Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
Бескрајно плаветнило прекривало је још бескрајнији небески свод на којем би се ту и тамо налазио бледосивкасти облачак који је најављивао скорашњи краткотрајни пљусак. Сунчеви зраци пробијали су се кроз проређене облачиће као да су желели да укажу на своју присутност и постојаност, али њихова светлост је, како је време одмицало, све више и више бледела и слабила, што је наговештавало њихово скорашње потпуно гашење, а самим тим и нестајање. Једино су се, изгледа, радовали листови на грани високог храста, који су се грациозно њихали на благом поветарцу, тако да је, у очима посматрача, изгледало као да плешу неки себи својствен и до сада невиђени плес. Лепота природе која је својим пејзажем очаравала све присутне није била довољна да засени будући неизбежан догађај чије ће последице у потпуности разорити њен бајковити изглед и заменити га страховитим призорима страдања, крви, повреда и смрти; мирисне ноте чистог, прохладног планинског ваздуха показаће своју немоћ у односу на узнемирујући мирис барута и проливене људске крви.
Прохладни поветарац шибао је лица двојице младића који су седели покрај мирног потока и причали скоро тихим, нечујним тоном, непрестано пуцкетајући прстима, док су им се дланови неизоставно знојили. Окрећући се у правцу постављених шанаца и окупљених војника, један од њих је окицама боје кестена замишљено посматрао маленог цврчка који је стајао на средини пространог зеленила и изгледао као да је и он очекивао наредбу вође који их је управо позивао на окупљање.
„Дошао је тај тренутак, Милоше”, скоро дрхтавим гласом рече други високи младић плаве косе и зелених очију.
Док је слушао свог саговорника, младић лепих црта лица, тамне пути, кестењастих очију, прћастог носића и пунијих усница размишљао је само о једној ствари – о победи српске војске и коначном протеривању Турака са Балкана. Убрзани откуцаји срца и непрестано повећање адреналина у крви чинили су да узбуђење и напетост расту из секунде и секунд, али су понос, част и љубав према отаџбини били довољни разлози да се храбро и одлучно крене у надолазећу битку. Заузимајући свој положај, Милош је помно посматрао и слушао снажног, борбеног и неустрашивог мушкарца који је својим високим, грубим гласом надјачавао око седам хиљада војника и својим ставом оправдавао велики углед и поштовање које је уживао од свих Срба, с обзиром на то да су га једногласно изабрали за свог предводника.
„Јунаци моји!”, поче храбри мушкарац црних, густих бркова коме је било око тридесетак година. „Данас смо се окупили овде, на брду Иванковцу, како бисмо заједничким снагама поразили Турке и коначно ослободили наш народ од мука, патњи и бола, које преживљава вековима. Нека вам сећања на вишевековни данак у крви, отимања и убијања Срба буду највећа мотивација и подстрек за победу у овој крајње одлучујућој борби! Будите храбри, моћни и не дозволите да ни у једном тренутку страх протече вашим венама јер ми смо, браћо Срби, најистрајнији, најупорнији и неуништиви народ који не зна за пораз, већ познаје само тријумф и победу!”
Гомила присутних војника ускликну једногласно пуним жаром док их је страст за коначним ослобођењем и протеривањем непријатеља обузимала целим телом. Милош је, с превеликом дозом нестрпљивости и усхићења, чекао знак великог вође, Карађорђа Петровића, за почетак борбе; огромна мучнина и немир у стомаку обузимао га је док је посматрао приближавање дупло бројније супарничке војске која се налазила на супротном крају брдашца. Топовска паљба била је знак српској војсци да је дуго очекивана борба отпочела; гомила устаника јуришала је ка турској царској војсци, с којом се тог дана први пут сусретала од почетка устанка. Међутим, огромна жеља, намера и воља за победом Срба чиниле су да Карађорђеве речи убрзо постану истините – невероватна снага и издржљивост коју су поседовали српски јунаци чинила их је готово недодирљивима. Милош је, уништавајући непријатеље који су оштрим мачевима покушавали да га ликвидирају, све време тражио крајичком ока свог верног пријатеља како би био у његовој близини и притекао му у помоћ уколико би то било неопходно. Али захваљујући вештинама којима је владао и лакоћи с којом је руковао мачем, било је очигледно да је и његов друг из детињства, баш као и он, био у потпуности неуништив и незаустављив. Убрзо је турска војска била приморана на повлачење, с обзиром на претрпљене губитке и огромну моћ српских јунака, што је навело Милоша да свом силином изговори речи које су својим римовањем и уметничким слагањем учиниле да ритмичком лепотом постану стихови најлепше ратне песме опеване у овој ослободилачкој борби.
„Србија је моја земља, а православље моја вера,
највећа је наша жеља да се Турчин из ње протера,
зато понизно овде, на боју, кличем и молим се Богу,
за слободу своје земље и живот дати могу.”
Пријатно изненађење и понос у потпуности су обузели зеленооког младића, који је очигледно уживао у Милошевом инспиративном песничком тренутку, док му је он прилазио и грлио га свом снагом која му је преостала.
„Знао сам да си одличан ратник, али нисам знао да си тако добар песник”, рече уз осмех плавокоси дечкић светле пути. „Молим те настави, желим да уживам у твом песничком надахнућу.”
„Наставак ћеш чути, пријатељу мој, оног дана када Србија буде стекла своју независност и на папиру”, одговори му одлучно Милош топлим гласом док су му кестењасте окице поносно сјајиле.
Навала облака која је наговештавала кишу наставила је да својом величином прекрива доскорашње небеско плаветнило, претварајући га постепено у све очигледније сивило. Убрзо су последњи сунчеви зраци били пригушени иза великих, масивних, сивих облака који им нису дозвољавали да продру на тле. Малене капљице кише почеле су да мирним интензитетом купају листове који су треперили на гранама високог храста, што је проузроковало још већу радост на лицима бораца због њиховог жељног ишчекивања освежења након дуге борбе. Док је, као и саборци, уживао у пријатном летњем пљуску и захваљивао Богу на коначној победи, у дубини Милошеве душе коначно се прожимао осећај мира, спокојства и слободе; коначно је био у могућности да размишља о поновном сусрету са својом породицом и вољенима, чије су га молитве штитиле и чиниле готово недодирљивим.
Убрзо се пред физички уморним, али духовно и даље неуморним и жељним борбе војницима појави слика и прилика високог мушкарца, црне косе, светлије пути и дугих али негованих црних бркова, који их је, силазећи са крупног сивкастог коња беле гриве, задовољно посматрао. Прекид жамора исцрпљених војника учинио је да апсолутна тишина завлада пространим брдом; осим пљуштања кише и жубора реке Велике Мораве у даљини, није се ништа чуло.
„Хероји моји, с поносом вам могу саопштити да смо на данашњи дан, 18. августа 1805. године, уништили супарничку војску и однели одлучујућу победу која нас је приближила коначном ослобођењу!”, рече Ђорђе Петровић јаким, снажним гласом, али свечаним тоном, тако да је његов глас одзвањао маленим брдашцем. „Показали сте неописиву љубав према својој земљи и несебично дали допринос у овој мукотрпној борби за слободом – зато сам поносан на све вас, вашу храброст, као и спремност да дате своје животе за нашу отаџбину!”
Бука и жамор поново освојише Иванковац – историја Срба је овога дана била исписана златним словима, а њени писци били су неуништиви, неустрашиви и непоколебљиви српски хероји.
***
Свануће новог јутра унело је ведрину у скромну, али са стилом уређену просторију коју је првенствено красила лепота порцулана и керамике, с обзиром на то да су драгоцене шољице, вазе и остали украси у ормарима, били направљени од ових материјала. Сунчеви зраци продирали су кроз прозорско окно и падали на стаклени сточић на коме се налазило најновије издање дневних новина, обасјавајући пуним сјајем велика црна подебљана слова која су, по свему судећи, представљала наслов новинског чланка. Поред маленог сточића у удобној златно-белој фотељи, седео је оседели старац дуге сиве браде који је достојанствено, по ко зна који пут овог јутра, прелазио кестењастим очима преко новинског чланка док су му се зенице шириле и имале онај препознатљиви беспрекорни сјај.
„Берлинским конгресом, одржаним од 13. јуна до 13. јула 1878. године, Србија је стекла своју државну независност”, прочита наглас оседели старац свом, такође белокосом, пријатељу док му се осмех протезао од уха до уха.
„Па, пријатељу мој”, поче уз пријатан осмех његов саговорник и животни сапутник, „мислим да ми дугујеш наставак ослободилачке песме.”
Мудрим смешком, гледајући у његове продорне светлозелене очи, старац Милош настави своју песму започету давне 1805. године.
„Неуништива и непобедива је земља моја мила,
она устаје из пепела и попут феникса шири своја крила,
никада је никоме, по цену живота, нећемо дати
јер Србија ће заувек Србима остати.”
Након завршетка величанствене песме, Милош се обрати свом драгом пријатељу.
„Не могу да верујем да ниси заборавио на дато обећање, драги мој Никола”, рече му мирним, пријатно изненађеним тоном.
„Тако нешто пркоси забораву, брате мој”, одговори му његов брат, пријатељ и животним сапутник док су му очи сијале попут смарагда.
Тог дивног летњег јутра двојица старих пријатеља уживали су сећајући се на давне прошле дане, знајући да су баш они, као и многи српски великани, били заслужни за коначне осмехе на лицима многих људи.