Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Марко Вељковић
Старац и смрт
Прошао је кроз шуму, по једва видљивој стази, за коју је знао да је ту, кроз шибље и лишће, са пропетим месецом некуда изнад. На гранама нахватани снег, његов топао дах у ваздуху. Избио је на чистац, одакле се видела слабашна кућа улеглог крова од снега. Нешто даље одатле, крај страћаре, погурена прилика човека. Сагињао се и дохватао цепанице са земље и стављао их у наручје када се пренуо на њега.
– Куј там?
Старчев глас је одзвонио у ноћи. Његове очи стрељале су у празно, у њега.
– Куј там?
Сагнуо се да избегне грану и затетурао притом. Старац одиже секиру док се трудио ишта да види.
– Склони то.
Старац као да одмахну главом. – Уђи – каза. – Са’ ћу ја.
Унутар колибе је зевала празнина. Огњиште је било у зиду који је делио просторију надвоје. Спаваћа соба је била здесна. Слева сто у углу и троношчићи поређани испод. Усијани жар и бледа сенка ватре која поиграва на зиду.
– Шта чекаш?
Старац је ушао први, а он за њим. Сагнуо се да не очеше теме главе о греду изнад, а и унутра му је плафон био неугодно близу. Загледао је око себе док је старац одлагао цепанице крај огњишта. Једну је дао ватри. – Ледена ноћ – рече и узе жарач.
У колиби није било много ствари. Маказе на полици закуцаној за зид. Покрај њих допола догорела свећа, пар икона. Пришао је и загледао се у њих. Свети архиђакон Стефан. Препородна мати Параскева. Њене очи међу сенкама, ореол изнад главе. Устајали мирис тамјана и воска.
– Живиш сам?
– Сам. – Старац клекну да подбуни олењелу ватру. Она се подљути, бљесну, али брзо потом мину. Дим покуља, па се примири.
– Нема ког да се стара о теби?
– Шта ће ми куј?
– Стар си.
– Вала јесам.
У предсобљу није било прозора, али било је једног у соби са креветом. Пришао је и погледао кроз њега, али није било ничега сем мрака. Нема прилика дрвећа у покрету, а тамо негде иза брдо, набубрелог стомака од мртвих. Њихов вапај. Нечујни јаук оних који чекају да се поново роде.
Вратио се натраг и сео за сто. Старац је изнео полупразну флашу са вином, отворио чеп и сипао у чашу пуну масница, из које је вероватно претходно сâм пио.
– А теби?
Старац напипа још једну чашу са полице изнад, просу ужегло вино из ње у страну и насу и себи. Подиже је као да ће да наздрави, али се предомисли и само отпи.
– Окаснио си – каза. – Очекивао сам те раније.
– Људи ме не очекују.
– Ја сам знао да ћеш доћи. Уредио сам то. Али сам мислио да ћеш да дођеш раније.
Принео је чашу устима и отпио мало киселкастог вина. Одложио ју је на сто. Иконе су им биле изнад глава. Њихове очи такође.
– Пролазио сам овуда и раније, али никада никог није било.
– Човек може да бира где ће да умре, ја сам изабрао да то буде овде, где сам рођен – показао је на угао просторије сувим прстом. – Ено онде, баш у оном ћошету. Причали су ми да је ту ноћ ветар завијао као да се порађа. Не зна се ни дан, ни година, али се зна да су вукови таворили сву ноћ.
Вукова је и сада било напољу. Ветар је носио њихов мирис док је пролазио кроз шуму, а чак је и сада могао да их чује како се свађају у даљини.
Старац отпи још вина, задржа га овлаш на устима, па рече: – Је л’ сада треба да се исповедим? Рекла ми је да треба. Рекла ми је да ти кажем све, да речи не остану у пепелу.
– Ко ти је то рекао?
Погледао га је као да не разуме шта га пита.
– Баба – рече.
– Баба?
– Она што те је послала овамо.
Размашио се очима у правцу плафона, где се помакло нешто. Међу сенкама и развученом паучином нечије искежено лице. Мала огорчена човечја прилика повијена у мрак.
– Ће чујеш?
Погледао је поново у старца, у његово отежало лице. У боре усечене у његове образе и његово чело.
– ’Ајде.
– Много се умирало. И више него сада. Од три детета ако једно претекне. Оно што није узимао Бог, узимале су вештице. А оно што нисмо остављали њима, давали смо вуковима. Тако је то било.
Тргао се на то као по позиву и погледао иза себе, у празнину која је зјапила над њим као свеже ископана рака. Ослушкивао је, али ничега није било. Вратио се столу и наставио.
– Нисмо овде дошли сами, нити је ова земља била пуста. Пре људи овде су били други људи, а пре њих вукови.
Оклевао је и отпио из чаше, а потом погледао у полицу са иконама, али тамо није наишао на очекивани одговор.
– Крв и сени. То је био залог. Једно смо давали вуцима, друго приказама у ноћи. Радили смо шта смо могли да се заштитимо, окренули се против оних који су нас чували. Више није имало шта да се дâ. Остали су само мртви. И њих траже.
Погледао је у под очима као туђим.
– Једно дете ми је сахрањено ту где седиш. Друго под прагом. Њих сам сачувао.
Ветар се обрушио на врата. Завијао је као да жели да га пусте унутра. Старац приђе ватри и даде јој још једну цепаницу. Сео је на троношче загледан у пламен који се јављао, док му се сенка нервозно повијала око ногу.
– Рекла ми је да нећу да умрем. Рекла ми је да ћу да живим док се не осушим толико да вуци неће имати шта да оглођу.
Секира му је била крај ногу. Положио је руку на њен рукохват.
Није се помакао на то. Био је бешумна прилика, обрис нечега што је само наликовало на човека. У сведеној игри сенки и гмижуће таме учини му се да се нешто пружа иза старе прилике човека. Старчево око као да заискри од набирајуће сузе. Ватра запуцкета и пусти од себе светлеће искре, подбуни се и ојача. Напољу неко загреба по вратима.
***
Изашао је, а за њим су ушли вукови. Дошли су по своје. Ако је за њима ишта и остало, узео га је огањ, који је сада буктао као посмртна ломача приправљена за Бога. Оставио је пламен, који је бацао неугодно светло по његовим леђима и упутио стазом која је водила навише. Међу гробовима горе нечији обрис. Погурена прилика жене, стомака набреклог од вучјег накота. Гура руку у себе и вади нешто из утробе. На устима су јој речи. Пребира по њима крезубом губицом и просипа пљујући. Томе сведочи смрзнути месец. У даљини се разлеже вучји зов. Позивају једни друге на хајку. Сити нису. Још траже.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.