Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine
Snežana Kezović
Zima će hladna biti
Živkovci, avgust 1915.
Koliko puta sam samo gledao kako majka zamiče ovim putem, koliko puta smo samo do lipe odlazili, braća moja i ja, i posmatrali nju s torbom na ramenu dok je odlazila u nadnicu, zbog Milana, Jovana, zbog mene… zbog nas trojice, a ja najstariji. Poslednji put kada sam po putu ovom koračao, ona je kod lipe stajala i ispraćala nas i… sećam se lica njenoga bez suza i sećam se podrhtavanje glasa njenoga… i sećam se sada jer noge da pokrenem ne mogu, jer… kuću svoju vidim.
„Drago, šta je majka rekla, šta treba prvo da uradimo, drugo, treće, četvrto i ono posle što ide?”, uvek bi me pitao Milan kada više ne bismo mogli majku na putu da vidimo. Pitao bi, a već bi uzimao neki prut sa zemlje i sekao njime vazduh poskakujući i kružeći oko nas sa osmehom.
„Prvo ćemo to prvo što je rekla, zato… ostavi taj prut smesta!”
„Dobro, dobro, ne ljuti se, Drago, slušaću sve kao i Jovan, a onda ćemo… Drago, hoćemo li se igrati posle, hoćemo li?”, i opet bi skakao, skakao, skakao… Da li je i onog dana na Kolubari čekao neko bolje vreme?
„Drago, a hoće li nam majka opet doneti večeras onu najlepšu pogaču, hoće li nas probuditi kada dođe?”
„Hoće, ako završimo sve što treba da završimo, zato bez zapitkivanja više”, govorio sam, a znao sam da majka neće jesti tu pogaču kad joj gazda bude davao jer će čuvati za nas, siročiće njene. A Milan, je li gladan bio onda na Kolubari, je li čekao noć i mrak, je li poginuo… sam?!
Kuću svoju gledam. Više nisam isti. Hoće li me zemlja prepoznati, hoće li mi pomagati kao onda kada smo zalutali?
„Podigni glavu da ti vidim oči! Podigni kad ti kažem! Pa šta ako je sneg, ako je hladno sve, ako je mrak… Uskoro ćemo naći put kroz šumu i stići ćemo kući, Jovane. Zalutali smo malo tražeći Milana, ali smo ga našli i poneli smo drva majci. U redu je, Jovane, pa ovo je naša šuma, naše selo, a i majka je sigurno krenula da nas traži”, govorio sam tada petogodišnjem Jovanu dok sam pokušavao da vidim ima li suza u očima.
„Ti si muško, mi smo muškarci, i sem nas, majka nema nikoga. Voliš li je, Jovane? Hoćeš li da vidi te tvoje suze? Hoćeš li? Pogledaj u Milana, on ne plače, čak se i smeje. Mi treba da budemo muškarci još veći sada kada nam je otac umro, mi moramo… Pa šta ako smo zalutali, naći ćemo put, naći ćemo put po… Ostrvici. Čekaj da vidim gde je, hajde zajedno da je ugledamo i onda ćemo znati put…”
Preko krova Ostrvicu sada vidim. Po njoj znam da… vratio sam se. A Milan… na Kolubari ostao je, na Kolubari Jovan je noge izgubio, na Kolubari…
* * *
„Majko, da te pitam kako si… znam. Gledam ti oči bez pogleda, gledam ti telo oslabelo pod crninom srca tvoga… Ni reči utehe neke, nemam. I sama znaš sve…” Nad drvenim stolom u prostoriji gde su samo njih dvoje, Dragoljub drži ruke majke svoje.
„Samo sam čekala još tebe da vidim ili da saznam… šta da ti pričam, šta da ti govorim o osećanjima koja imadoh dok ste sva trojica bili negde, negde gde majčina ruka ne može. Znaš li kako boli tišina jutarnja ili zvuk zrikavaca večernji?! Ej, a tišinu ova kuća nikada čula nije… Pričam sada nepovezano, tako mi je u srcu sada mome, presrećna i pretužna sam sada, u isti mah. Živ si, živ, zdrav, a Jovan, a Milan… Život mi je veći deo mene uzeo, tako nekako osećam. Budim se, a kao da spavam još, sređujem, pospremam nešto, a kao da ruke ovo nisu moje, živim, a mrtva sam… Tako sam.”
„Reči utehe nemam, shvatam sve… Jesi li ljuta na mene, majko, jesi li ljuta što ih sačuvao nisam?”
„Od sudbine spas ne postoji. Sećaš se one priče o usudu, sećaš li se priče koju sam vam pričala kada ste mali bili? Pitaš me sigurno to jer sam ti rekla kada ste odlazili da ih čuvaš… kao i mnogo puta pre… Međutim, drukčije je sada… od sudbine nema spasa… Milan mi je… Milan mi je bio…”, i izvuče ruke majka i prekri oči svoje, glavu, prekri bol koji iz zenice izbijaše, iz srca, duše njene.
Nije Jovan čuo šta govore dok je u sobi pored ležao, ali je znao… po plaču majke, po drhtaju vazduha na grudima, osećao je.
* * *
„Čuo sam o hrabrosti tvojoj, slušao sam kako si spasavao ranjenike, kako si se borio za svakog vojnika, kako si jurišao na neprijatelja… Da znaš samo kako sam ponosan na tebe bio tad!”
„A sad… jesi li i sad, jesi li i sada dok me gledaš u oči, usne, a ne spuštaš pogled ka dole, da ne vidiš šta je ostalo od brata tvoga? Jesi li ponosan i sad?”
„Jovane!”, jednom rečju ga prekori majka njihova.
„Izvini, Drago, izvini… Teško mi je i sam sebe ovakvog da gledam, ovakvog sakatog, neupotrebljivog, živog, a mrtvog. Znaš li da me majka nosi kad… Loše mi je. A znaš li zašto sam tako jurišao, spasavao ranjenike? Jeste, to je naša vojska, trebalo je spasti ih, trebalo je braniti zemlju našu, trebalo je pokazati hrabrost… ali… nisam samo zbog toga. Već je Milan poginuo, na samom početku… nismo tada ni znali šta treba, kako treba, samo je pao uz prasak jak i… ništa, nema ga, odjednom ga više nema. Stajao sam i gledao ga, skamenjen sam bio, a onda me je neko oborio na zemlju i ne sećam se više… Sledeće što znam su nove borbe i moj strah da nisi ti među njima, među vojnicima ranjenim, umrlim… i jurio sam da te nađem i izbavim kao što si ti mene toliko puta pre kada smo deca bili… Zato sam hrabar bio, a hrabar nisam ja…”
„Jovane, toliko puta sam tražio da me premeste, da me pošalju kod vas, da vas čuvam, braću moju, toliko puta…”, i krenuo je tada plač, onaj koji se mesecima skupljao u grudima Dragoljuba, najstarijeg brata Stavrića.
Smeha nad Živkovcima odavno već nema.
Živkovci, septembar 1915.
Sa ovog mesta najbolje vidim zemlju koju sam branio, koju nisam dao drugome, jer moja je i svih predaka mojih. Sa ovog mesta vidim Ostrvicu i znam po položaju njenom da sam kod kuće, da sam na polju mome, u dvorištu mome… I ograda ovde postoji, sada postajem svestan, a onda, tamo na Kolubari, nisam je video, a znao sam da je svuda oko Srbije moje. I terali smo one koji su je rušili i ulazili nepozvani, i terali smo i ubijali one koje su dolazili… a sada sunce obasjava livade, polja, šume i ja gledam ono što sam sačuvao, što sam branio i puno mi je srce zbog toga, ali… sedim, ne idem nikuda, jer… ponovo obaram pogled ka njima, posle ko zna koliko vremena, jer ne želim da ih gledam, ne želim da gledam ono što je ostalo od nogu mojih, da gledam gde su nekada bile jake, pune, snažne… a sada… Šta li je s njima bilo posle, jesu li ih drugi borci zakopali, jesu li ih sahranili ili su ostale na polju da istrule ili su ih životinje neke rasturile?!
Osećam suze, a ne podižem ruke da ih obrišu. Neka ih, neka natapaju lice moje, neka omekša koža da nekada, kasnije, može da se nasmeje, a da ne pukne kao zemlja sušna, zemlja po kojoj kiša dugo padala nije. Jutros se Drago u vojsku vratio, čarape sam mu dao svoje, meni ne treba više… Majka kaže da će zima hladna mnogo biti, majka kaže da će… Vetar neki topao duva, kako zna, kako znaju suze moje? Drago je jutros otišao… Hoće li smeha nad selom mojim ikada više biti?! Srećni smo nekada bili, Milan, moj brat blizanac, Drago, naš stariji brat… Gde nam osta iz očiju sjaj? Na Kolubari… bombe su padale, na Kolubari krv je zemlju natapala… Jutros je Drago otišao ponovo… Zima će hladna biti, majka kaže i plače. Jutros je Drago ponovo otišao… Od sudbine spasa nema, majka kaže. Drago je ponovo jutros otišao…
Smeha nad Živkovcima već odavno nema.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.