Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Nikola Ilić
Vuk ili Zmaj?
okolina Kruševca, novembar 1481. godine
Kroz črne šume, čije je lisje davno zamrlo, prikaza se reka, jednako črna, tečnomu katranu podobna.
– Morava – kaza Držman. – Al’ ne ona što je videsmo. Ova jest Južna.
– Zapadna – ispravi ga Vuk.
Držman slegnu ramenima. – Kako velite, gospodar despote.
Držman rožden bi v Ugarske. Još otac njegov ode v zbeg, nastanivš se podno Berkasova. Držman se v te severne zemlje rodi, ne videvš očinsku zemlju do časa vojne. Iako je junoša od dve desetine leta, mnozinu je Turaka posekao, prateć gospodara Vuka Grgurevića v pohodu na Bosnu, a evo i sad, vojevajuć zemljom koja pre dva desetleća beše despotovina srpska. Vojevajuć očevinom svojom.
Vuk Grgurević potera svojego konja vranca bliže vode koja se pred njima prikazala. Iza vode ove, na oko dve milje, leži grad Kruševac, stolni grad Lazarev. Veliki knez Lazar sa Milicom rodi Maru, Mara sa gospodinom Vukom rodi Đurđa despota, Đurađ sa Jerinom od grčkago roda Kantakuzina rodi Grgura Slepago, a Grgur sa… sa nekom, rodi opet Vuka. Kruševac beše nasled njegov, pravo njegovo. Iako je kopile.
Vojska Vukova se tromo vukla za njim, zamorena bojem i višednevnim jahanjem. Beše ih dvanaest tisuća. Pred njima nevelika grupa konjanika, što za despotom svojim jaše. Držman na svojemu riđemu paripu istera konja pred desetinom koja prijaha. – Gospodari Pavle i Dmitar već drže Kruševac, gospodar despote – reče Držman kroz plave brkove. – Valja se pridružiti dok Turci ne pristignu, ojačati grad.
Vuk zari blede prste v črnu bradu, črnju od zimske noći. Pavle Kaniži i Dmitar Jakšić pohitaše na jug, dok su despot Vuk i Dmitrov sin Jovan uzimali Parakinov Brod. Za Kanižijem i Jakšićem ode veći deo vojske, čak dvadeset tisuća vojnika, prekaljenih v bojevima okolo Smedereva, Golupca i Braničeva.
– Turci nemaju smelosti suočiti se sa mačevima našim – prozbori Vuk Grgurević. – Il’ begaju, il’ se iza zidina skrivaju. Valja ostaviti deo vojske v Kruševcu, te ići dalje na jug, prema zemlje Toplice i iza nje na Kosovo, na…
Jeza mu se pope uz kičmu poput ledene zmije. Koža mu se nakostreši, črne vlasi na vratu digoše.
– Gospodar despote – zapitnim glasom kaza Držman.
– Ču li to? – drhtavo prozbori Vuk.
Beše to glas, behu to slova jezika koji ne poznaje – a opet koji bolje od srpskog i ugarskog razumeva. Šapat, a opet vika. Milovanje, a opet prekor.
– Despote kir Vuče – pritera konja Jovan, sin Dmitrov. Grudi mu je krasio oklop v kojemu je čelovek odraza svojego mogao spoznati, grbinu i ramena težak črveni ogrtač, a pojas mač v kitnjastim koricama. Noćne tame odolevale su plave oči njegove. – Čemu zastoj? Koliko razumevam, nadomak smo grada Kruševca.
Nadomak grada Kruševca. A opet, glas nije dolazio sa južne obale moravske. Dolazio je sa zapada, iz brda oštrih. Kruševac mu beše nasled. Veliki knez Lazar sa Milicom rodi Maru, Mara sa gospodinom Vukom rodi Đurđa despota, Đurađ sa Jerinom od grčkago roda Kantakuzina rodi Grgura Slepago, a Grgur sa… sa nekom, rodi opet Vuka. Ali tamo, zapadno, čekalo je nešto jače od nasleda.
– Jovane, uzećeš vojsku i otići ocu svojemu v grad Kruševac – zapovedio je. – Preko reke ove, na oko dve milje.
– A Vi, despote – kroz mrku bradu Jovan rodi pitanje.
– Stižem Kruševcu pre zore – nije znao da li laže. – Moram jedno mesto obići. Sam.
Mamuzama potera svojego vranca ka glasu. Jahao je kroz šume kud puteva ili nema ili ih je noć sakrila. Gole grane tamnih stabala kao da se preobraziše v ruke, kao da htedoše da ga zgrabe. Kud-kud se javljao šuštaj i huk zverinja poljskih. Ove huke nadjačavaše otkucaji srca Vukovago. Kao da se pope v grlo, kao da podno vilice bije i guši. Strah ovakav javljao se ponekad pred boj. No, pored straha, osećao je i kakvu opijenost, kakvu žudnju što ga tera nekud v gole šume ove. Najednom, vranac njegov stade. Vuk ga pobode mamuzama, ali zalud. Jaki črni lepotan, dar kralja ugarskago Mateja, beše preplašen. Rzao je, nervozno prebacao težinu sa noge na nogu, tresao se poput ptića na ’ladnoće. Mamuze ne pomogoše, a ni vika, ni udarci. Na koncu, Vuk sjaha. I opet, do ušiju mu dolete glas. I opet, koža se naježi. Pogledavš tamo odakle je glas dopirao, primeti mračnu stranu brda.
Uspevši se na brdo kroz blato i mrtvu travu, na vrhu otkri razrušene zidine. Kameni ostaci dizaše se do Vukove visine. Behu to nekad kuće, bar se tako Vuku činilo. Ne kuće – dvori.
– Vele da su ove zidine digli divovi – iza Vuka Grgurevića se začu reski glas.
Vuk isuka mač i okrenu se, zalepršavš modrim ogrtačem svojim. Opalo lisje i mrtva trava ne ispustiše ni šum pod stopalima pridošlago, te je pojava glasa odzada Vuka presekla poput ’ladne oštrice. Ako ga iznenadni zvuk glasa tuđinskago nije naterao da drhti, to svakako načini pogled na njeg’. S one strane mača, na dva koraka od vrha oštrice, našla se duša kakvu još nije video. Obličjem je pridošli nalikovao čeloveku, a kožom zmiji. Krljuštasta koža njegova sijala se poput nezagaslago žara, a oči mu behu podobne topljenomu zlatu sa prstohvatom srebra. Bio je toržestven, ali zastrašujuć. Previše telesan, a opet gotovo angelobrazan.
– Narodna bezumlja, razume se – nastavi se reski glas.
– K-ko si ti? – zapita despot srpski. Iako je pokušao, nije uspeo prikriti strah v glasu.
Tanke usne se razvukoše v osmeh i pokazaše jato sitnih žutih zuba. – Pravo pitanje jeste ko si ti.
Vuk nije odgovorio. Primetio je da mu ruka drhti, te da mač igra pred njim. Pridošli krenu da oblazi oko njega, kako vukovi obilaze srndaća. Tanke usne krenuše opet da tvore slova reskago zvuka:
– Pa ti si veliki Vuk Grgurević, sin Grgura Đurđevića i vnuk despota Đurđa Smederevca. Iskovaše te Turci, a prekališe Ugari. To li si?
Vuk v umu svojemu krenu da sriče slova molitve Gospodnje. Polako se okretao zajedno sa pridošlim, delom iz straha da mu okrene grbinu, delom iz divljenja prema svilenim krljuštima kože njegove.
– A zapita li se nekad otkud ti sećanja od pre roždestva svojego? – zapitao je svetlucavi muž kože zmijske. – Kako to da čukundeda svojego Lazara pamtiš, ti rožden pola veka nakon pogibije njegove?
Zar me ovo Gospod kuša? Nečastiva prikažnja pred njim pak zborila je istinu. Mnogo od ranago života Vukovago izjele su magle zaborava. Gotovo ničego se ne seća od detinjih dana, ničego pre junoškago doba. Ali se seća čeg’ ne bi mogao. Kneza Lazara, čeloveka sitnago stasa i mrke brade koju su prošarale srebrne vlasi, kako mu pod šator dolazi i za pomoć moli. – Vse što iskaš, daću ti, samo mi ženu spasi – kroz suze veli i ruku mu celiva. – Vse što iskaš, gospodaru Ognjeni! – Sećao se i vtorih stvari, davnjejših i strašnjejših.
Vuk odluči da ne misli o prošlosti. – Dosta, nečastivi rode! Vrni se v pakao iz kojego ispuza! – Digao je mač iznad glave, kao da će poseći sagovornika svojego.
Ako je mislio da će to zastrašiti zmijokožago tuđina, varao se. Iz zmijskago grla pobeže kikot, oštar i grub. – Vidim, um ti se još nije razmaglio. Polako, razbiće se magla. Do tog časa, gospodaru despote srpski, blagoslovite da se ponovo predstavim – zmijska glava se duboko nakloni. – Jaz sam Lotan, tebe nekad poznat kao Zmaj od Jastrepca. I kao brat.
Vuk zakorači i zamahom spusti mač. Oštrica pade na ostatak zidina, zamalo se slomivši. Hitar je. Pridošli mu se sada najde iza grbine. – Jaz se sa demonima ne bratimim – viknu Vuk i okrenu se, sečivom tražeć nečastivu priliku. I opet, zmajoliki mu izbeže.
– Ne zborim o bratimljeniju – reski glas dopiraše sa leve strane. – O krvi zborim.
Vuk graknu smeh. – Ha! Vaistinu je đavo laža i otac laži! – Silinom svojom Vuk zavitla mačem nalevo. No mač stade. Ruka, lepa i strašna, zadrža oštricu, a ne pokida se.
– Istinsko ime tvoje jeste Tanin Nur. V krajevima ovim ime tvoje preveše v Zmaj Ognjeni. Otac naš obleža ženu čelovečicu i ona – mati tvoja – dade ti izgled čelovečeski. Begao si i pre v zaborav i igrarije ljudske. Iskaš begati i sad, brate – zapita ga Lotan.
Tanin Nur spusti mač svoj.
***
Držman povuče uzde paripa svojego Črvenka i zaustavi ga. Izgubih se. Brdo ličaše na brdo, a noći jesenje jesu mračne i varljive. Oko njeg’ behu gola stabla sa granama koje jelenjim rogovima podobuju. Više nije znao iz kojego pravca dojde, a ka kojemu krenu. Najednom, začu topot kopita. To mu beše dovoljno. Pobode Črvenka mamuzama i krenu ka topotu. Ne, on ide k mene.
I vaistinu je išao. Pred Držmanom se kroz gola stabla prikaza gospodar Vuk Grgurević, na svojemu črnomu konju, jedva razaznatljiv. Dva konjanika se zamalo sudariše.
– Gospodar despote – povika Držman – reših potražiti vas. Vojska je v gradu Kruševcu, zapovest Vašu čeka.
Tek sad Držman primeti da je lice gospodarevo puno bojazni. Nije valjalo pustiti ga samago v šume ove. Ali htede sam ići. Zar su ga Turci presreli? Ako jesu, sigurno više neće presretat hristijanski rod.
– Jaši po Pavla i Dmitra – glas gospodarev bi ’ladan. – Neka dignu vojsku i vas narod koji mogu naći. Idemo nazad v Ugarsku još noćas.
– Gospodar despote, k-koje slovite to? – Držman oseti da mu se uši črvene, kao da je kriv zbog kakvago prestupa. – Zar ne kazaste da treba ići na jug?
Jaši po Pavla i Dmitra – ponovio je gospodar. – Neka dignu vojsku i vas narod odavde pa do Dunava. Neka ga vode v Ugarsku. Jaz ću ih v Ugarske čekati. Nećemo se vraćati v mesto ovo. – Pobovši konja, Vuk Grgurević odjaha v tamu noćnu.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.
