Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Srbija – feniks među državama”, Aleksandra Stanković

Priča sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine

 

Beskrajno plavetnilo prekrivalo je još beskrajniji nebeski svod na kojem bi se tu i tamo nalazio bledosivkasti oblačak koji je najavljivao skorašnji kratkotrajni pljusak. Sunčevi zraci probijali su se kroz proređene oblačiće kao da su želeli da ukažu na svoju prisutnost i postojanost, ali njihova svetlost je, kako je vreme odmicalo, sve više i više bledela i slabila, što je nagoveštavalo njihovo skorašnje potpuno gašenje, a samim tim i nestajanje. Jedino su se, izgleda, radovali listovi na grani visokog hrasta, koji su se graciozno njihali na blagom povetarcu, tako da je, u očima posmatrača, izgledalo kao da plešu neki sebi svojstven i do sada neviđeni ples. Lepota prirode koja je svojim pejzažem očaravala sve prisutne nije bila dovoljna da zaseni budući neizbežan događaj čije će posledice u potpunosti razoriti njen bajkoviti izgled i zameniti ga strahovitim prizorima stradanja, krvi, povreda i smrti; mirisne note čistog, prohladnog planinskog vazduha pokazaće svoju nemoć u odnosu na uznemirujući miris baruta i prolivene ljudske krvi.

Prohladni povetarac šibao je lica dvojice mladića koji su sedeli pokraj mirnog potoka i pričali skoro tihim, nečujnim tonom, neprestano pucketajući prstima, dok su im se dlanovi neizostavno znojili. Okrećući se u pravcu postavljenih šanaca i okupljenih vojnika, jedan od njih je okicama boje kestena zamišljeno posmatrao malenog cvrčka koji je stajao na sredini prostranog zelenila i izgledao kao da je i on očekivao naredbu vođe koji ih je upravo pozivao na okupljanje.

„Došao je taj trenutak, Miloše”, skoro drhtavim glasom reče drugi visoki mladić plave kose i zelenih očiju.

Dok je slušao svog sagovornika, mladić lepih crta lica, tamne puti, kestenjastih očiju, prćastog nosića i punijih usnica razmišljao je samo o jednoj stvari – o pobedi srpske vojske i konačnom proterivanju Turaka sa Balkana. Ubrzani otkucaji srca i neprestano povećanje adrenalina u krvi činili su da uzbuđenje i napetost rastu iz sekunde i sekund, ali su ponos, čast i ljubav prema otadžbini bili dovoljni razlozi da se hrabro i odlučno krene u nadolazeću bitku. Zauzimajući svoj položaj, Miloš je pomno posmatrao i slušao snažnog, borbenog i neustrašivog muškarca koji je svojim visokim, grubim glasom nadjačavao oko sedam hiljada vojnika i svojim stavom opravdavao veliki ugled i poštovanje koje je uživao od svih Srba, s obzirom na to da su ga jednoglasno izabrali za svog predvodnika.

„Junaci moji!”, poče hrabri muškarac crnih, gustih brkova kome je bilo oko tridesetak godina. „Danas smo se okupili ovde, na brdu Ivankovcu, kako bismo zajedničkim snagama porazili Turke i konačno oslobodili naš narod od muka, patnji i bola, koje preživljava vekovima. Neka vam sećanja na viševekovni danak u krvi, otimanja i ubijanja Srba budu najveća motivacija i podstrek za pobedu u ovoj krajnje odlučujućoj borbi! Budite hrabri, moćni i ne dozvolite da ni u jednom trenutku strah proteče vašim venama jer mi smo, braćo Srbi, najistrajniji, najuporniji i neuništivi narod koji ne zna za poraz, već poznaje samo trijumf i pobedu!”

Gomila prisutnih vojnika uskliknu jednoglasno punim žarom dok ih je strast za konačnim oslobođenjem i proterivanjem neprijatelja obuzimala celim telom. Miloš je, s prevelikom dozom nestrpljivosti i ushićenja, čekao znak velikog vođe, Karađorđa Petrovića, za početak borbe; ogromna mučnina i nemir u stomaku obuzimao ga je dok je posmatrao približavanje duplo brojnije suparničke vojske koja se nalazila na suprotnom kraju brdašca. Topovska paljba bila je znak srpskoj vojsci da je dugo očekivana borba otpočela; gomila ustanika jurišala je ka turskoj carskoj vojsci, s kojom se tog dana prvi put susretala od početka ustanka. Međutim, ogromna želja, namera i volja za pobedom Srba činile su da Karađorđeve reči ubrzo postanu istinite – neverovatna snaga i izdržljivost koju su posedovali srpski junaci činila ih je gotovo nedodirljivima. Miloš je, uništavajući neprijatelje koji su oštrim mačevima pokušavali da ga likvidiraju, sve vreme tražio krajičkom oka svog vernog prijatelja kako bi bio u njegovoj blizini i pritekao mu u pomoć ukoliko bi to bilo neophodno. Ali zahvaljujući veštinama kojima je vladao i lakoći s kojom je rukovao mačem, bilo je očigledno da je i njegov drug iz detinjstva, baš kao i on, bio u potpunosti neuništiv i nezaustavljiv. Ubrzo je turska vojska bila primorana na povlačenje, s obzirom na pretrpljene gubitke i ogromnu moć srpskih junaka, što je navelo Miloša da svom silinom izgovori reči koje su svojim rimovanjem i umetničkim slaganjem učinile da ritmičkom lepotom postanu stihovi najlepše ratne pesme opevane u ovoj oslobodilačkoj borbi.

 

        „Srbija je moja zemlja, a pravoslavlje moja vera,

        najveća je naša želja da se Turčin iz nje protera,

        zato ponizno ovde, na boju, kličem i molim se Bogu,

        za slobodu svoje zemlje i život dati mogu.”

 

Prijatno iznenađenje i ponos u potpunosti su obuzeli zelenookog mladića, koji je očigledno uživao u Miloševom inspirativnom pesničkom trenutku, dok mu je on prilazio i grlio ga svom snagom koja mu je preostala.

„Znao sam da si odličan ratnik, ali nisam znao da si tako dobar pesnik”, reče uz osmeh plavokosi dečkić svetle puti. „Molim te nastavi, želim da uživam u tvom pesničkom nadahnuću.”

„Nastavak ćeš čuti, prijatelju moj, onog dana kada Srbija bude stekla svoju nezavisnost i na papiru”, odgovori mu odlučno Miloš toplim glasom dok su mu kestenjaste okice ponosno sjajile.

Navala oblaka koja je nagoveštavala kišu nastavila je da svojom veličinom prekriva doskorašnje nebesko plavetnilo, pretvarajući ga postepeno u sve očiglednije sivilo. Ubrzo su poslednji sunčevi zraci bili prigušeni iza velikih, masivnih, sivih oblaka koji im nisu dozvoljavali da prodru na tle. Malene kapljice kiše počele su da mirnim intenzitetom kupaju listove koji su treperili na granama visokog hrasta, što je prouzrokovalo još veću radost na licima boraca zbog njihovog željnog iščekivanja osveženja nakon duge borbe. Dok je, kao i saborci, uživao u prijatnom letnjem pljusku i zahvaljivao Bogu na konačnoj pobedi, u dubini Miloševe duše konačno se prožimao osećaj mira, spokojstva i slobode; konačno je bio u mogućnosti da razmišlja o ponovnom susretu sa svojom porodicom i voljenima, čije su ga molitve štitile i činile gotovo nedodirljivim.

Ubrzo se pred fizički umornim, ali duhovno i dalje neumornim i željnim borbe vojnicima pojavi slika i prilika visokog muškarca, crne kose, svetlije puti i dugih ali negovanih crnih brkova, koji ih je, silazeći sa krupnog sivkastog konja bele grive, zadovoljno posmatrao. Prekid žamora iscrpljenih vojnika učinio je da apsolutna tišina zavlada prostranim brdom; osim pljuštanja kiše i žubora reke Velike Morave u daljini, nije se ništa čulo.

„Heroji moji, s ponosom vam mogu saopštiti da smo na današnji dan, 18. avgusta 1805. godine, uništili suparničku vojsku i odneli odlučujuću pobedu koja nas je približila konačnom oslobođenju!”, reče Đorđe Petrović jakim, snažnim glasom, ali svečanim tonom, tako da je njegov glas odzvanjao malenim brdašcem. „Pokazali ste neopisivu ljubav prema svojoj zemlji i nesebično dali doprinos u ovoj mukotrpnoj borbi za slobodom – zato sam ponosan na sve vas, vašu hrabrost, kao i spremnost da date svoje živote za našu otadžbinu!”

Buka i žamor ponovo osvojiše Ivankovac – istorija Srba je ovoga dana bila ispisana zlatnim slovima, a njeni pisci bili su neuništivi, neustrašivi i nepokolebljivi srpski heroji.

 

***

Svanuće novog jutra unelo je vedrinu u skromnu, ali sa stilom uređenu prostoriju koju je prvenstveno krasila lepota porculana i keramike, s obzirom na to da su dragocene šoljice, vaze i ostali ukrasi u ormarima, bili napravljeni od ovih materijala. Sunčevi zraci prodirali su kroz prozorsko okno i padali na stakleni stočić na kome se nalazilo najnovije izdanje dnevnih novina, obasjavajući punim sjajem velika crna podebljana slova koja su, po svemu sudeći, predstavljala naslov novinskog članka. Pored malenog stočića u udobnoj zlatno-beloj fotelji, sedeo je osedeli starac duge sive brade koji je dostojanstveno, po ko zna koji put ovog jutra, prelazio kestenjastim očima preko novinskog članka dok su mu se zenice širile i imale onaj prepoznatljivi besprekorni sjaj.

„Berlinskim kongresom, održanim od 13. juna do 13. jula 1878. godine, Srbija je stekla svoju državnu nezavisnost”, pročita naglas osedeli starac svom, takođe belokosom, prijatelju dok mu se osmeh protezao od uha do uha.

„Pa, prijatelju moj”, poče uz prijatan osmeh njegov sagovornik i životni saputnik, „mislim da mi duguješ nastavak oslobodilačke pesme.”

Mudrim smeškom, gledajući u njegove prodorne svetlozelene oči, starac Miloš nastavi svoju pesmu započetu davne 1805. godine.

 

„Neuništiva i nepobediva je zemlja moja mila,

ona ustaje iz pepela i poput feniksa širi svoja krila,

nikada je nikome, po cenu života, nećemo dati

jer Srbija će zauvek Srbima ostati.”

 

Nakon završetka veličanstvene pesme, Miloš se obrati svom dragom prijatelju.

„Ne mogu da verujem da nisi zaboravio na dato obećanje, dragi moj Nikola”, reče mu mirnim, prijatno iznenađenim tonom.

„Tako nešto prkosi zaboravu, brate moj”, odgovori mu njegov brat, prijatelj i životnim saputnik dok su mu oči sijale poput smaragda.

Tog divnog letnjeg jutra dvojica starih prijatelja uživali su sećajući se na davne prošle dane, znajući da su baš oni, kao i mnogi srpski velikani, bili zaslužni za konačne osmehe na licima mnogih ljudi.

Ostavite vaš komentar

Kupon ne važi za knjige koje su već na specijalnim akcijama
Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu