Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Milica Atanacković
Sija sunce i pada kiša – rodila se veštica!
– Ovaj maj je uvek bio nepredvidiv. Još je meni moja baka Stevanija pričala da posle Uskrsa krenu razna čuda da bivaju u životima vernika. Svi su mislili da je poludela još kad joj je sin poginuo, ali sve više vidim da je bila u pravu – starija gospođa, Emilija, je zakuvavala kafu i delila sa mnom svoja sećanja.
Miris pržene kafe razbacane po šporetu je nežno punio jutro. Dunje sa ormana su ljubomorno širile svoje mirise u toj borbi. Osetila sam da se priključilo i suvo livadsko cveće iz ornamentne, staklene vaze na stolu, ali nije bilo šanse.
– O ovom vremenu pričam, draga moja – nastavila je Emilija – sija sunce i pada kiša, rodila se veštica! Nije to samo legenda, dušo. Ima tu istine! Jesi znala da je to verovanje krenulo iz mog sela? Ozbiljno, pričala mi je baka Stevanija! Pa što bih te lagala? – odgovarala je Emilija sama sebi.
Kuhinjica gospođe Emilije je bila mesto socijalnih zbivanja stanovnika naše ulice otkad pamtim, ali i pre toga. Emilija je bila starija gospođa još kad sam je ja prvi put posetila sa mojom majkom, pre oko 20 godina. Nedavno sam od jednog dečaka iz komšiluka čula da je Emilija starija i od seoske crkve. Nakon što je izgubila roditelje, odrasla je sa svojom bakom Stevanijom, koju svakodnevno pominje. Međutim, tog jutra smo bile same u njenoj kuhinji, a to joj se učini kao zgodna prilika da mi otkrije poreklo seoske legende iz njenih krajeva.
Pokušaću verodostojno da vam prenesem priču koju je Emilija tog jutra meni ispričala, a koju je njoj ispričala njena baka Stevanija. Naime, kada je Stevanija bila još devojčica, u proleće, nešto posle Đurđevdana, seljaci su se suočili sa sušom kakvu niko nije pamtio. Sunce je iz dana u dan peklo sve jače, a kiše nedeljama nije bilo, ni kapi. Stevanija se, sa drugim devojčicama iz sela, zaputila u prikupljanje cveća i žitarica, plela venac i ukrasila haljinu. Nešto starija devojčica iz sela, Milena, bila je dodola, a Stevanija je pratila sa drugim devojčicama. Lokalni stanovnici su se već okupili da gledaju devojčice, a Milena je zastajala ispred svake kuće. Nežna i odvažna, Milena se zavrti i glasno zapeva:
Kakav junak gorom jezdi:
Nosi sablju u zubima,
Nosi kišu u očima!
Devojčice, prateći Milenine pokrete, horski pevaju:
Oj dodo, oj dodole!
Nakon toga domaćin svake kuće hladnom vodom polije Milenu i daruje ih prolećnim plodovima.
Kako devojčice obilaziše selo drugi dan zaredom, a na nebu ne bi nijednog oblačka, pao je moral i seljaka i devojčica. Neki su već počeli da se mire sa sudbinom suvih useva i prestaše da polivaju i daruju dodole. Trećeg dana Milena se nije pojavila. Po selu je počelo da se priča da Milena nije izašla od sramote što nije prizvala kišu. Zaustavila sam Emiliju u ovom delu priče.
– Zašto bi je bilo sramota? Zar je svaka dodola u godinama pre te uspevala da prizove kišu za samo jedan dan? – iskreno sam se začudila.
– Shvatićeš ako me pustiš da završim priču, draga – odgovorila je Emilija i otkrila mi detalje o dodolama koje nisam znala.
Emilija je objasnila da je dodola uvek bila devojčica koju su pratile druge devojčice. Ona je, po pravilu, morala da bude siroče ili bar dete koje je ostalo bez oca. Stari Sloveni su verovali da devojčica koja ima roditelje ne može da prizove kišu. Razlog za ovo verovanje sam shvatila tek po završetku Emilijine priče. Dodatno mi je pojasnila i da magijski ritual koji dodole izvode ima poreklo u slovenskoj mitologiji, a kišom je, prema verovanju, upravljala boginja Dodola, žena vrhovnog boga Peruna.
Emilija je dalje pričala da je dan prolazio, a da od Milene nije bilo ni traga. Stevanija je pokušala seljacima da ispriča šta je videla tog jutra, ali niko joj nije poverovao. Stevanija je tog dana, u praskozorje, videla Milenu. Milena je prolazila pored njene kuće, koja je bila na samom uglu šume. Stevanija je shvatila: Milena je otišla u goru da nađe junaka koji nosi sablju u zubima i kišu u očima. Kako se dan lagano gasio, seljaci su otpočeli potragu za Milenom. Emilija je uspela da se izdvoji u potrazi i krene šumskom stazom. Stazu je dobro poznavala, na njoj je često trošila detinjstvo sakupljajući vrganj za ručak i maslačke za baku. Popela se kroz šumu do prostrane livade, ali je shvatila da je već zašlo sunce i da neće moći da nastavi potragu. Stala je nasred livade i oponašala Milenu. Zavrtela se i glasno zapevala:
Kakav junak gorom jezdi:
Nosi sablju u zubima,
Nosi kišu u očima!
Sačekala je nekoliko trenutaka. Tišina. Ponovila je još jednom. I treći put. Tišina. Odjednom se začu hor gorskih vila:
Oj dodo, oj dodole!
Stevanija reče da se tada nije toliko uplašila koliko je bila očarana glasovima ovih nežnih bića.
– Pomozite, vile, gorske princeze, da pronađem Milenu, seosku dodolu! – zamolila je Stevanija.
– Dodola će sama doći!
Pronaći je nećeš moći! – zapeva hor.
– Ali nemamo vremena, treba nam kiše, usevi su suvi, selo nam je gladno! – zakuka devojčica.
– Dodola je sama došla,
Perunu je ona pošla,
da prizove kišicu
i da rodi vešticu!
U gori će pući grana,
čekaćete devet dana.
Sunce će vam sinuti,
a kiša će pljusnuti.
Rodiće se veštica,
Peruna devojčica.
Veštica će moći, znati
i kišu će vama dati! – odgovori gorski hor.
Stevanija je tvrdila da je ovo bio jedini put da je srela šumske vile i da ih se jasno seća, iako je bila jako mlada. Godinama kasnije je odlazila u šumu kraj njene kuće i tražila ih, ali nikad se više nisu javile. Vratila se u selo i ispričala seljacima ono što su joj vile rekle, ali niko ne poverova do devetog dana, u podne. Tog dana je sunce žarilo jače nego prethodnih dana i Stevanija već skoro izgubi veru u reči gorskog hora. Tačno u podne sunce je zauzelo centar neba, a oblačka nije bilo nigde. Iz vedrog neba udari kiša, slila se na ljude, ulice i useve.
– Sija sunce i pada kiša, rodila se veštica! – povika Stevanija.
Istog dana, pred sumrak, iz šume je sišla Milena. Za njom je trčala devojčica. Zelenooka Gorjana, hitra i poletna, kao soko, spustila se u selo sa svojom majkom.
– Milena, ko je njen otac? – pitali su seljaci.
– Ona nema oca, samo majku – odgovarala je Milena.
Emilija mi je ovo ispričala i zagledala se kroz prozor. Dugo je ćutala. Ja nisam htela da je prekidam. Pratila sam njen pogled i primetila da se oko sunca povila duga. Gospođa Emilija je tiho nastavila:
– To devojče, Milena, nikad nikom nije pričala gde je bila devet dana i koga je srela u šumi. Po selu su se širile razne priče, kao što to uvek i biva u našem narodu. Jedino što znam je da nikad više nisu imali problema sa sušom, a da je Gorjana kišu prizivala i sama, bez mnogo truda. – Emilija je slegla ramenima i jedva čujno dodala – Šta ja znam šta je od toga istina.
Stevanija je do smrti verovala da su dodole devojke koje rađaju veštice, delom boginje, Perunove ćerke. One prizivaju kišu i čuvaju zemlju od suše.