Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго” поверљиво из прошлости Србије
Данијела Ђорђевић Југословенска
Свечев пољубац
Хладна је ноћ јануарска. Просула се месечина низ светогорске стене, као расути бисери. Једна прилика, у црној мантији, опрезно ступа по оштром камењу, осврће се с времена на време и некако неприродно држи леву руку, ону небожанску, крадљиву, грешну. Каква ли га је мука нагнала да бауља по мраку, тамо где чемпреси заклањају месец, па мора спорије да иде, а жури му се. У журби испада неки смотуљак из левог рукава мантије. Прилика се враћа, сагиње, у мраку проналази то што га је нагнало у бег и жури ка Пантелејмону. Прилика је, по свему судећи, један од руских монаха. Извесни Порфирије Успенски, који ће своје богохулно дело приказати свету осамнаест година касније на великој археолошкој изложби у Кијеву. Реч је о листу пергамента који привлачи пажњу свих присутних. Не зна се да ли су лепша слова српске ћирилице исписана у црвеној и црној боји или цртеж иницијала са аждајом и вавилонском блудницом. Испис је за дан великог празника, Св. Јована Крститеља. Тога дана, давне 1846. братство манастира Хиландара ни слутило није да ће на њихову љубазност бити одговорено безбожнички, крађом листа на коме је била отворена богослужна књига.
Случај је хтео да изложби присуствује Стојан Новаковић, управник Народне библиотеке у Београду, који је, будући да је историчар по струци, био свестан колико је овај лист драгоцен. Данима посећује изложбу само са једним циљем – да забележи што више детаља са листа, који је очигледно припадао некој драгоценој српској књизи.
Зна Новаковић да ништа није случајно, јер се много тога издешавало да не оде у Кијев, а баш зато што је са њим требало да буде још угледних Срба, и то оних који су одлични познаваоци старословенског језика, попут Стојановића, он мора да што верније прецрта ово откриће за свог пријатеља Љубомира. И двојица зналаца крећу у авантуру проналажења оригиналног дела. Њихова упорност је невероватна, а сви путеви воде ка Светој Гори и Хиландару.
Почетак је последње деценије XIX века, када дотада безимена књига добија назив Мирослављево јеванђеље. Јеванђелистар са патином од седам векова, чувар српске духовности, настао у Цркви Светог Петра и Павла близу Бијелог Поља, а за захумског кнеза Мирослава, враћа се коначно у Србију, тамо где и припада, као поклон дат на чување краљу Александру Обреновићу током посете Хиландару. Али мистерија ту не престаје. Није прошло ни пар дана како је краљевска рука узела под заштиту овај свети рукопис, а на хиландарској капији се појави тајанствени човек из Петрограда. Овога пута грешна рука пружала је новац, огромну количину, у намери да откупи светињу по било којој цени.
Али њој је судбина наменила другачији пут, трновит и неизвестан, својствен вредности коју има.
Постаје сведок преврата у топлој мајској ноћи на Белом двору. Опет ноћ, само топла, и опет крађа, овога пута целог дела. Или само добро сакривена, српска реликвија је мирно почивала међу краљевим стварима, у сандуку у углу двора нешто више од деценије.
Изузетна вредност мора са Владом на југ Србије, а онда и преко Албаније.
Хладна је ноћ јануарска. Две прилике огрнуте кабаницама журе за колоном. Испречиле се Проклетије испред државног благајника Стевчича и његовог помоћника Станковића док на смену носе и чувају драгоцен пакет, за који не знају шта је, али знају да животима одговарају. На смену су ноћу спавали преко њега свесни вредности коју чувају, јер им је речено да нема тих пара колика је вредност тог тајанственог пакета. Млади Станковић често сања исти сан. Поручују му неке тајанствене прилике да велики севап чини све док се стара о ономе што чува. Неће му нико веровати, мислиће да је луд ако каже да разговара ноћу са Светим Савом, који га храбри, говорећи да је уз њих све време и да их чува и штити. Зна да их штити јер ниједна бомба није погодила њихов брод који се кретао према Крфу. И зна да Стевчич и он неће бити једини чувари који по цену живота бде над тајанственим предметом. Неке друге силе господариће Србијом и неки други изабрани браниће књигу животом. И љубиће је кришом, као што то чини помоћник благајника Станковић, у овој хладној зимској ноћи, у којој не зна је л’ му рука, којом чврсто стеже реликвију, влажна од суза или од свечевог пољупца.