Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Marija Žunić
Ugljevlje
Kao mala svake nedelje bih otišla sa roditeljima kod bake i deke na selo. To je bila naša porodična tradicija sve dok baka i deka nisu preminuli. A onda je tradicija postala samo uspomena sa analognih slika. One su ostale da vise na ispucalim zidovima od tugle i blede u starim vitrinama među okrnjenim tacnicama i šoljicama kafe. Vreme jede sve uspomene, ali tu i tamo pojavi se neka iskra koja probudi njihov plamen. Ta iskra je ovog puta bilo okupljanje kraj stare škole zbog proslave starog praznika Duhovi.
Iako se nisam nešto specijalno zanimala za tradiciju, a još manje religiju, uvek sam volela da saslušam dobru priču. Ali stare priče su kao aveti, nikad ne znaš, pripovedajući ih, čiju zakopanu tajnu možeš da probudiš.
1.
– Ana, molim te, ne kasni danas. Ne zanima me šta si planirala, ovo je dogovoreno pre mesec dana.
Čula sam klasično napinjanje i histeriju u maminom glasu. Zašto ne pusti poruku na Viberu kao svi normalni ljudi, nego mora da me zove i blamira pred svima.
– U redu je, doći ću, bus iz Bg-a stiže taman na vreme, ako ne bude neki zastoj u saobraćaju.
Znači, stižem sve, i da se vidim sa Milošem, i da odradim onu kratku prezentaciju. Divota. Klackanje do kuće tridesetdvojkom, pa klackanje do 15. sprata, a šta ako lift ne radi, pa klackanje do stanice, pa klackanje… Uh, muka mi je, što li sam im obećala ovo. Dok pakujem ranac (jer zadržaću se plafon dan i po), trpam sve što mi može ublažiti nepodnošljivu tišinu i dosadu vikenda na selu. Slušalice (checked), telefon (checked), strip Sendmen (checked), blok za crtanje i dve grafitne (ako naiđe inspiracija) (checked). Ionako će se ceo vikend svesti na klasično prežderavanje i opijanje. Preživeću.
2.
Dok se truckam najraspadnutijim busom kroz jugoistočnu Srbiju, pored mene sedi najglasnija bakuta u univerzumu. Ona ima prednost, niko ne brine o starijima, u njeno vreme nije bilo ovako, ima divnog unuka za mene, lepog kao lutka, u mojim godinama imala je već dvoje dece. Moju odsutnost dok sam birala muziku pomešala je sa ljubaznošću i više nije bilo spasa. Ugasila sam ga do Niša u „kototamopeva” scenariju.
– A odakle su tvoji? Koje selo? Aha. Pa i ja sam iz taj kraj, dete. Stojanovići, li? Baba ti se vika Draginja? Aaa… znam, Draginja skidala uroci. Ona je bila najubava u selo i prevari je od Malčanci najmlađi, te pobeže za njeg’. Nego nije to bitno. Da ti dam od mog unuka broj da se čujete, ima on i Fejs sve. Ubavo dete, nije što je moj.
Zadnju stanicu sam dočekala potpuno samlevena i izjurila iz busa bez pozdrava. Klackanje i još klackanja i još u lokalnom busu do kuće.
2.
Na ulazu u selo dočekala me je povorka fino raspoložene rodbine. Nisu imali neko posebno razumevanje za moju želju da popijem kafu i odmorim. Krenula su klasična pitanja, da li imam neko momče i kad planiram da se vratim. Ne planiram ništa, možda izbije Treći svetski rat, vodila sam dijaloge u sebi.
– Imam još dosta ispita. Nije mi sada to prioritet. A je l’ znate neku Ankicu, kaže da je poznavala baku – pokušala sam da skrenem razgovor u drugom smeru – kaže da je baka praktikovala nekakva vudu čuda.
Najednom u prostoriji nastade neprijatan tajac. Svi su naprasno zaćutali praveći se da nešto rade.
– Maco, ne pita se to. To nikom ne pričaj. Ne prizivaj – šapnula mi je babina sestra, Zorka. Doza misterije probudila je moje uspavane vijuge i momentalno sam poželela da saznam što više.
– Čekajte, bako Zoko, ne verujete valjda u to, baka Draginja je bila neka…
– Tišina, ne izgovaraj naglas – ton joj je bio vrlo ozbiljan.
3.
Stara škola u selu postala je dom za zmije i guštere. Izvadila sam blok iz ranca i krenula da senčim ivice porušenih zidova i obrise razbijenih prozora. Koncentrisala sam se da što bolje uhvatim svetlost koja je treperila u uglu najudaljenijeg prozora. Gotovo je bilo nemoguće da se svetlost prelama prirodno na tom mestu, tako da sam pokušala da priđem što bliže i osmotrim iznutra. U tom trenutku nastao je potpuni mrak. Potpuno dekoncentrisana, pokušala sam da se pomerim osetivši težinu svog tela. I dalje sam bila u toj prostoriji, ali prostorija više nije delovala isto. U potpunom bunilu, pipnula sam slepoočnicu i osetila nešto mokro. Krv je klizila niz čelo, a fokus se gubio u daljini. Hiljadu majušnih sunašca pokušavalo je da se slije u jednu tačku. Gde sam? Zbunjeno trljam oči. Tu sam, a nisam. Ustajem i hodam ka izlazu. Stara škola dobija obrise nove, tek završene strukture, sa celim zidovima, vratima i sveže ofarbanim prozorima. Mirišem, čujem, gledam. Tu sam, a nisam. Čujem udaljenu graju. Pored mene promiču deca svih uzrasta, potpuno nesvesna mog postojanja. Polako se krećem ka izlazu. Blesak svetlosti nakratko me potpuno oslepi. Ispred mene se otvara najdivniji pejzaž sa romantičarskih slika. Na poljani gomila dece šutira nešto što poseća na loptu, u daljini čujem klepetanje hiljade zvonaca. Cing-cing, pa meeeee-meeee, ka meni se kreću beli vuneni oblačići, mimoilazeći se sa mnom potpuno nezainteresovano.
Sve oko mene je toliko čudno, a opet nekako blisko i poznato. Gledam decu i prepoznajem likove, ali ne mogu im se setiti imena. Krećem se po putu i u daljini vidim žensku priliku koja pokazuje rukom ka meni. Pokušavam da dođem do nje, mada vreme teče nekako natraške i što brže hodam, kao da je sve dalje i dalje.
– Ana, stani. Prići ću ja. – Ispred sebe osećam toplinu nečijeg prisustva, tako poznat lik, a opet nepoznat. – Izvoli, Ana, predajem ti ove darove u amanet. Čuvaj ih, štitiće te od uroka, omaja i seni.
Uzimam dva crna kamenčića i spuštam u džep. Prelepa devojka polako usporava hod i pogurena starice nestaje iz vidokruga. I dalje posmatram prostor oko sebe, koji postaje sve manji i manji stopivši ceo predeo u jednu tačku.
4.
– Ana, aman, čekamo te dva sata. Svi smo seli da jedemo. Šta radiš više? Posle crtkaj to tvoje, sad mora da se jede – mamin glas mi odzvanja iz daljine. Dižem pogled i vidim staru školu, prepuštenu zubu vremena.
– Stižem, uspavala sam se, mrtva sam još od juče. Stavi mi kafu.
– Ma kakva kafa, dete, sedi odmah, posle ćeš da piješ kafu.
Kako se dan bliži kraju, kreće prepričavanje sto puta ispričanih dogodovština iz mladosti. Prednjači baba Zoka prepričavajući ko joj se od preminule rodbine javio u snu i kakve je zahteve imao.
– I javila mi se nana Verka baš pred Zadušnice, da joj odnesem kafu i rakiju. Ona je mnogo volela svako jutro da drmne jednu uz kafu. A deda Vesko joj je donosio na poslužavniče u krevet tako, svako jutro. Ma to je bila ljubav, da vam kažem, i poštovanje, i poštovanje… jeste, a ona je njemu pevala uveče pred leganje. Jeste… jeste…
– I meni se neko javio – prekinula sam nana Zokin monolog – i to baš baba, sve vas je pozdravila i ostavila mi nešto u amanet.
Svi su me pogledali neprijateljski, ne dozvoljavajući mi da završim rečenicu.
5.
– Crna kafa spremljena na starom smederevcu, nema ničeg lepšeg. Izvadila sam blok i posegla za olovkom. Iz džepa su se otkotrljala na pod dva crna kamenčića. Moj zaprepašćen pogled se susreo sa još začuđenijim nana Zokinim.
– Dete, moramo da pričamo o tvojoj baki.