Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Sandra Stojiljković Cvetković
Sveti Vrači – Gospina crkva
Dok je sunce zalazilo iza padina Malog Jastrepca, unuk i deda pešačili su nepreglednim šumama. Odmah iza izvora, na kome su se napili hladne planinske vode što na hrastovo lišće miriše, ugledaše obrise svetilišta o čiju se kupolu odbijala sunčeva svetlost ostavljajući je da blješti poput nekog predskazanja ili znamenja. Dečak oduševljeno povika:
– Deda, deda, šta to sija iza ovog drveća?
– Sijaju vekovi. I slavna prošlost. I junaci, i zadužbinari. Sija vera. I svetinja. I zavet. I uslišena molitva. I zli usud. I večita nadanja. – Starac se potom zagleda u daljine, kao da priziva davno potisnuta sećanja, legende i predanja koja je slušao od svog dede. Možda je došao dan da i on nastavi tradiciju dok ga ovako radoznalo posmatra par nemirnih najplavljih na svetu očiju – plavljih i od ovog jastrebačkog neba, čistih i nevinih kao vera i nada onih koji sazidaše Crkvu Svetih vrača Kozme i Damjana. Možda je vreme da mali Teodor sazna priču o jednoj Gospi, koja je nekada celim ovim prostranstvom upravljala. I o još jednoj gospi, običnoj vrednoj seljanki, izmećarki ove prve Gospe, koju je sudbina čudno uvukla u priču o zidanju crkve.
A okolna šuma kao da šapatom davnina kazuje neverovatna sećanja koja sežu do dalekog 19. veka i osamdesetih godina, kada je ovaj kraj nakon oslobođenja i sticanja nezavisnosti male, a prkosne Kneževine Srbije, gotovo opusteo. I već 1886. čitav Mali Jastrebac beše predat na upravu jednoj porodici, ali oni ne izdržaše usud koji planinski krš i neobuzdana priroda sa sobom nose. Umesto njih, tu dođe još jedna porodica, pa još jedna… Smenjivaše se tako sve dok Markovići, činovnici i intelektualci iz Beograda, ne dobiše na upravu ovu ćudljivu planinu. Svi su rukom odmahivali i sa nevericom im proricali neslavnu sudbinu svojih prethodnika govoreći da će ih Mali Jastrebac svojim nemilostima odbiti, da njihovo gospodsko poreklo zna samo za kaldrmu, korzo i otmene večere u krugovima intelektualaca. A malo ko je znao da je Markovićima sve to dosadilo, da su željni pogleda u daljinu gde je sve zeleno, hladne vode sa čistih jastrebačkih izvora, povetarca što tiho šapuće i danju i noću, cvrkuta ptica, a iznad svega – mira.
I tako Arkadije, Sofija, Borivoje i Slavko nastaniše jednu planinu o kojoj ništa nisu znali. Naroda gotovo da i ne beše u blizini. Ali već sutradan jedna seljanka podno jastrebačkih vrhova, vredna Milanka, požuri da im poželi dobrodošlicu. U korpu spakova skromne darove – gibanicu od ručno vučenih kora sa ovčijim sirom i domaćim jajima, malo meda, malo masti – valja se. A kad Markovići raspakovaše korpu i postaviše trpezu, pozvaše i Milanku da zajedno sa njima obeduje. „Neću, gospo moja, sramota je. Ja seljanka sa gospodom da obedujem, ne ide.” Ono što nije odbila – da „gospi Marković” svake srede i subote donosi sveže namirnice sa svog imanja i tako zaradi neki dinar za svoju nejač. Malo-pomalo, vredna seljanka posta izmećarka porodice, ona koja pravi najlepše pite ispod sača, mesi pogaču od domaćeg kvasca i kuva najbolji pekmez od šljiva i kompot od belog grožđa, a isto tako ume da najlepše uštirka posteljinu ili isplete najtoplije vunene čarape. Milanka beše uz njih i kada ih zadesi strašna tragedija, pa mlađi od dvojice braće, Borivoje, iznenada, u proleće 1914. preminu. Seća se kako je Gospa čitave dane provodila ćuteći, ne mareći za čistu posteljinu ili topao obrok. Sve je to Milanka osećala i sve je podsećalo na svoju bol, kada je neposredno nakon oslobođenja, u miru, iznenada preminuo njen sin Maksim, redovni vojnik kraljeve vojske. Prvih dana ništa nije pitala. Tiha i nenametljiva, netipično za žene gorštaka, obavljala je sve poslove, a uz to se trudila da nekog od njih svojom radoznalošću ili ponašanjem ne povredi. Mislili su da im je tu bolje nego u Beogradu, da im je neprohodan teren saveznik, sve do 1918. godine i nove porodične tragedije predvođene osvetom Bugara. Te godine nastrada od bugarske ruke i glava porodice, Arkadije. Neutešna Gospa sa razočarenjem primi vest da mlađi sin Slavko želi nazad u Beograd, da će se baviti advokaturom i živeti u svom gradu. Gospu ne pokoleba ni ta njegova odluka. Čvrsto reši da ostaje na Jastrepcu, blizu večne kuće svog muža i sina miljenika. A Milanka joj postade verna senka. Iako i sama pod teretom starosti, sa reumom u kostima i sedim vlasima, ova seljanka postade jedno sa svojom Gospom.
Dve žene same, u ogromnoj kući, dane su provodile tešeći jedna drugu. Činilo se da se, sem bora na njihovim licima i sede kose, malo šta oko njih menja. Sve do jednog proleća 1927. Bio je april, trinaesta godišnjica Borivojevog stradanja. Sa Milankom se tek vratila iz obližnjeg sela. Pešačile su kilometrima samo da zapali sveću u pomen prerano izgubljenom sinu. Taman stupiše u kuću, kad vetar poče strahovito da njiše grane starog oraha, a one da grebu krov uz jeziv zvuk, kao da neko cvili. Milanka založi vatru i donese jednu prtenu čergu da njome ogrne promrzlu gospu nakon višečasovnog puta. Ona se sklupča blizu nje, na fotelji. Umorne od dugog puta, promrzle i slabašne, obe zaspaše u toplini sobe dok je napolju besnela prava oluja. Iz sna ih ubrzo prenu slika tako stvarna da dve starice gotovo u isti mah zaječaše, a svaka poče dozivati svog sina. Namah se kao zbuniše, ali čim im se pogledi sretoše, razumele su se bez reči. Milanka prvo upita:
– Gospo moja, i tebe izgleda teški snovi more.
– Sanjala sam mog Boru, u društvu sa jednim lepim naočitim mladićem, pa mi kaže što tako daleko idem u crkvu da mu palim sveću za dušu kad mogu da sazidam crkvu na Jastrepcu i da svaki dan idem tamo i molim se za spasenje duše njegove.
– A reče li ti kako se zove mladić sa njim? – upita Milanka.
– Kozma – kratko odgovori Gospa. Milanka preblede, i Gospa spazi tu promenu na njenom licu. – A šta je tebi, čula sam i tvoj vrisak, gotovo u isto vreme kao i svoj? – Milanka tad poče da priča:
– Eee, Gospo moja, sanjala sam i ja svog sina. I u snu me grdio što tako stara i nemoćna idem tako daleko. I on beše u društvu visokog lepog mladića, Damjana – kratko odgovori Milanka i ućuta.
– Milanka, pa znaš li ti ko su bili Kozma i Damjan? – progovori Gospa. – Jedini Kozma i Damjan koje ja znam su braća, Sveti Vrači. Ali ja nisam školovana žena, veri su me učili babe i dede i roditelji, kojima su kuća, njiva, pašnjak i stado bili sve. Možda ti znaš za nekog drugog Kozmu i Damjana.
– I da znam, to sad nimalo nije važno. Ni ti ni ja nismo slučajno snile takav san u isto vreme. To je samo božje proviđenje u liku tvog i mog sina do nas došlo da bi mi se danas kazala jedna velika istina – da treba da sagradim crkvu i posvetim je Svetom Kozmi i Damjanu. Da sinu ispunim želju na onom svetu, da okajem grehe svih predaka i umilostivim Boga da bude blag i milosrdan prema mojim unucima i praunucima, da niko više ne doživi sudbinu mog Borivoja i Arkadija, ni tvog Maksima, da naši potomci ne odlaze sa ovog sveta mladi, a majke samuju i tuguju bez njih.
– Gospo moja, pa ti ćeš stvarno crkvu da zidaš? – iznenadi se Milanka.
– Uz božju pomoć, hoću.
Već sutradan, Gospa i Milanka uputiše se u Padinu, selo Milankinih rođaka, zidara, da pitaju da li bi hteli da sagrade jednu malu belu crkvu i da je posvete Svetim Vračima. Odmah po Vaskrsu iste godine radovi su otpočeli. Za svaki kamen, za svaku ciglu Gospa je bdela i sa pažnjom sve nadgledala. Do jeseni crkva je već bila ozidana sa krovom boje bakra i krstom visoko na njemu. Na samom ulazu beše postavljena ikona Svetih Vrača – Kozme i Damjana. Pred oltarom stajaše ikonostas sa predstavama Sv. Petke, Tajne večere, Isusa Hrista, Bogorodice i ostalih svetitelja. Para za freskopis ne beše dovoljno, a umesto fresaka, sa obe strane, jedna pored druge, stajale su ikone. Na samom ulazu u svetinju stajala je tabla sa natpisom: „U slavu božiju i Sv. Paraskeve, a za spomen na prerano izgubljenog sina i brata Borivoja (20. 4. 1914) i od Bugara ubijenog muža i oca Arkadija Markovića, sopstvenika ove šume (10. 10. 1918), ovaj sveti hram u 1927. godini podiže i osveti Sofija Marković sa decom.” Da bude na zdravlje i spasenje svim budućim naraštajima, u spomen na sve Markoviće. Pred njom se beli nova svetinja, gde će svakog dana paliti sveće svom sinu, mužu i preminulim precima, ali se takođe i Bogu moliti za zdravlje svojih potomaka i budućih naraštaja. Nju i njenu porodicu narod podno Malog Jastrepca i okolnih sela pamtiće po ovoj svetinji, po molitvama koje će ovde Bogu uznositi, po upaljenom kandilu i osveštanom kolaču, po svakoj proslavi hramovne slave, svakog 14. jula u godini. U divljini hrastove šume, u blizini pitke izvorske vode, skrivena od dobrih saobraćajnica i puteva, u senci jasenova, ponosito u svoj belini – parče božje zemlje osveštano rukom niškog arhiepiskopa, pridodato još jedno svetilište balinovačke eparhije – Crkva Svetih Vrača, Kozme i Damjana, božjih lekara, ugodnika i iscelitelja.
Dok gleda u Milanku, suze joj se slivaju niz lice, a u očima joj se čita ogromna zahvalnost. Na kraju je smogla snage da progovori: „Hvala Bogu što te posla na moj put, ova svetinja i tvoja je zasluga.” Dve starice stajale su zagrljene, pod teretom života i sličnih životnih sudbina, a različitog porekla, pogurenih leđa, sedih kosa, ali uspravnih vrlina i čiste duše, jedna pored druge, zagledane u novu svetinju i spokojne.
– Eto, Teodore, deda ti je ispričao jednu istinitu priču, onako kako su je njemu pričali otac, deda i svi redom. Kad te život odnese daleko od Jastrepca, kad dede više ne bude, a kuća u selu opusti, dođi povremeno, obiđi ovu svetinju, upali sveću za svoje zdravlje i seti se svojih predaka – od čukunbabe Milanke, pa do deda Gorana.
Dečačić gleda i kroz osmeh kratko izgovara:
– Hoću, deda. Daj mi pet.