U Gradu radosti je zbirka Stevana P. Beševića, odnosno zbirka peasma u kojima autor sa izvesnom ironijom i sarkazmom govori o „najboljem od svih svetova”, odnosno o „Gradu radosti”, kako i sam metaforički kaže. Ovo delo napisano je kao neka vrsta speva, kao niz međusobno povezanih pesama, od kojih svaka ima svoju središnju temu, nema epske radnje koja ih vezuje, pa ni likova i njihovih sudbina, ali U Gradu radosti je knjiga koja predstavlja mnogo kompaktniju celinu nego što su zbirke mnogih poeta u kojima su njihove pesme iz određenog vremenskog perioda, ili tematski prosto prikupljene, sastavljene, po nekoj logici poređane i jedino što ih povezuje su stil autora i on sam.
Ali u ovakvoj zbirci kao što je Beševićeva U Gradu radosti postoji ne samo osećaj da se autor u nekoj fazi života opsesivno bavio određenom temom već i da su pesme namenski pisane da proizilaze jedna iz druge, da se nadopunjuju, da, čak i kada mogu da se čitaju same, bolje ih je posmatrati zajedno i prelaziti onim redom kako ih je pisac postavio. Postoji u ovoj zbirci Stevana P. Beševića i neka vrsta kompozicije zbirke. Ali to se ne oseća kao neka namera.
Zbirka U Gradu radosti pretenduje da ostavi utisak da su pesme nastajale spontano, da su jednostavno pratile misli pisca, da ništa nije namerno, tendenciozno, ali, kada se analitički sagleda, ta zbirka je gotovo spev, čiji su sastavni delovi povezani kao razrada teme u pravom spevu ili lirskom romanu. Postoji u zbirci U Gradu adosti uvođenje čitaoca u taj pesnikov svet koji opisuje, a koji nije ništa do drugo do sarkastično predstavljanje ovog našeg sveta i života. Alegorije Stevana P. Beševića u zbirci U Gradu radosti su ubedljive, ali one ne zabavljaju i neće nasmejati kao Jututunska Juhahaha Jovana Jovanovića Zmaja ili Rajske novine Milutina Ilića – ovde će vas prikaz tamne strane našeg sveta uplašiti, razljutiti, izazvati odvratnost.
Nesumnjivo je da Stevan P. Bešević koristi moderna pesnička sredstva, trivijalne slike iz stvarnosti, kojima daje veliki značaj, naturalizam, asocijacije, ali je tradicionalan u kompoziciji, koja je relativno jednostavna, može se pratiti, nema fragmentarnosti i zato je čitaocu koji se po prvi put susreće sa zbirkom U Gradu radosti Beševićevo stvaralaštvo nekako blisko, stih je poznat, pevljiv, on teče kao i same emocije i zapažanja pesnika. Poezija nije mnogo zahtevna za odgonetanje, ali je vrlo slojevita i pronicljivom čitaocu može dati obilje materijala za razmišljanje.
Genijalno je, naravno, to što Stevan Bešević u zbirci U gradu radosti zaista kao da preuzima ulogu da čitaocu predstavi nekakav svet koji on ne poznaje i čini to po istom principu kako bi to činio neko ko, recimo, opisuje neki svet fantastike… I možda baš u toj premisi da mi Grad radosti ne poznajemo, odnosno nismo dosad pogledali naš svet takvim očima, možda baš u tome leži Beševićeva originalnost, dok nas pušta da sami otkrivamo paralele, sličnosti, da uviđamo kako je srećno pronašao poređenja, kako zbirka U Gradu radosti obiluje tako važnim uvidima u mnoge segmente nešeg sveta i života da čitalac postepeno postaje njegov istomišljenik i uživa u zajedničkom putešestviju kroz „Grad radosti”, u kome uviđa sve više i više greha, skaradnosti, ljudske gluposti.
Možda su interesantni i momenti gde se Bešević buni protiv „zala” svog vremena, gde ubraja strane uticaje, džez, pa lirski subjekat deluje kao konzervativni pustinjak:
…Zviždi na moral i na „emfazu”,
Kada bi pala o tome reč,
Sva je lepota sada u džazu,
Ton daju Crnci, Pariz i Beč…
Bokser je danas na svakoj ceni,
„Šampion” neki, plećat i jak,
Pesnica sad je svud na areni
„Ukusa” dobrog jedini znak!…
Ali on zapravo govori o masovnoj pojavi odvajanja od istinitih i društveno potrebnih vrednosti.
Posebno su upadljive pesme iz zbirke U gradu radosti koje govore o stvarnom užasu siromaštva i gladi između dva rata na našem podneblju, kada on i piše. U tom smislu upečatljiva je pesma Bulbulder, kao i ona po kojoj je zbirka nazvana, što nije slučajno (U Gradu radosti), u kojoj je reč o bogatim naslednicama iz građanskih kuća, koje ostavljaju odojčad, decu koja su nastala u njihovim vanbračnim avanturama, u sirotištu. Bešević očigledno kao krajnji greh smatra nebrigu o deci, o potomstvu. Hirove i grehove koje deca ispaštaju on ovde osuđuje, i stavlja ih u kontrast sa nežnim, čistim, anđeoskim, prikazujući nad jednom bebom anđela čuvara…
Beševićeva poezija je sva u znaku skretanja pažnje na stvarne probleme ovog našeg sveta i života, te u poslednjoj pesmi zbirke U Gradu radosti on iznosi svoje poetičke i etičke stavove o tome šta je njegova poezija i šta, uopšte, prema njegovom opredeljenju ona treba da bude, gde se približava socijalnim pesnicima i stavovima Svetozara Marković, iako su po umetničkoj vrednosti njegove su pesme daleko od isključivo didaktičkih i društvenokorisnih – one su, možda, zamišljene kao svedočanstvo o svetu i životu i motivacija za ljudski duh koji treba da donese boljitak:
Nek žicama trese ispod vite breze
Poeta, zaljubljen u sebe i – žene,
I neka im piše rime na lepeze.
Što zanosi druge, ne mora i mene.
Znam, lepo je čuti i salonske verze.
(Svaki vek je razne „muzikante” trebô.)
Ali sa terase trgovačke berze
Ne želim da pravim „izlete u nebo”!
„Leteo” sam i ja u snovima k nebu,
No i tad sam svagda (tako pravda htede)
Snevao o Zemlji i krvavom hlebu,
Što ga bedni Čovek sa uzdahom jede…
Portalibris je u okviru edicije Otrgnuto od zaborava izdao dela mnogih srpskih pensika među kojima su Rista Odavić, Dimitrije Mita Popović, Milutin Ilić, Vojislav Ilić, i drugi…
KnjiguU Gradu radosti možete naručiti OVDE.
Sva dela Stevana P. Beševića možete videti OVDE.