепом и неочекиваном дару. Маjско сунце заслепи очи привикнуте на полутаму. Безоблачно плаветнило неба заокружише три ластавичjа репа, коjе прогуну искривљен кров штале. Ђедова столица с гуњем била jе празна. Под липом, у дворишту, фрктао jе оседлан вранац. Потпуно црн (као и моjе ждребе). Ногом jе топтао земљу очекуjући jахача. Ноздрве су му се шириле и скупљале, а сваки мишић, краjње напет, jасно оцртавао. Црна грива jе играла на ветру. Прелепа, племенита животиња нервозно jе цупкала и као некуд журила.
Из куће изађе младић у униформи, са сабљом око паса, ђипи у седло и лагано проjаха; прво око куће, па онда обиђе бунар и тек кад су били код трема jа, с неверицом, приметих како коњ има необичну, белу звезду на челу. На тренутак се као скаменише и као да премишљаjу куда даље. Jахач jе с муком затезао узде; а кад их попусти, коњ из каса jурну у галоп. Све брже и брже. Право ка мени.
Запрепашћен, губећи дах и тло под ногама, видех како се над моjом главом прелепи вранац раширених крила, с ђедом у седлу, вину пут ђурђевданског неба.