Из разнијех крајева је једна од првих збирки приповедака Симе Матавуља. После Београда и збирке Из београдског живота, писац, инспирисан приморским крајевима који су обележили један део његовог живота, узима перо и пише приче посвећене управо местима где је провео своје детињство, школовао се и касније учитељевао.
И као што сам назив ове збирке приповедака каже, писац нас води кроз разне приморске крајеве, приказујући их кроз једну реалистичку социјалну визуру. Читава збирка је поларизована на црногорске и далматинске крајеве, тачније од Црногорског приморја и Херцег Новог, преко Боке которске, Матавуљ нас води северније, до свог завичаја – Далмације и Далматинског приморја.
Збирку Из разнијех крајева отвара једна од „бокељскихˮ приповедака – Бодулица (острвљанка) – названа тако због своје главне јунакиње крчмарице Розе, која је пореклом са једног далматинског острва. Сликајући њену кафану Код веселог мрнара, приповедач слика и саму Розу, при чему приповетка добија и карактеристике портрета, па постаје једна врста мешовитог жанра – приповетка-портрет. Слична њој је Нови свијет у староме Розопеку, још једна бокељска приповетка, у којој се на један хумористичан начин слика контраст између старог и новог у средини у којој се ништа стварно не догађа, где су све промене само привид, смешно опонашање друштвених и политичких борби у великом свету. За разлику од претходне, у овој приповеци су насликана два колективна портрета: традиционалиста „беповацаˮ и новатора „амрушевацаˮ, названих тако по својим предводницима.
Из бококоторског залива селимо се у Далмацију приповеткама из далматинског живота. Заправо, једина спона између готово свих тих приповедака јесте управо поднебље које их повезује, што довољно говори о томе колика је тематско-мотивска разлика међу њима. Од деградације и пропадања племићког друштва у Пошљедњим витезовима, преко мотива блудног сина у виду доктора Паола у истоименој приповеци, до најзначајнијих и најбољих приповедака Симе Матавуља и, како их Јован Деретић назвао, „ремек-делима од културног значаја у српској прозиˮ – Поварета и Пилипенда. Озбиљне, баладичне, стегнутог израза, свака од њих у свом домену (прва у породичном и љубавном животу, а друга у националној и религиозној сфери) тежи да досегне елементарно, праисконско, суштинско, а то постижу одбацивањем свега што је сувишно.
За разлику од редукованости израза претходних приповедака, у Нашљедству и Ошкопцу и Били хумор и радња су много разуђенији. Мотив побожности, покајања и повратка на пут правде и истине је оно што посебно издваја Ошкопца и Билу и ставља је у ред најлепших Матавуљевих приповедака.
Своју збирку Из разнијех крајева Матавуљ затвара нешто другачијом приповетком од свих претходних – Гоба Маром. Ово је једна од ретких приповедака коју не прича сам приповедач, не, овога пута он се само склонио са стране, повукао се и пустио другог да прича своју причу, а он је за то време само слушао и на крају додао:
„Драги мојˮ, заврших ја, „ту ћу божићну причу записати. Ти не знаш од какве си ме бриге ослободио… Можда су понајбоље оне које писци ʼхватајуʼ.ˮ
Дубоко познавање психологије приморског човека и приморске средине, јака моћ опажања и, према томе, тачан приказ људи и прилика, све то тим причама даје нарочиту драж и, крај тога, неко обележје истинитости, каквим се ретко када одликују други наши приповедачи, због чега га је Иво Андрић назвао мајстором приповедања.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава издавачке куће Порталибрис реиздате и друге мање познате збирке приповедака као што су: Драгиња Драга Гавриловић (Из учитељичког живота и друге приповетке), Иво Ћипико (Драме и изабране приповетке, Утисци из рата, Крај мора и друге приповетке, Приповетке, цртице, сећања), Душан Радић (Три километра на сат), Андра Гавриловић (Невина чаробница, Бели снови).