Драгутин Илић (1858—1926) био је српски песник, романописац и драматург, те новинар, правник и политичар. Припадао је епохи српског романтизма и био инспирисан националним наслеђем. Родио се или 2. или 14. фебруара 1858. године у знаменитој београдској породици Илић, у којој се изузетно неговала традиција књиге, писане речи и српске културе. У дому породице Илић окупљаће се највећи спрски писци оног времена, што је пресудно утицало на књижевни развој Драгутина Илића. Школовао се у Београду и завршио је права на Великој школи.
Драгутин Илић је активно учествовао у политичким борбама и већ у средњој школи је писао политичке памфлете. Због тога што се у дворским размирицама између краља Милана Обеновића и краљице Наталије јавно ставио на страну краљице, био је протеран из Србије, па је неко време живео у Румунији, у Турн Северину, издржавајући се као помоћник по бакалницама и кафанама. Након краљеве абдикације 1889. године Драгутин Илић је помилован па се одмах враћа у Србију. Међутим, ово није и једини његов сукоб са властима. Због још једног политичког памфлета, морао је да побегне из Србије, па се склонио прво у Нови Сад, а онда на Цетиње. Као емигрант живео је у Војводини, Црној Гори, Хрватској, Румунији, Бугарској и Русији.
његово активно политичко деловање у великој мери утицало је на то да један од најзначајнијих романтичарских стваралаца, писца обимног и жанровски разноврсног опуса, буде запостављен, омаловажен и маргинализован. На популарност Драгутина Илића – или боље рећи, његову анонимност – пресудно је утицао Јован Скерлић са својим изразито негативним критикама његових дела, на крају га не уврстивши ни у своју Историју нове српске књижевности. Разлог за ово Скерлићево игнорисање највероватније лежи у чињеници да је Драгутин Илић био културни и политички противник Скрелића и његовог кружоока окупљеног око Српског књижевног гласника. Ова маргинализација сакрила је од историје књижевности и чињеницу због које би Драгутин Илић био уврштен не само у српске, већ и у светске прегледе историје књижевности: 1889. године написао је прву научнофантастичну драму у светској књижевности, После милијон година.
Драгутин Илић умро је 1. марта 1926. године, потпуно заборављен од стране српске књижевне јавности.
Књижевно стваралаштво
Драгутин Илић био је изузетно плодан српски писац. Писао је и поезију и прозу, песме, приповетке, романе, драме и путописе. Такође је писао есеје и критике о позоришним комадима. Сарађивао је многобројним српским часописима, а неке је и сам уређивао: Србадија (1883), Преодница (1884, 1891), Балканска вила (1885), Велика Србија (1889, 1914), Застава (1898), Србија (1908), Бранково коло (1912). Био врстан преводилац; Преводио је Пушкина, љермонтова, Державина, Хердера, Гетеа, Хајнеа и друге.
Драгутин Илић је још као средњошколац почео да се бави књижевним радом. Као и отац и брат му, прво се опробао у поезији. Своју прву песму под називом Гледао сам (1876) објавио је у часопису Јавор. Објавио је збирку песама Песме (1884), збирку поема Освећено Косово (1913) и неколико спевова: Последњи борац (1889), Смрт краља Владимира (1925), романе: Хадж Ђера (1904), Хаџи Диша (1908), Песма једног живота (1916), Секунд вечности (1921), Роман краљице Наталије (1923), Госпођа Марија, Светле слике. Писао је и мемоарску прозу: Успомене из Румуније (1904, 1905), Зајечарска буна (1909).
Порталибрис је у оквиру своје едиције Отргнуто од заборава рездао досада следеће романе Драгутина Илића: Госпођа Марија, Хаџи Диша, Хаџи Ђера, Светле слике и Секунд вечности.
Госпођа Марија је роман из сеоског живота, који описује платонску љубав младића Ранка и младе попадије Марије. Посебну вредност роману дају контрасне слике, са једне стране, идиличних пејзажа и мирног живота на селу, а са друге, ригидности патријархалне културе због које појединци остају неостварени и дубоко несрећни.
Хаџи Диша је роман из градског живота старог Београда, чија вредност првенствено лежи у представљању свакодневног живота трговачке класе Цинцара. Главни јунак, несрећни Хаџи Диша, у жељи да буде прихваћен од стране веома затворене цинцарске заједнице, жени се удовицом цинцарског порекла.
Хаџи Ђера је роман који је заснован на историјским догађајима који су претходили Првом српском устанку, а првенствено на Сечи кнезова. Радња романа се концентрише око настојања игумана Герасима Георгијевића, у народу познатијег као Хаџи Ђера, да помири завађене српске породице, које су, и поред свих зулума које Турци чине, једне другима највећи душмани.
Светле слике су засноване на библијским причама које описују догађаје како пре, тако и после распећа Исуса Христа. У насловној синтагми крије се композициони, смисаони и стилски хоризонт овог дела, па с пуним правом можемо говорити о његовој значајној књижевној вредности. Саткано од библијских примера морала и највиших вредности људског живота, ово дело доноси необичну психолошку продубљеност ликова, чинећи старе и познате теме новим, свежим и занимљивим. Светле слике су изузетно репрезентативано дело, јер се Драгутин Илић у њему изражава и као путописац, драматург и лиричар. Крећући се заједно са јунацима, писац нам доноси готово прави путопис Блиског истока, са данима и ноћима у пустињи, оазама, узбурканим морем, те планинама и обећаном земљом на хоризонту. Надахнути описи природе, доба дана и емоционалних стања његових јунака приближавају нас лиричару, а снажне воље и неминовни сукоби ликова истанчаном драматургу.
Међутим, чини се да је Драгутин Илић посебно волео драмску уметност и позориште, судећи барем према броју написаних драма. Написао је двадесет и четири драмска дела — Вукашин (1882), Јаквинта (1883), Прибислав и Божана (1887), После милијон година (1889), Женидба Милоша Обилића (1898), За веру и слободу (1890), Лихварка (1895), Саул (играна 1900, а штампана тек 1906), Женик слободе (1904), Виђење Карађорђево (1904), Незнани гост (1907) и друге. Неки од његових комада данас су, нажалост, изгубљени. Десетак његових драма играно је на сцени Народног позоришта, а четири на сцени Српског народног позоришта.
Три најзначајније историјске трагедије Драгутина Илића — Вукашин, Јаквинта и Саул — реиздао је Порталибрис у оквиру едиције Отргнуто од заборава под називом Историјске драме. Ове Илићеве драме представљају ону струју српске трагедије и историјске драме којој су припадали и Лаза Костић и Ђура Јакшић. У историјским трагедијама Вукашин и Јаквинта носиоци радње су снажне личности које покреће огромна жеља за влашћу, они су бескрупулозни злочинци и узурпатори, те представљају претњу по национални опстанак. У Саулу, који обрађује библијску тему, драмски сукоб је померен са спољашњег плана на унутрашњи, са сукоба између Саула и Давида на сукоб унутар самог јунака.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава издавачке куће Порталибрис реиздати и други мање познати аутори као што су: Коста Трифковић (Избирачица и Цеститам), Душан Радић (Село), Анђелија Лазаревић (Паланка у планини и Лутања), Михаило Петровић Алас (Роман Јегуље), Богобој Атанацковић (Два идола). Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.