Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Dušan Lukić
Tajna tvrđave Nevade
Nakon Kosovskog boja i pada svete Lazareve glave tamni oblaci se nadviše nad Srbijom… U tom mračnom periodu odvila se bitka o kojoj se malo zna, a koja će odrediti tok istorije srpskog naroda.
Bajazit se povukao u prestonicu da razmisli šta mu je najpametnije činiti sa Srbijom, ući u novi rat ili sklopiti neku vrstu saveza.
Ipak, opasnost je vrebala Srbiju sa druge strane. Već oglašavanjem prvih petlova ugarski kralj Žigmund napade severne delove kneževine. Srpska granična utvrđenja su hrabro odolevala brojnijoj vojsci Ugara, ali oslabljeni prethodnim ratom, gradovi su padali jedan za drugim.
Strahujući za budućnost Srbije, velikani se sastadoše na dvoru kneginje Milice da odluče šta im je činiti… Koje od dva zla je bolje prihvatiti? Pokoriti se Žigmundu ili prihvatiti Bajazitovo carstvo kao vrhovno?
– Vaša visosti, izvinite na ometanju, ali stigle su vesti iz severnih delova kneževine – reče vojnik duboko se naklonivši pred kneginjom Milicom i njenim gostima, Vukom Brankovićem i Kraljevićem Markom.
– Vesti su loše… Severne granice su razorene, gradovi su pali pod ugarsku vlast, a naša vojska je skoro potučena – reče vojnik.
– Zar se ne možemo odbraniti? – upita kneginja.
– Presveta kneginjo, prema izveštaju koji smo dobili, Žigmund je poslao 100 vukodlaka na naše granice. Nemamo način da ih zaustavimo… samo Bogu da se pomolimo…
Kneginjino lice se pomrači, okrenuvši se prema Vuku i Marku, upita ih:
– Šta nam je činiti?
Marko, zamišljen, prozbori:
– Nemamo mnogo vremena za gubljenje, moramo preduzeti nešto… Vuče, ti, kao najuticajniji, moraš poći do Bajazita i sklopiti dogovor… mnogi će to smatrati izdajom, ali verujem da je to jedini izlaz iz ove situacije… jer ukoliko nas i on napadne… Slažeš li se? – upita Marko…
Vuk Branković samo klimnu glavom potvrdno i reče:
– To je ono što mora biti učinjeno, Srbija je važnija od svih nas.
– A ja ću – reče Marko – potražiti Ravijojlu.
– Jesi li siguran u to? – upita Vuk. – Miroč je uz samu granicu. Mogle bi te Žigmundove horde naći.
– Veći će problem biti proći kroz prašumu Mama Padure – Majke Šume i ući u Gauri Ra, u kojoj se sastaju vile – reče kneginja Milica.
– Biće kako mora da bude – reče Marko – a sada bih, uz vaš blagoslov, kneginjo, krenuo.
– Neka Bog bude uz tebe, Marko, a tebi, Vuče, hvala na žrtvi koju ćeš podneti – blagoslovi Milica dvojicu vitezova.
I tako dva velikana pođoše svojim sudbama, jedan da bude prozvan izdajicom, a drugi da postane legenda.
Nakon tri dana jahanja Marko i njegova četiri najvernija viteza stigoše podno Miroča.
– Ovde ćemo prespavati, pa zorom krećemo ka Gauri Ra – reče Marko. – Moramo što pre naći Ravijojlu.
Noć beše mirna, pod punim mesecom izgledalo je kao da je dan. Međutim, idilu prekide topot kopita, koji je poput bubnjeva odjekivao šumom. Mihailo probudi Marka, trgavši se iz sna, on povika: „Brzo, todorci dolaze, moramo se povući dublje u šumu! Gasite vatru i požurite.” Sakriveni u šumi, ugledali su demonsku hordu od koje se ledi krv u žilama. todorci, predvođeni Velikim Todorom, pola ljudi, pola konji, izuzetne veličine, ogrnuti plaštevima sa kapuljačom ispod koje se lice nije videlo, protutnjaše drumom, gazeći sve živo što bi im se našlo na putu.
Kada je opasnost prošla, Marko reče:
– Ne možemo čekati da svane, moramo da krenemo što pre.
Kretali su se polako, bakljama osvetljavajući put kroz šumu. Drveće je zaklonilo mesec i vladala je jeziva tama. Zaustavili su se da odahnu na tren i okrepe se. Ivan, naginjući vino, oseti da mu je nešto skočilo na leđa, snažno mu zabivši kandže u ramena i nekim neprirodnim glasom, koji se mogao opisati nečim između mrmljanja i škripe starog vodeničarskog kamena, mu reče: „Trči… trči, robe moj… a-ha-ha.” Vasilije se uhvati ukoštac sa tim đavoljim stvorenjem i oseti kandže kako mu kidaju kožu sa grudi i lica. To behu karakondžule, koje su se krile u dubini mraka šume, čekajući žrtve. Marko i vitezovi su se borili svim snagama, ali su bile uporne i stalno su kidisale na njih. Odjednom, iz dubine šume pojavi se Lesnik, demon zaštitnik šume i svojim ogromnim rukama poče udarati i bacati unaokolo karakondžule, te se one razbežaše jedva izvukavši živu glavu.
Marko je ležao na travi, umoran, pogledom koji se mutio je tražio nebo, ali nije mogao da ga vidi od krošnji drveća. Odjednom iznad njega se pojavi žena, sva u belom, prelepog lica, duge kose boje lešnika i očiju zelenih poput smaragda. Bila je to Bohinka, Mama Paduri i reče mu: „Čekala sam te. Vreme je da pođemo ka Gauri Ra do Ravijojle, želimo da te upoznamo sa nekim.”
Marko, Vasilije, Mihailo, Ivan i Vojin su ih pratili kroz šumu i stigoše do pećine. Na ulazu u pećinu behu čuvari pećine – dve lamje, gušterolika stvorenja žute krljušti, oštrih kandži i zuba i očiju poput baklji. Lamje se skloniše uz dubok naklon. U pećini beše Ravijojla. Kada ugleda Marka, ona uz osmeh dotrča i zagrli ga. „Dobro mi došli”, reče ona, „moram da te upoznam sa nekim.” Iz druge prostorije dođe vila obučena u neobično plavu haljinu, kose boje lešnika i krupnih smeđih očiju. „Ovo je Vasilisa, moja sestra koja je došla sa one strane Karpata da nam prenese proročanstvo.”
– Marko – reče Vasilisa – pred tobom je veliki boj. To nije samo rat protiv Ugara, već rat koji će odrediti sudbu celog srpskog roda. Poslušaj me dobro. U blizini Kragujevca ima jedno selo, Masloševo. Pođi tamo i potraži ženu koju su posetile suđaje, rodila je žensko dete. Povedi ih sa sobom i čuvaj, loza tog deteta je važna za budućnost Srbije. Potom pođi i potraži tvrđavu Nevade, tamo je Dušanova Alemanska garda, oni će ti pomoći da zaustaviš Žigmundove zveri.
– Alemanska garda? – upita Marko. – Oni su živi?
– Sve će ti biti jasno kada ih nađeš – reče Vasilisa.
– Pokaži im ovaj prsten kada ih nađeš – Ravijiojla dade Marku pečatni prsten sa grbom cara Dušana.
Marko i vitezovi se zaputiše put Masleševa.
Nakon dva dana jahanja stigoše pred selo, izdaleka su primetili crni dim koji se dizao visoko u nebo. Tamo ih dočeka tužna slika… Selo beše spaljeno do temelja.
– Šta se desilo ovde? – upita Marko jednu staricu.
– Vukodlaci – reče ona – pobiše nam sve muškarce i odvedoše sve žene i decu.
– Da li je među njima i žena koju su posetile suđaje? – upita Marko.
– Jeste – zajeca žena.
– Moramo požuriti – reče Marko vitezovima – i naći tvrđavu Nevade.
– Sinovi moji, niko nikad nije našao tu tvrđavu, a oni koji su išli da je traže su izgaženi u šumi – reče im starica.
– Izgaženi? – upita Marko zamišljeno.
Uputiše se ka šumama u podnožju Rudnik-planine, gde se navodno nalazila tvrđava u koju živ niko nije uspeo da kroči.
Jašući celu noć kroz šumu, okruženi gustom maglom, iscrpljeni, zastadoše.
– Kako da nađemo nešto što ni ne znamo da postoji? – upita Vojin.
– Junaci, Ravijojla nas ne bi poslala ovamo da ne postoji, moramo imati vere – reče Marko.
– Pratite mene – začu se glas iz magle – odvešću vas do tvrđave, ali vas ne mogu štititi od onoga što se u njoj nalazi.
Beše to Talason, duh zaštitnik građevine u čije je temelje za života bio uzidan, a kojeg je poslala Mama Paduri.
Pred tvrđavom Marko reče:
– Ostanite napolju, ovo moram da obavim sam.
– KO SE TO USUĐUJE DA DOĐE NEPOZVAN U NAŠ DOM? – zagrme glas Velikog Todora.
– Pozvala me je nevolja u vaš dom – reče Marko i izvadi prsten cara Dušana, pred kojim svi todorci padoše na kolena.
Objasnivši zbog čega je tu i kakav boj se sprema, Marko ih upita šta se sa njima dogodilo i kako su postali to što jesu.
– Nakon smrti velikog cara, lutali smo Srbijom štiteći ono što je ostalo iza Dušana. Ali nismo mogli da gledamo pohlepu koja se uvukla među njegove naslednike koji su cepali carstvo. Lutajući, naišli smo na ovu tvrđavu i odlučili da se pridružimo Velikom Todoru, on nas je preobratio u ovo šta smo sada. Otada idemo i kažnjavamo one sa nečistom dušom.
– Tvoje namere su časne, Marko, i mi ćemo ti se pridružiti u boju. Ali zapamti, kada se sve završi, moraš nam dati jednog viteza koji će nam se pridružiti i niko nikada ne sme saznati gde se naša tvđava nalazi. To je cena – reče Todor.
– U redu – odgovori Marko.
– A ovo ti je poklon od nas, za tebe i tvoje vitezove – Marko dobi srebrni buzdovan, a vitezovi mačeve od čistog srebra – srebro jedino može ubiti vukodlaka.
Marko, vitezovi i todorci stigli su do tvrđave Čestin, koju su Žigmundovi vukodlaci zauzeli i u kojoj su držali žene iz Masloševa i okoline. Tu im se pridruži Vuk Branković sa odredima koje je Bajazit poslao kao poklon savezu sa Srbijom.
Oko tvrđave je vladao neprirodni mrak. Dva dana su se vodile krvave borbe. Trećeg dana Osmanlije htedoše pobeći, ali odjednom se pojavi jarka svetlost i razbi tamu oko tvrđave. Behu to Ravijojla i Vasilisa sa svojim sestrama. Konačno vukodlaci behu potučeni, a ostatak vojske pobeže glavom bez obzira. Svi zapevaše, srećni zbog velike pobede koju su izvojevali.
– Marko – sa osmehom Ravijojla priđe sa bebom u naručju – ovo je Stanislava. Ovaj boj smo vodili zbog nje.
– Šta se desilo posle toga? – upita dečak.
– Polako, moj mili dečače – kroz osmeh reče majka milujući mu kosu – vidiš, Marko je otišao sa todorcima jer nije želeo da žrtvuje nijednog svog viteza i zato se zapravo ni ne zna kada ni kako je umro. Vuk Branković je u narodu proglašen izdajicom, a ne zna se da je sklopio tada savez sa Turcima da bi nam pomogli da sačuvamo dete iz čije će loze doći njihova propast.
– A šta se desilo sa vilama, vitezovima i Stanislavom? – upita dečak.
– Vile su se vratile na Miroč i sa Mama Paduri nam pomažu i dalje kada je najteže, vitezovi su se vratili u službu kneginje Milice, a Stanislava… – osmehnu se Marica Jovanović – ona je tvoja askurđela. Da nije bilo Marka, eto ne bi bilo mene danas, kao ni mog hrabrog dečaka Đorđa Petrovića.