Priča sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Za njega tek u kasno poslepodne, kad se i cveće razmirisa (iako je svud po polju, iako miriše sve vreme, i danju i noću, bez prestanka, ali tim mirisom nikom da dosadi), u to vreme i voda glasnije zažubori, te se učini da poče i hladiti težak junski dan, a ptice kao da se ugledaše na bilje i vodu, pa se i one, da svu tu divotu ne remete, raspevaše onako kako znaju, a umeju divno pojiti, tek tada. Sav taj (na neki način) zanos zamaklog popodneva razbudi i Velju Dugog. Velja se proteže i ostade da posedi još koji tren u njihovoj kolibi, na njihovoj livadi, koju je napravio još njegov deda Petko jer je, iz čiste želje i divljenja tom lugu, voleo povremeno boraviti tu. Da stanje u selu nije kakvo jeste, jedino bi ga deda razumeo. To što je, u vreme Turaka, ponekad dolazio u lug (na kraju sela) nije mogao nikome objasniti zašto, a umeo je. Tek sada, kada je završen ovaj rat za oslobođenje, i kada granica nije postavljena onako kako su ne samo oni, iz Šipkovice, već i iz okolnih sela i varoši (Trna, Znepolja, Ćustendila…) sanjali, Veljini znaju zašto cele noći nije kod kuće. Sad čak i Mladenka, žena mu, dolazi da ga obiđe (i donese mu hrane) jer po nekoliko noći ne noćiva u njihovom krevetu. Dolaze i žene Jove, Save, Čede… Hranu donose i vojnicima, onima najisturenijim ka novoj granici. Jeste srpska vojska u selu, ali hrane vojniku teško dosta.
Od kada je postavljena granica, grupe iz svih sela čupaju kočeve, pa ih zakopavaju, a vojnici vojske njihovog naroda, koja je u selu, u tome im i pomažu. Sutradan dođu bugarski vojnici, nekad krene svađom, srpski vojnici i puške potegnu da zaštite svoj narod, a onda se bugarski povlače:
– Pič, kъde sa zalozite za granicata?
– Kakvi koci, bratko? Nema ovde nikakve granice, granica može biti samo tamo kod Sofije.
– Ne pravete tova, bratя!
– Nećemo, nećemo… Ajde tamo u vašu šupu, nemate vi ovde šta da tražite. To što su vam Rusi dali da se šetate ovde ne znači da možete da radite po svom.
– Dobъr brat. Nazdrave…
Mesecima, još od prošlog leta (1878), skoro će godina, grupe seljaka više sela, duž nove granice, sa svojim vojnicima, kraće razgovore vode s bugarskom patrolom.
Seljani, i pored silne brige, i nade, hoće li i posle oslobođenja (i odlaska Turaka) ostati u svojoj državi ili, kao kakve žrtve, biti predate tuđoj vlasti, krenuše s letnjim poslovima. Vodila ih je ona njihova stara misao:
– Mora da se radi! Mora da se živi!
Po varošima Trnu, Znepolju, Ćustendilu… narod uglavnom čeka. Pisma su predata, poslata knezu Milanu i ruskom caru da ih ne ostavljaju drugom narodu, već vrate sopstvenoj zemlji jer, kako kažu, sem Srbije druge majke nikada imali nisu.
– Oni neka rade svoje, mi ćemo naše. Hajduk Apostol da se vrati neće, još manje da dovede pobratima si hajduk Veljka, da nas ponovo brane od napasti. Biće što mora.
Ove reči svoga oca, često ponavljane u poslednje vreme, Velja Dugi primao je sve teže, svestan da one jesu tačne, ali onakve kakve on ne može prihvatiti. Ne silazi mu s uma zamisao, i silna želja, da sa Zvezdom (kobilom koju su, uz kobilu Zoru i konja Zekana, njegovi čuvali) krene knezu Mihailu i traži da ga prime u vojsku pa da, kao vojnik, krene da oslobađa svoje selo i svoj kraj. Tek što je bio napunio petnaest godina, samo što je jedan mesec bio prošao, kada je od Mileta Savinog, koji je te večeri svratio do njih po nož (kalemar), čuo da ništa ne valja, da kneza Mihaila više nema i da su ga, što je najgore, ubili Srbi.
Te se večeri samo iskrao iz kuće, zavukao se u ćošak ambara i tamo preplakao celu noć. Otac i mati ga nisu dirali, ni njima ne beše nimalo lakše, niti malo kom u selu. Oboje, i mati i otac mu, znajući za silna htenja i verovanja svoga sina Velje, te junske noći (jer tužnu vest primiše pet dana nakon što se sve zbi) smatrali su da je najbolje da se isplače.
Kad je krenuo rat za oslobođenje i srpska vojska oslobodila Niš, Vranje, Pirot, Leskovac, Bele Crkve… Velja htede, još ranije, da krene u susret vojsci, no otac ga posavetova:
– Čekaj još malo. Počuvaj još koji dan ženu, pa idi…
Velja posluša oca mada je žalio što nije krenuo pre. Srpsku vojsku sačeka pred Božicom, gde njih tridesetak, iz sela, prihvatiše puške i krenuše da ganjaju Turke. Sve vreme pred očima mu beše ona bahatost Turaka pred kojom se godinama ćutalo. Dok je jurišao na Turke, kao da je gledao one njihove usiljene podsmehe i pretnje, naročito od dana kada se pročula vest o odlasku kneza Mihaila kada su Turci, izgleda baš zbog toga, samo da bi pretili i smejali se narodu, zalazili u planinska srpska sela.
Kao da se spremao na kakav put, bez da je prethodnih nekoliko dana igde išao, posebno ne ka mestu gde Bugari postaviše granicu (vojnike-sunarodnike viđao je samo po selu), Velja je sedeo pred štalom i brisao uzengije, zadubljen, da jedva primeti Savu kad mu nazva:
– Pomaže bog!
– Pomogô bog i tebi!
Sava sede na panj kraj onog na kojem je Velja sedeo, te otpoče:
– Veljo, brate, naši ništa ne uradiše. Ovi pismeni, i ti iz Trna, i Aranđel Stanojević, ništa ne mogahu da urade. Sve lepo napisali knez Milanu, molili ga raznim molbama, i kažu knez Milan im sve lepo obećao, ali ruski car ni da čuje. Naši opet kukahu da smo oduvek tu, da su tu i Nemanjini rođaci i Dragaševi, ali Rusi opet ništa. Samo ponavljaju da to mora Bugarima da pripadne. Ni potpise ne htedoše da vide, ni da dođu crkvene knjige da gledaju, da vide da smo svi Srbi i da ovo s Bugarima veze nema.
– A vojska?
– Vojska se povlači, kažu da moraju, da im stigla naredba od kneza Milana, knez im rekô da će Rusi da nas napadnu ako se vojska ne povuče, a da mi, sada, s Rusima ne možemo da se bijemo.
Velja preblede. Ćuti, sav u neverici, i okreće glavu kao da ne zna šta mu je činiti. Mirno spusti (još malo pa sasvim očišćene) uzengije na zemlju.
– Šta ćeš ti, Savo? Jesi li pričao s ocem?
– Jesam. Idemo za Srbiju. Vojska kreće prekosutra. Otac reče da ćemo mi sledeće nedelje da spremimo sve što možemo da ponesemo.
– Ja moram da pričam s ocem da vidim šta on misli. Da postajem Bugarin, nemam nameru, a kod njih druge nema. Idem i ja za Srbiju, samo moram da pričam s njim.
– Šta nam Rusi napraviše, a još se Karađorđe uzdao u njih. Pričaju stari da ih je i Hajduk Veljko mnogo voleo, da je, kad je dolazio ovde, stalno pričao o njima kako su jaki i hrabri. Sad nas ruski car odvoji od majke naše – Sava, zagledan u zemlju, skoro plačnog glasa, iznese svoje misli.
– Savo, a gde bismo u Srbiji mogli da se skućimo?
– Ja bih, brate, tamo u Toplicu i u Reke, tamo se sad naši uveliko vratili, odakle su naše stare isterivali Turci i Arnauti. Beše skoro Moma dolazio, Čuljin, video si ga i ti, oni su tamo kod Prokuplja, ima ih tamo i iz obe Melne, iz Mramora, i iz Leve Reke, iz Miloslavci… Naši stari kažu da su njihovi stari odande ovde dolazili.
– Da budemo zajedno, da nam bude lakše.
– Odo’ ja brate, idem kući, idem da vidim šta će i kako će… Reko’ da ti kažem, nisam znao da li znaš, meni jutros reče Mića Kragujevčanin.
– Ajde. Ne zameri što samo ćutim, ne mogu da se načudim iako mi je nešto govorilo da će vojska morati da ode i da je sve gotovo.
Razgovor oca Velje Dugog i njegovog jedinog sina trajaše kratko. Velja, znajući da njegov otac svoj naum neće promeniti i znajući naum majke da je njeno mesto kraj muža, te da ni ona svoj naum neće promeniti, samo mirno sasluša njegove reči:
– Sinko, ti i Mladenka i treba da idete. Majka i ja ostajemo, da odživimo još ovo što nam je ostalo.
– Kako da ostanete? Da pustite da vas Bugari muče?
– Nek nas muče sinko. Ako im treba još ovih nekoliko godina i ako im trebaju ove naše stare koske da se junače nad njima, neka im je alal. Ostajemo ovde uz sve srpsko što ovde ostaje, uz crkve imena, grobove… Vi mladi treba da budete bliži Srbiji, da vam granica ne pravi muku. Pričasmo i po selu, najviše će mladi i da idu. Mi moramo da ostanemo. Ako ovo i postaje Bugarska, treba znati da je zemlja srpska.
Nada žitelja Šipkovice i okolnih joj sela i varoši da će oblasti koje nekad pripadahu srpskom plemiću despotu Konstantinu Dejanoviću Dragašu ponovo postati deo Srbije kao da se sasvim ugasi početkom kasne večeri poslednjeg dana jula 1879. godine, kada srpski vojnici koji bejahu u selu od kada ga oslobodiše od Turaka krenuše ka granici kakvu niko od njih nije želeo. Glavni seoski trg sa tri česme, gde je u ovećoj kući i bila smeštena vojska, prepun naroda. Sve što je moglo izašlo je da isprati vojsku. Dobar deo žena plače. Plače i poneki starac, dok neki teše one druge:
– Ajde bre, rodismo se pod Turskom, i naši stari, pa preživesmo. Izguraćemo i ovo.
– Šta dočekasmo, da nas samo vide Stefan Nemanja i kralj Vukašin… Dubrovčani si dođoše ovde da bi ostali Srbi, a mi sad u Bugarsku. Kako to može tako?
– Može, može… Vidiš da može. Kad Rus kaže da mora, onda može.
– A što nas Rus dao Bugarinu kad zna da smo Srbi i kad zajedno ratovasmo protiv Turčina?
– Izgleda da mu Bugarin sad više treba, oni gledaju šta se njima uklapa.
Dok razgovori meštana teku, vojnici su uveliko krenuli, a deca im stalno prilaze i donose nešto od hrane. Rosa, Milanova kći, krenula s vojnikom Srećkom iz Paraćina i Nada, Čedina ćerka, iz kuće pored. S vojskom kreće i devet porodica, upregli po konja, negde dva, i krenuli s onim što su mogli poneti.
Među devet porodica su i Mladenka i Velja, upregli kobilu Riđu, poneli i više no što su hteli jer im je želja bila majci i ocu ostaviti sve što treba, no oni im ne dadoše (htedoše da deci lakše bude kada krenu da se kuće).
Vojska i narod kretali su se sporo, prilično sporo, kao da su išli nekim putem kojim prolaze prvi put, a ne onim kojim su do sada nebrojeno puta prošli i na kom su, kako se kaže, svaki kamičak znali. Tek oko ponoći stigoše pred Božicu, do mesta gde su petorica (od onoliko koliko ih je s vojskom krenulo) svake druge noći dolazili, vadili granične kočeve i zakopavali ih duboko u zemlju. Sada ih na tom mestu dočekaše novi, vidi se, pre par sati pobodeni.
– Kad pre stigoše da označe granicu? – reče vojnik Dika Jagodinac. – Još nismo ni krenuli, a oni već da udare njihovo.
– Niko se ne zaraduje kao lopov kad dobije nešto tuđe – dodade Srećko iz Paraćina.
– Ajde, krećemo dalje! – zapovedi narednik.
Dimitrije, Veljin drug, još momak (kao momak je sam krenuo tražiti novo stanište), držaše svog konja za uzde i, kako se skupina naroda i vojske odmicala od kočeva, sve se češće počeo okretati ka novopostavljenoj granici.
– More neće tu biti granica, života mi moga! – kao da ga neko po leđima, kakvim bičem ošinu, Dimitrije uzjaha svog konja i potera ga u lagani kas nazad.
Odjednom se svi okrenuše.
– Vraćaj se! Gde ćeš bre? – prosikta, prilično glasno, narednik.
– Dimitrije, vraćaj se! – Viknu Velja i potrča za njim.
Narednik i još četiri vojnika uzjahaše konje i krenuše ka Dimitrijevom. Mesečine je bilo. Mesečina je noći, nebu, krošnjama drveća, livadama i njihovoj teget svili darivala razne divne, zlatne šare, pa te šare dadoše i vojnicima, i naredniku da iz daljine vide kako Dimitrije, iako s teškom mukom, čupa već drugi kolac postavljen kako bi se označila važna državna međa.
– Ostavljaj to! Vraćaj se! – viknu narednik Dimitriju i nastavi da jaše ka njemu.
Dimitrije, pun snage, oznojenog čela, ne potrudi se ni da čuje narednika srpske vojske, niti ga je, sav obuzet željom da granice tu nema, čuo, već nastavi da čupa krupan, grubo istesan, dugačak komad drveta.
Narednika preduhitri pucanj da se ponovo oglasi, jedan od onakvih posle kojih su svi pucnji uzaludni. Srpski vojnici su već bili dovoljno blizu Dimitriju da su sjahali, ali kad, nakon onog pucnja, dotrčaše do njega pogrbljeni, sa spremnim puškama iz kojih su, već na tuđi pucanj, višestruko uzvratili, Dimitrije je ležao nepomičan, kraj rupe koca koji je iščupao, s rupom u glavi iznad desnog oka.
Iz mrkle noći, da niko nije mogao odrediti odakle, začu se:
– Pič, ne se dviži poveče!
Šestorica seljaka (među njima i Velja) stigoše trkom, oznojeni, nemi, uplašeni a besni. S nevericom, bez da trenu, gledali su tanko Dimitrijevo telo.
– Ne bi me čudilo da su ovo postavili da nas što više smaknu – izusti Sava.
– Rekao bih da zato i jesu, a i da sad pokažu moć – dodade neki vojnik.
– Njihovo čuveno brate… Brata, ko oni što su, ni sotoni da ne poželiš – reče Velja.
– Je l’ imao Dimitrije nekoga? – upita narednik.
– Nije, oni su došli iz znepoljskog kraja, samo otac mu, majka i on. Oca i majku, pre tri godine, odnela sušica – ispriča Sava.
– Ponećemo ga, pa ćemo ga sahraniti negde usput.
– Imao je on jednu livadicu u Božici, to su šipkovički atari. Može tamo? – upita Sava.
– Ajde! Popnite ga na konja! Idemo… – tiho reče narednik.
Vojnici i seljaci tiho, da se nisu okrenuli, nakon što vojnici uzjahaše slobodne konje, krenuše ka svojim saputnicima koji ih, blago nestrpljivo, puni strepnje, čekahu.
Tog jutra kao da je sunce svu svoju moć rešilo pokazati nad Milevskom planinom. Malo ko se mogao setiti nekog toplijeg jutra iako nije bilo vreme da se čovek čudi njegovoj vrelini.
– Daće bog da sledeće jutro bude još toplije. Ako ne bude, mogu zamisliti kako će biti kad se Sveti Ilija probudi, pa čuje kako je prethodni dan bio jači – reče Mladenka Velji, zamišljena i zagledana u neobično plava nebesa.
– Neka bude kako hoće. Sve sile, na kraju, udese da je po njihovom, mi samo možemo čekati da vidimo šta su to spremile – nekako nevoljno odbrusi Velja, milujući po čelu njihovu kobilu Zvezdu.
– Pobratime… – upita ga Srećko iz Paraćina, sustižući ga – gde mislite da se nastanite? U Paraćinu ima dosta Vranjanaca, hoćete tamo? Ako hoćete, pokazaću vam ja gde ima lepe zemlje.
– Hvala ti, Srećko. Mislili smo da idemo u Toplicu, u Reke, naši su pre tamo živeli, Tamo je Ivan Kosančić imao svoja sela, pa kad je poginuo na Kosovu, naši stari su se sklonili kod Konstantina Dragaša. Kažu da se tamo uveliko vraćaju Srbi od kada su proterani Turci i Arnauti.
– Dobro, prijatelju, kako ti volja. Ako rešiš za Paraćin, tamo sam, samo traži Srećka Mominog. Tamo vam je, uz mene, i Rosa – potvrdi, s blagim osmehom, kao da želi da ih podseti.
Hvala, pobratime. Vidimo se mi i ovako. Daće bog! – odvrati Velja.
***
Poluzatvorenih očiju koje bi ih, bez ikakve sumnje, premorene od tačno dvodnevnog puta, par sekundi nakon što bi ih sklopili odvele u san, Mladenka i Velja Dugi, predvođeni skoro postavljenim kmetom Bublice, stigoše pod divnu krošnju kruške karamanke.
– Možete početi kuću na ovom mestu. Tu vam je slobodno – predloži kmet sela Mladenki i Velji.
– Može li ovde? – upita Velja Mladenku.
– Pa lepo je… Može… – kao da drugog odgovora nema, reče mu žena Mladenka.
– Ajde onda… – Velja će Mladenki.
– Hvala, prijatelju – obrati se kmetu.
– Ništa. Uzdravlje! – pozdravi kmet i krenu.
– Bog dao zdravlja tebi i tvojima – uzvratiše Mladenka i Velja.
Mladenka, pažljivo i krišom, kao da je otkrila gnezdo laste za koju želi da ostane kraj njih, zagleda se u još nedozrele plodove kruške, a onda stade kraj Velje i skinu belu maramu (s glave), te sasvim podari lepom danu i svom mužu svoju tamnosmeđu kosu i čisto lice bistrih očiju, malih usta, povijenog nosa i lepih crta. Velja blagim poljupcem prihvati njenu lepotu, sklopi na najkraći časak svoje sive oči, prođe sebi kroz smeđu kosu svojim dugim prstima, te takvi, neko vreme, ćutahu zagledani u Radan, na kojem se, zahvaljujući čistoti dana, moglo videti svako drvo.