Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Lenka Gligorić
Zelena nedelja
Kada se prođe poslednji šumarak kraj najhladnijeg potoka u kraju – stiže se u jedno malo i tiho selo. Ono se ne nalazi na tom mestu bez razloga – podigli su ga meštani jednog sela koje su napustili jer su u njemu imali isuviše velikih neprilika sa rusalkama, a i vodenjacima. Naime, selo koje su napustili bilo je pokraj jednog neobično toplog potoka, koji je nastanjivalo mnogo ovih neprijatnih bića, te su odlučili da svoju sreću okušaju pokraj najhladnijeg potoka, u kom, kako su čuli, nema ni traga svirepim stvorenjima – iz prostog razloga što ni ona, prirodno, ne vole da mrznu. I tako je još jedno od mnogih sela ostalo pusto, a novo je stvoreno, sa nadom da će potrajati duže od prvog. I zaista, naredne generacije nisu delile zamerke svojih predaka. Bar na neko vreme.
U tom selu, kao i u svakom selu, život je tekao sporo. Međutim, katkad su se ipak događale stvari koje okrepljuju seoske razgovore i gone komšinice iz najudaljenijih kuća da se nanovo sastaju da bi se nečemu uzbuđeno zaprepaštavale umesto da bi nekog mrzovoljno ogovarale. Jedno od takvih dešavanja, koje je brzo prokrstarilo od usta mlečnih zuba do usta bez zuba, zadesilo je Maru.
U tu šumu pokraj sela, kako to već obično i biva, niko nije hteo da zalazi, najverovatnije iz zaostalog predačkog straha koji je sezao sve od drekavaca, koji bi galamom dovodili ljude do ludila, mađionika što su koristili svaku priliku kako bi izveli neku neprijatnu čaroliju pomoću kojekakvih drangulija koje su sa sobom uvek nosili, osenja – noćnih demona što bi obuzimali zalutale prolaznike, pa do onih više opasnih kao što su todorci – krvoločni jahači što tokom noći, uoči subote Svetog Todora gaze sve koji im se nađu na putu, karakondžule, koje svojim teškim batinama tuku neposlušnu decu, mračnici što noću u grupama lete i bljuju vatru i vrkolaci koji halapljivo žele da proždru čak i samo Sunce.
Kada je trebalo zimi naseći drva za ogrev, ljudi su se opremali čime god su stigli, a najviše pelinom – kao, kako su verovali, najefikasnijim sredstvom protiv rusalki, i belim lukom – kao opšteprihvaćenim oružjem protiv utvara svake vrste. Sekli su stabla samo na obodu šume, koja gotovo da su rasla na samoj livadi što je predstavljala razgraničavajuću čistinu između sela i šume. Ovakav strah je naročito mutio mozak seljanima, u rano leto kada nastupa zelena, odnosno rusalna nedelja i svako gleda samo da bude što dalje i od šume i od potoka što je presecao livadu, najverovatnije iz zaostalog straha od zle ćudi vodenjaka i rusalki.
Sve je počelo kada, jedne letnje noći, Mara nije ugasila svetlo u kuhinji. Majka joj je naredila da pospremi sto i opere zaostalo suđe, što je Mara zaista, premda vrlo nevoljno, i uradila. Ali je u svom velikom nezadovoljstvu zaboravila da ugasi sveću. Ovakva nemarnost nije za posledicu mogla imati samo požar, kao što bi mnogima odmah prvo palo na pamet, već i prizivanje noćnica. Noćnice su ženski demoni koje mnogo vole da prave rusvaj u tuđim kućama – mnogi u njih ne veruju, već kada ujutru u kuhinji zateknu porazbijano posuđe, odmah okrive prvog komšiju ili neposlušnu decu, ali retki znaju istinu, da su to upravo ovi demoni koje noću neodoljivo privlači domaća svetlost. Naročito su aktivne baš u to vreme, tokom zelene nedelje, verovatno iz razloga što ih uzbude okupljanja rusalki, na koja nikad nisu pozvane.
Kada je ustala, na sreću pre ostalih, Mara je zatekla krhotine glinenih krčaga i lonaca, preturene stolice, proliveno mleko, razbacano smeće i još mnogo šta što je sinoć sredila. Sve joj se to pred očima prikazalo poput munje, a sledeća misao, da će je ukućani sigurno kazniti za ovo nedelo, bila je grom koji ju je prosto izbacio iz kuće. Otrčala je, rano u zoru, odlučivši da se više nikad ne vrati. Dobro je znala da je ona svoj posao revnosno obavila, ali je isto tako dobro znala da joj majka neće poverovati ni za sto godina da su to sigurno bile noćnice o kojima se naslušala od bake. Pošto je bilo rano leto, šetanje napolju nije joj predstavljalo problem. Znala je da će je tražiti i baš zato je otišla na potok jer je bila svesna straha koji ljudi u ovo doba godine imaju od njega. Ona, jednostavno, nije mogla da poveruje da su rusalke zaista toliko opasne. Iz opisa i crteža koje je videla, zaključila je da one sigurno moraju biti bar malo dobre kada su već toliko lepe.
Kada se približila potoku, zatekla je sve na svom uobičajenom mestu. Voda je žuborila, zrikavci su zvrčali i nije bilo ni traga bilo kakvim riđokosim ženama. Možda pomalo i nije verovala u njihovo postojanje. U svojoj nagloj nepromišljenosti samo je nestala iz kuće i ne stigavši da pomisli na razloge iz kojih su njeni preci osećali strah.
Da bi prekratila dosadu, uspentrala se na jedno od onih drveta koja su pomalo štrčala iz šume. Tek što je uhvatila višu granu, jedna bela i hladna ruka ju uhvatila i povukla naviše. Istog časa, obuzeta stravom, ukipila se, i ne primetivši – našla visoko u krošnji. Pred njom je sedela lepa žena duge i guste riđe kose, odevena samo u raznoliko bilje. Gledale su se u oči, nije znala koliko dugo. Najednom je žena samo otišla, ostavivši je gore, na drvetu. U svom užasu, Mara je zaspala, pokušavajući da rasplete misli i osećanja zamršene kao kosa te tajanstvene žene.
Probudila se sa zalaskom sunca. Nebo se zamračilo i ona je žarko poželela da je sada kući bez obzira na sve grdnje i kazne koje će je zateći. Zato je veoma obazrivo sišla. Jedva nazirući grane na koje je stajala uzdrhtalim stopalima. Kako je skočila na travu, ugledala je svetlost. Ne razmišljajući mnogo, pošla je prema njoj, samopouzdana da jedina svetlost koja u noći može postojati jeste ona iz sela. Tek kada je ugazila u nešto mokro, shvatila je da se grdno prevarila. To je bio potok. U nepredvidivom času nešto ju je uhvatilo za nogu, blago protreslo i isto tako naglo i pustilo. Ono svetlo za koje je mislila da je prozor neke kuće, sada se nalazilo ispred nje. Bila je to ista ona riđokosa žena, a u ruci je držala neko čudno cveće čije su latice svetlele. Mara je ustuknula. U njenoj dečijoj glavi nije bilo mnogo mesta za bilo šta sem mašte i osećanja, koja su sada bila natopljena strahom.
Žena je progovorila.
– Ti nas nisi povredila. Ti možeš da budeš jedna od nas – rekla je melodičnim glasom.
Mara, zabezeknuta, ispustila je samo zaprepašćen cik i otrčala u suprotnom smeru, glavom bez obzira, bez i najmanje pomisli da se okrene. Trčala je i u mraku padala, ali ju je držalo svetlo sveća koje je u daljini nazirala. Ubrzo je prepoznala komšije, koje su je tražile i smatrale da su srećnije i od nje same (u čemu su se umnogome varale) kada su je ugledale jer je njen otac onom ko je nađe, obećao veliku nagradu. Skupa su se povukli u selo, jer u rusalnu nedelju niko nije voleo da se bez preke potrebe šeta noću.
Ispričala je ovu priču mnogima, neki u su nju poverovali i govorili da su oduvek znali kako nije bezbedno živeti kraj tog potoka, a neki nisu, da li zbog toga što su previše odrasli ili iz straha da tako nešto stvarno postoji – ne zna se. Mara je tako proživela nešto što je kasnije, kada je već više nije bila dete, nazivala bajkom, dečijom izmišljotinom ili snom. Međutim, kako su godine odmicale i starost sve brže stizala, ona se toga sve više prisećala. I dalje je jasno čula taj milozvučan poziv kom je tražila smisao.
Kada je već ostarila i jedva se držala na nogama, otišla je u rano leto na potok, noću. Sela je na jedan panj i dugo čekala. Nije ni naslućivala da se iz tog panja pre više decenija uzdizalo jedno drvo na koje se jednom bila popela, zatekavši rusalku u snu.
Tada joj se ukazala. Rekla joj je iste one reči koje joj je rekla i onda, pre toliko godina. Njen glas je uskomešao mnoga vremenom udavljena sećanja i ona je u sebi osetila svilen i lepršav odjek celog svog života.
– Polaziš li? – milozvučno je upitala rusalka.
– Polazim – rekla je Mara odlučno i nesigurnim nogama pregazila travu.
Voda nekako razbuđuje misli i osećanja. Čini svaki pokret teškim, ali i elegantnim, pomalo vilinskim. Sveprožimajuća nežnost uzdiže u čoveku slobodu dok zaranja i počinje da pluta, u stanju bez ikakve težine i opterećenosti. Njena hladna površina blistala je tada mrakom ponoći – ponoći života.