Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Бора Тошић
Шубара
Ево већ четерес дана прође откако се упокоји несрећни Милун Завишић из села Доње Орашнице. Остави уплакану удовицу Никодију са млађаним сином Миломиром, још непроходалим… тек му зубићи први проникли. Добар је и вредан човек био Милун Завишић. Превртао земљу, чувао стоку, хранио чељад подједнако и братову као и своју. Народ кô народ… Неки причају да га је јефтика сатрла, неки пак кажу да је ономад пао с коња и сва ребра угњечио… неки га као видели како из кафане пијан бауља и спотура се по врзинама, пада, диже се, ко зна… Знао је често да обилази сеоску кафану. Често је знао и да запева, често и да заплаче. У авлији Завишића отада само плач. Завијени у црно и стари родитељи, држе се за тарабу, преклињу и небо и Милуна да их води са собом. Сваког се јутра удова Никодија упрти ка гробљу. У повез пребаци Миломира, у крошњици свећу, ракију и мало понуде, те отиде да обиђе свог Милуна… да му покаже сина… и како је порастао… и како не могу без њега… И како га чекају, да им се ноћас опет укаже…
– Милуне, очи моје. Кажи ми, покажи ми, јеси ли гладан, шта да ти жена умеси? Јеси ли ми жедан отишао, око моје? – ридала би тако над крстом, савијала се до земље, држала очи у шамију да не исцуре. А малени Мило, како су од милоште звали Миломира, увијен у сукно, па у мамину футару, ћути и као да нешто крије, као да нешто зна. Брзо се и по селу сазнало да Милун долази ноћу и обилази Никодију. Село као село. Једни веле млад је отишô, па остао жељан Никодије. Други па причају одвео га Чича у Гору док му је жена била бремена, па су му очи на сина остале. Ко зна зашто, али четерес дана прође, а Миломир се више не појави. Чекала је Никодија мужа сваке ноћи да јој се јави. Палила свећу воштаницу и молила се за његову душу, за његов мир и спокој. Четрдесет ноћи јој је долазио по поноћи. Превртао би ствари по орману, превртао ћилиме и перјане јоргане у старом ковчегу, отварао нахткасне, отварао враташца на фуруни, чуло би се некакво гребање, па лупњава, чула би се шкрипа фиока дрвеног креденца, крцкање и ход по тавану… И све до првих петлова, до првог сунчевог зрака, а онда опет мук, тишина и промаја. Четрдесет ноћи Никодија није спавала. Тог пролећног дана, баш на побусани понедељак, скрхала се и пала поред крста Милуновог, са дететом у наручју и црвеним јајетом што је Милуну понела… И можда би ту и остала, крај својега Милуна, да је не пробуди и поврати дечији плач из наручја и вапај малога Мила из мајчиног скута. Месеци су пролазили… Сваке би ноћи Никодија палила свећу своме мужу… да му осветли пут, да јој се барем још једном јави… Али узалуд. И таман кад прохладни смирај ноћни прекрије уморне душе, кад заборав запрети нама грешнима, кад погасимо свеће и утонемо у загрљај наде само да су нам деца у здрављу, закуца на прозор, под белом месечином, Милун Завишић, леп, кô из најлепших дана… Одело на њему у чем је са’՚рањен, бркове уштиркао, коса на страну, леп да лепши није био. Вели:
– Никодија, очи моје, хладно ми је за главу. Куд ме гологлава и без шубаре посла овде? Слушај ме добро. Сутра се спрема да дође Стојан калеџија из Забрања. Отиђи му и реци да сам те ја заповедао да ми пратиш шубару. ՚Ајд… и чувај ми Мила.
Тада се Никодија трже из сна, кô да се ватром опекла. Дрхтавим рукама покушава да упали загаслу свећу… – Помилуј ме грешну, Господе… Помилуј ме грешну, Господе… – шапутала је и призивала Господа, тражећи очима ка прозору, да још једном види лик вољенога Милуна, али је ветар само лагано миловао мушкатле које су правиле игроказ сенки и као да прстима Милун Завишић шаље последњи поздрав својим најмилијима. Распршта се пламен воштанице и обели мемљиви собичак, окићен босиљком и белим луком по дувару. Непокретна удова сподоба, у белој спаваћој ’аљини, укочених руку, стаде да пребира по асталу расуте каменчиће тамњана, тражећи заправо затурено стакло, да светом ускршњом водицом умије нејаког Миломира. И поново мук. Једва је дочекала свануће тога дана. Никодија је отрчала до суседног села Забрања и чула у једној кући кукњаву и нарицање црнозабрађених жена. Знала је да је то женскадија упокојеног калеџије Стојана, тражила му опроштај, шапнула му нешто на уво и под покров сандука угурала Милунову шубару.
– Угреј се и опрости ми, мужу мој – прозбори гласно Никодија, ал’ више за себе.
Ево већ четерес година прође откако се упокоји Милун Завишић из села Доње Орашнице. И дан-данас, кад прођете гробљем или за Задушнице или онако, видећете један гроб са каменим крстом. А наврх крста ни кокарда, ни петокрака – само једна шубара, иста она што му прати Никодија, пре четерес година.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.