Са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
Стево Чутурило, педагог, писац и просветитељ, родио се на Петровдан, 12. јула 1846. године у Дабру, личком, малом селу, северно од Оточца, у тадашњој Војној крајини под управом Аустрије. Чутурилови преци су се доселили из Херцеговине у другој половини седамнаестог века. Од Аустрије су за сваког мушкарца у породици добили по осам јутара земље уз обавезу да бране аустријску границу од турских упада, што су и чинили до 1871. године, када је царским указом укинута Војна крајина.
Родила сам се 11. августа 1954. године на салашу између Бездана и Сомбора мало више од сто година након Стеве. Моја мајка Ружа, једно од деветоро деце Симе и Милке Бобић, родила се као и Стево Чутурило у Дабру личком тридесетих година двадесетог века и путевима судбине дошла до салаша усред војвођанских поља. Свакога лета смо моја сестра Славица и ја одлазиле у Дабар баш негде око Велике Госпојине. На збор, рекли би Дабрани. Ни слутила нисам да ходам стазама просветитеља из засеока Чутурила. Мамино Бобић Брдо, Рајковићи, Тркуље, Лолићи, Чутуриле, све је то Дабар. Кажу да такве питорескне долине нема надалеко. А прва сам слова научила из буквара. И то буквара налик ономе који је 1880. године саставио Стево Чутурило. И читанку. Али пођимо редом.
Два разреда пучке школе Стево је завршио у Дабру. С обзиром на то да је у Војној крајини тада службени језик био немачки, завршио је и трогодишњу Немачку школу у месту Шкаре, да би 1859. године кренуо у највиши разред државне Главне школе. Након тога је завршио и педагошки курс за пучке учитеље и са 16 година декретом је постављен за учитеља троразредне Немачке основне школе у Дабру. Није то крај Стевиног школовања. Реалку и упоредо Учитељску школу је завршио у Петрињи, да би пред царском комисијом полагао и положио са одличним успехом све предвиђене испите и дипломирао по програму Дитесовог Бечког педагогијума. Био је управник Грађанске школе у Карлобагу, а затим у Оточцу. Будући да је био образован, ангажовао се за боље животне услове народа Крајине. Јован Јовановић Змај у листу „Застава” коментарише: „Чутурило је природни говорник који врло пријатно и строго мисли своје разлаже.” Након укидања Војне крајине 1871. године, организованим митингом на Плитвичким језерима спречио је мађарску владу да од народа Крајине отме све шуме. Свој револт према аустроугарској политици испољио је напуштањем Аустроугарске 1875. године и приступањем херцеговачком устанку познатом као Невесињска пушка.
Током устанка Стево се тешко разболео и пребачен је у Херцег Нови на лечење. Опоравио се, али недовољно да се поново прихвати пушке, него у Поморској школи на Србини предаје немачки језик. Ту се упознао са Симом Матавуљем и наговорио га да свој дар доброг приповедача претвори у писане редове. Године 1876. Србија и Црна Гора су објавиле рат Турској, Стево се придружио црногорској војсци и пише ратни дневник, који постаје документ за проучавање тог историјског периода и личности књаза Николе, врховног команданта црногорске војске, као и морала те војске. Међу првима књаз Никола му је доделио Споменицу рата за ослобођење 1875–1878. На Цетињу је почео да уређује „Глас Црногорца”, који је на захтев Беча забрањен због чланка у ком Стево Чутурило објављује истину о срамној улози Аустроугарске у рату Црне Горе с Турском. За свог боравка у Црној Гори Стево Чутурило је учествовао у припремама и прослави највећег школског празника, Савиндана. Наглашавао је да му је Свети Сава био узор у просветитељском раду. Волео је Црну Гору „срцем и душом”, али је због љубави према Анки Инђић из Нове Градишке поднео оставку на све дужности, „захваливши на хљебу и повјерењу”. За заслуге на просветном раду 1879. је одликован Даниловим крстом четвртог реда. Отишао је из Црне Горе у Србију 1882. године.
И у Србији је своју дужност, као раније у Аустроугарској и Црној Гори, обављао поштено и савесно, али је често долазио у сукоб с власима и у том смислу премештан из града у град. Велико Градиште, Крагујевац, Лесковац, Параћин, Београд, затим надзорник за Нишки округ. Тада је увео у школу практичну наставу, чиме је постигнуто видно унапређење школства у Нишу. Још је 1885. године, у време избијања Српско-бугарског рата, увидео са позиције управника војне болнице да је један од узрок пораза Србије недовољна обученост војних обвезника у руковању оружјем. У складу с тим, био је иницијатор оснивања стрељачких друштава у Србији, а и сам је био изврстан стрелац. Србију су у последњим деценијама деветнаестог века раздирала страначка неслагања и партијске заваде. Да би се та неслога ублажила и стишала, Стево Чутурило је предложио да се оснивају друштва са именом Светог Саве јер је добро проучио улогу и значај за српски народ овог свеца, који је измирио завађену браћу.
Указом краља Александра Стево је 1899. године именован за краљевског посланика у Народној скупштини.
Ближећи се крају свог живота, а умро је у 93. години, питао се: „Зашто сам живио и да ли сам својим животом и радом штогод кориснога допринео мом милом народу? Мислим да је мој најважнији рад у стварању васпитне књижевности, која је, као мој умни производ, по количини огромна. Она износи 30 милиона примјерака књига које сам дао у руке младим нараштајима.”
Буквар Стеве Чутурила појавио се 250 година после првог ћириличног буквара инока Саве из Дечана. Од 1880. до 1935. године све генерације ђака су радиле по његовом буквару и читанци. Раритет је да је на Крфу 1916. године штампан буквар за основне школе. Био је намењен избеглим српским ђацима и описмењавању одраслих Срба и војника.
Поново у мислима пролазим оним путем од Бобића брда према центру Дабра и захвална сам блиској рођаци Стевиној – Милеви Чутурило, која је 35 година била секретар на Катедри за југословенску књижевност и што је њеним залагањем заселак Чутурила добио потврду да је изнедрио великог човека, учитеља, писца и просветитеља. Био је толико велики као и велики српски деветнаести век.