Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године
Јелица Раонић Кмезић
Воштаница
На једном од многобројних ужичких брда сместило се сеоско домаћинство на самом благо заобљеном врху. Преко пута њега је опет брдо. Велико и шумовито, окићено стаблима храста, букве и граба. При његовом врху су стене као круна обавијена бршљаном. У удолини између брда вијуга поток који надође зими после топљења снега, а ретко када лети, осим ако не падне велика киша. Оно што се са брда обраслог шумом може видети на супротној страни споро се мењало.
Брдо као неми сведок изградње првог домаћинства сети се доласка горштака из Старе Херцеговине који ту купише имање за шаку дуката. Пустише стадо оваца да преноћи где им је воља и на месту њиховог ноћевања одлучише где ће бити постављено огњиште. Изградише прво горњи дрвени део, па када се он добро осуши, озидаше каменом доњи ниво, водећи рачуна да се ширина камених зидова уклопи према ширини дрвеног расушеног дела који поставише преко. Касније направише шталу, амбар и качару. Испод куће беше башча са шљивама, а ближе потоку пропланак где се у пролеће појављивао круг од траве који је био зеленији, а за који се причало да је вилино коло. У њему су се око Ђурђевдана могле пронаћи печурке редуше, али се коло није дирало. Нико није желео да проверава наклоност вила које можда гледају из сеновите шуме.
Радојицу Први светски рат задеси у пуној младалачкој снази. Очврснуо од тешких сеоских радова, још од малих ногу био је прекаљен, као и већина његових вршњака. Посла на селу, на великом раштрканом имању, има за све. Још одмалена сви су имали неко од задужења, у зависности од потребе. Било је то чување оваца, крава, намиривање стоке, пластидба, купљење шљива, цепање дрва, обавезе у вези с пчелама, плевљење поврћа, окопавање кукуруза, доношење воде из оближњег извора у Буковцу и многи други послови. Буковац, извор окружен буковом шумом, налази се око километар хода од имања. На путу до њега, на самом рубу башче, на једном пропланку је Челник. Ту је постављено неколико врбових трмки за пчеле, то јест ’челе, како су их тада звали. По њима тај део имања и доби име.
Баш у повратку из Буковца, Радојица још не спусти боцу с водом, кад сазна за позив у војску од рођака који дохита из града. Питање одласка није се постављало, само је било питање где, коме и када се тачно јавити. У заказани дан јављања мајка га с кућног прага испрати са шареницом, торбицом коју је сама изаткала на натри. У њу му стави кукурузну проју, сланину, свећу воштаницу коју су сами направили од пчелињег воска, вунене чарапе и зрно кукуруза јединца. Баш га је јесенас пронашао Глишо, Радојичин отац, када су комили кукуруз. Било га је реткост пронаћи, а веровало се да онога ко га носи чува од пушчаног зрна. Мајка и сестра Луција криле су сузе и у себи изговарале молитве и Псалам 50. Воштаница је слата да се запали за покој душе убијеног, за не дај боже, ако се то деси, а дешавало се, као у сваком рату.
Вести са ратишта споро су стизале. Знали су да се српска војска повлачи преко врлети Албаније према Грчкој. Зиме 1916. и 1917. биле су дуге и ледене, а опет мрачне и поред све те белине, а стрепња укућана велика као и сам снег. Само се она није топила. На трећи дан Божића девојке укућанке поставише пет костију од божићне пецивице на праг куће и доведоше кера. Стари ловачки пас Циго најпре оњуши пар костију и зграби прву. Узео је коску намењену Радојици. Дакле, он ће се први оженити од пет неожењених момака и неудатих девојака којима су коске биле намењене појединачно. То их обрадова и ули наду да ће до тога доћи. И заиста се обистинило, само неколико година касније. Радојица се наредне 1918. године врати жив из војске. Обрадова своје укућане када га спазише на врху авлије видно омршавелог. Трагови преживљеног рата оцртавали су му се на лицу, додавши му више година него што је имао. Војничка капа шајкача била му је велика и накриво је стајала. Било је то једино обележје које је повезивало све српске војнике, без обзира на униформу, која се разликовала од позива до позива.
О страхотама које је преживео није желео да говори. Неколико година после окончања рата ожени се вредном и разборитом Јевросимом из Мачката и с њом изроди шесторо деце: Млађена, Лазара, Милисава, Луку, Ангелину и Милицу. Чак ни његови најближи нису знали много о његовом преживљавању рата. За своје заслуге добио је Споменицу за верност отаџбини, коју су добили и остали српски војници који су се повлачили преко Албаније у зиму 1915/1916. године. Албанска споменица, како су је још звали, имала је зелено-црне пруге на трачици, које су држале круну на глави двоглавог орла. На аверсу испод профила врховног команданта српске војске регента Александра Првог Карађорђевића писало је: ,,Својим ратним друговима – Александар”. На реверсу је стајао натпис: ,,За верност отаџбини” и година 1915.
Касније је Радојичин унук Драган, причајући о свом деди својој жени Цици и унуцима Дуњи, Страхињи, Немањи и Ани, сем тог ордена, помињао и догађај који је довео до тога да Радојица храмље.
Да ли због оног зрна кукуруза јединца или нечег другог, Радојицу не хтеде метак. Ниједан га не закачи у рату, али један у миру прође кроз њега. И то надомак саме куће, али не оста метак у њему. Други га само окрзну. Будући да се у околини прочуо као угледан домаћин, до друмског разбојника, хајдука Бајра, дође вест да Радојица има дрвени сандук пун пара. Сачека га поред пута са скраћеним карабином и затражи новац. Радојица, који је био на коњу, доби метак у лево раме и тај метак изађе на десну страну, прошавши кроз њега. У локви крви паде пред ноге разбојнику, који још једном опали, овога пута у главу, крв и ту прсну, али метак окрзну чело, не заривши се унутра. У том моменту, враћајући се с натовареним сеном са Забучја, брда изнад куће, Милисав чу пуцањ и виде бегунца у даљини. Дозва браћу Млађена и Лазара, они дотрчаше и подигоше оца на сено у канате и потераше волове што су брже могли ка ужичкој болници. На више од пола пута, негде пре Доварја, Радојица изгуби свест. Ипак, и ову недаћу преживе. Оштећење због прострелне ране оставило је свој данак. Храмао је до краја живота. Међутим, то га није спречило да води бригу о пчелама, цедећи мед и правећи воштанице. И даље је био наклоњен пчелама.
У сећању његовог унука Драгана остала је слика деде у белој кошуљи и белим пеленгаћама опасаним свитњаком. То му је све Јевросима изаткала од беза. Беше то тежак и дуготрајан посао. Конопља се садила, жњела, мочила у води, сушила, па трлила. Онда се гребенала и тако се добијала кудеља, која се прела, а од ње је настајао без, чија се белина добијала откувавањем у пепелу.
Сам живот на селу направио је добру основу Радојици за сурове ратне услове. Јачина и психе и тела градила се напоредо одмалена у заједници у којој је растао. Знао је још као дете да пости петком уочи великих празника, а и тачно ког петка у години је било обавезно да се једноуди (једноничи). То је значило да се тада једе само сув хлеб. Било је то шест петака: пред Младенце, пред Благовести, пред Васкрс (Велики петак), пред Тројице, пред Ивањдан и пред Усековање главе Светог Јована Крститеља. А на фронту је било дана када се и без поста постило. Више него што се могло издржати. Многи и нису. Хране није било довољно, а ни стално.
Тек у каснијим годинама Радојица је поверио својима да је у данима глади и зиме у неприступачним врлетима Албаније штедљиво јео део по део свеће коју му мајка беше спаковала у шареницу. Стврднуту од мраза, ломио ју је на делиће, пребирајући у мислима колико дана му може послужити. Дуго је жвакао сваку трунку. Топила се у устима, а њен танани мирис подсећао је на родно огњиште, заваравајући болни стомак.
Она је била та која га је спасла. Уз њу се крштавало, венчавало, славило, молило и сахрањивало. С њом се почињало и завршавало. Воштаница.
Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.